4
Zove se Ana Arp. I posve je neobična. Markantna, samouverena, pričljiva, ljubopitljiva - sasvim je drukčija od uobičajene slike koju biste u glavi imali o jednoj srpskoj književnici. Neobična je i zato što je dama koja je odavno uzela stvar u svoje ruke. I postala sama svoj majstor.
Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela, stvorivši još 2011. digitalno književno-umetničko delo A.A.A. Potpuno sama, bez pomoći bilo koje institucije, objavila je tri knjige. Ako je pitate zašto, ova savremena srpska književnica odgovara da umetnik za nju nije samo onaj koji stvara.
A „debeli razlog“ za samizdat pregalaštvo jeste i zid na koji je nailazila kad su posredi urednici izdavačkih kuća ili časopisa. I rešila je, kako otkriva u razgovoru za Nova.rs, da sebe „liši bespotrebnih konflikata“ i fokusira se na „uradi sam“ tradiciju.
– Celokupno životno iskustvo ulazi u književno delo, ne samo pisanje, već i delovanje i način života umetnika. Posebno uloženi trud i novac. Moramo prekinuti ćutanje o novcu, jer da bi se zaradio mora da se odvoji vreme, a ono se, pre svega, odvaja od književnosti. Mene zanima totalno umetničko delo, i ne mogu da odvojim sadržaj dela od načina na koji je nastajalo. Mene je oduvek zanimala anarhistička misao i delovanje, koliko se to može u našem vremenu – objašnjava Arp.
Seća se da je još u srednjoj školi, kao ljubitelj muzike i pop kulture, želela da pravi svoj fanzin, no nemogućnost pristupa tehnologiji i nedostatak novca sputali su je.
– Nije jezik samo ono što je napisano, već i slike. Moja književnost je vezana za sliku. Pribojavala sam se da ću, ako budem išla tradicionalnim putem, izdati sebe. U ovom vremenu se stvorila mogućnost da mogu da napravim svoj sajt i da se posvetim dvema formama – pričama i esejima. Svoje eseje sam želela da delim s ljudima i sajt mi je omogućio da ispričam priču, dao mi slobodu i tako je sve krenulo… Tako sam 2011. godine napravila svoj sajt anaarpart, a 2016. objavila sama prvu knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“. Upotreba tehnologije donela mi je samo dobro, jer sam svoje delo drugima predstavila a nisam morala da se idem kroz institucije – priča naša sagovornica.
Iako piše od malena dugo joj je, kako priznaje, trebalo da osvesti da je spisateljica. Poput vredne pčele ili mrava bila je neko ko je pisao iz potrebe.
– Imala sam pune kutije zapisa, ali nisam sebe poimala kao pisca. I zato su važni drugi. U novoj knjizi imam poglavlje „Prijateljstva su važna“. Moj tadašnji drug kazao mi je kako moram da pročitam „Crnu knjigu“ Orhana Pamuka. Kad sam je pročitala shvatila sam da sam pisac, jer mi je to delo otkrilo nešto suštinsko o meni.
I dok Pamuka, kao pisca, ne samo zbog „Crne knjige“ obožava, onoliko je književnika koji su uticali na Anu Arp. Jedna od njih je Margerit Jursenar, koju naziva svojom duhovnom majkom, a tu su i Marsel Prust, Štefan Cvajg, Helderlin, Ana Savić Rebac…
– Drug mi je doneo Cvajgov „Jučerašnji svet“. Ta knjiga je otvorila priču mene i Evrope. A u tu priču se uklopila Margerit Jursenar, jer sam dobila njenu biografiju iz pera Mišel Goslar „Kako bi otužno bilo biti srećan“. Paralelno sam čitala te dve knjige i shvatila da su Štefan i Margerit vodili život kakav sam ja htela da vodim. Razumela sam, bez obzira na vremensku i klasnu razliku između nas, svoje vreme, civilizaciju kojoj pripadam, iako je tada u našoj zemlji zavladao odijum prema evropskoj civilizaciji. A ovi pisci su mi na neverovatan način otvorili vidike.
No, pored klasika i popularna kultura bila je ta koja je uticala na opus književnice. Muziku, modu, filmove upijala je iz časopisa. Kad je bila u osnovoj školi pred njom se „našla“ Madona s kontroverznom knjigom „Seks“ i albumom „Erotika“.
