0
Neko bezobrazan mogao bi da kaže da je Jafar Panahi već malkice iritantan igranjem na kartu svoje (stvarne i nesporne) "zabranjenosti" u Iranu tj. filmovima koji su posledica snalaženja unutar tih okolnosti. Ali i ovaj film, dobitnik "specijalne nagrade žirija" na prošlogodišnjem Venecijanskom festivalu, zapravo demonstrira da je Panahi u nemilim okolnostima uspostavio neku vrstu svog novog (silom prilika oblikovanog) stila. I bavljenje i istraživanje elemenata tog stila i njegovih mogućnosti u pričanju filmske priče daleko je zanimljivije od same priče.
„No bears“ (2022, r. Jafar Panahi)
Panahi, kao reditelj, scenarista i glavni glumac, igra samog sebe tj. reditelja koji dolazi na granicu s Turskom i odatle putem interneta „daljinski“ režira svoj novi film koji se snima u pograničnom gradu s one strane, i bavi se parom koji pokušava da emigrira u Evropsku uniju. Međutim, ono što se dešava u seocetu u kome reditelj obitava daleko je zabavnije, zanimljivije i u duhu „iranskog filma“. Tu reditelj jednom prilikom daje kameru svom domaćinu da umesto njega snimi šta želi na svadbi na koju ide. Ispostavlja se da je kamera slučajno uhvatila mladi par koji nije smeo da bude viđen zajedno i iz toga se podiže neočekivana bura u konzervativnom, muslimanskom selu.
Priča o nesrećnim (možda i „ukletim“) ljubavnicima u filmu i ovim u „stvarnosti“ definitivno pravi jedan veći komentar o tome kako različiti aspekti vlasti u Iranu pogubno utiču na živote svojih građana, ali daaaleko je interesantniji aspekat priče koji se tiče samog reditelja koji svojom bezobzirnom i neosetljivom odanošću umetnosti direktno inicira neprilične momente u životima ljudi (i glumaca) oko sebe. „Medvedi“ iz naslova filma odnose se na jednu od lažnih legendi u vezi sa selom zbog kojih „ne bi trebalo da se šeta noću“, funkcionišući kao neka vrsta „auto-restriktivnih“ pretnji, ali u isto vreme ti „medvedi“ su i reditelj i njegov film, koji isto tako „fiktivno“ opstruiraju i kontrolišu živote stvarnih ljudi tj. u prilici su da diktiraju ishod istih. Panahi, između dve vatre, ispada „medved“ i na kraju nema gde, nego da beži.
Neposrednost sa kojom Panahi sebe kompromituje u ovom meta-procesu je ono što bi trebalo da nas dugoročno intrigira, naročito što je ova „privatna“ tema, uslovno rečeno, skrivena iza ove „ozbiljnije“ i veće koja se tiče državne i religiozne tiranije koja je, nekako, opšte mesto dobrog dela savremenih iranskih filmova. Panahi poziva na odgovornost, ali ni sebe ne štedi iste. A možda je upravo to bio način da proturi film-da i sebe pospe pepelom.
Možda to nije lepo reći, ali trebalo bi da budemo zahvalni iranskoj vladi što je Panahiju na ovaj način zakomplikovala život i naterala ga da na brojne, često i preduhovite, načine bude kreativan i inovativan, pre svega na terenu istraživanja praktičnih i neposrednih moći filma kao medijuma koji živi među ljudima, ali i njegovih, i dalje atraktivnih, meta-mogućnosti.
OCENA: 7 PLUS /10
Bonus video: Biković o trci Rusa i Amerikanaca – Bolje u filmovima nego u oružju