– Kupila sam časopis „Super tin“ i ništa čulno i golicavo te provokativne fotografije nisu izazvale u meni, već je prva reakcija bila – Koliko je ta žena hrabra! Kad su moji roditelji videli šta sam kupila bila sam kažnjena. Eto, to je bila moć Madone. Bila sam osramoćena, a nisam znala zašto, jer za mene to nisu bile erotske fotografije, već je Madona u tom trenutku s tim albumom, spotovima, drskošću bila za mene nešto posebno.
Da bi se velika umetnost stvorila potrebna je jaka produkcija, kontakti, agenti, veliki rad koji nema veze sa stvaralaštvom i to, u principu, ne može, po sudu Arp, da iznese jedan čovek. Ali…
– Ja sam dete svog vremena i poznavanje tehnologije i engleskog ohrabrilo me je da mogu da budem to što jesam, nezavisno od okolnosti koje me okružuju. Često profesija izabere čoveka i ono za šta ste se školovali (završila Filološki fakultet, Katedru za opštu književnosti i teoriju književnosti, prim.aut.) ne mora da znači da ćete nužno i raditi. Za mene je prihvatanje okolnosti i dočekivanje na noge znak zrelosti. Nije meni bio problem što sam radila ono što nisam studirala, dakle u privatnom sektoru. Nadala sam se da će se stvoriti trenutak. Tad mi je značio novac. Zahvaljujući novcu mogla sam da platim svoj stan, ostvarim samostalnost, i putujem. Za mene su putovanja egzistencijalno važna, a da bih išla na putovanja morala sam da radim. Ali, odnosi u kancelariji, nepoštovanje radnika, plata koja treba da bude 1. u mesecu, a dođe tek 25, putovanje dva sata do i od posla zbog saobraćaja – to je ono što vas ubija, a ne rad. Ali, uspela sam da sama objavim prvu knjigu jer sam imala nadljudsku volju. Štedela sam i želela da objavim knjigu. Moj tadašnji momak mi je rekao kako to može da se uradi. On ju je prelomio, dizajn mi je uradila likovna umetnica čija su mi se dela sviđala, štamparija iz Železnika ju je štampala, i ja sam to platila. Potom sam otišla u neke knjižare po Beogradu da bi distribuirale moju prvu knjigu. Neke su želele, neke ne, jer je bila samizdat i nisam pravno lice. Reklamirala sam knjigu na Fejsbuku, a i na svom sajtu čija je stranica imala više od 5.000 pratilaca. Posle tri godine, 2019. sama sam objavila drugu knjigu „Jabuke“, zbirku priča koju sam krajem 2023. i reizdala, kao i materijalni korelat sajta „A.A.A“.
Upitana kakav je bio osećaj kad je prvi put videla knjigu koja je kompletno njenih ruku delo, Ana Arp odgovara:
– Jako sam bila ponosna na sebe. Važna je samosvest. U moje knjige je ušlo i ono što nije napisano. Isplivala sam. Imala sam cilj ka kojem sam išla. Novac sam trošila na putovanja, knjige, plaćanje master studija. Ali, kad objaviš svoju knjigu, to ne znači da je priča gotova, jer važno je doći do medija, ljudi, nastaviti dalje… Ono što mi se nudilo, delovalo mi je kao da su u pitanju palanački obrasci ponašanja, insistiralo se na ekipi, na – ja tebi serdaru, ti meni vojvodo. Hoću da se bavim sobom, ali ne možeš se samo baviti sobom ako se ne staviš u poređenje s drugima. Prijatelj mi je rekao da se svako, ko je na sceni, bori na svoj način, a ti imaj svoj put i bori se za sebe. Ali, reagovali su lepo čitaoci koji me prate na Fejsbuku, Instagram stranici, pa i neke kolege sa fakulteta. A drugi pisci – pa ne znam baš…
Svoj sajt karakteriše kao „digitalno književno-umetničko delo“. Kad ga je pokrenula želela je da na jedno mesto skupi svoje eseje o umetnosti:
– Želela sam da ih prenesem na sajt jer do mnogih urednika su stizali moji tekstovi, ali nisam od njih dobijala odgovore. To je zloupotreba. Verujem u rad i borbu, a ne novac koji se dobija olako. Ako uložim krv, suze i znoj u svoj esej i pošaljem ga, a čak ne dobijem ni odgovor, to nije u redu. I zato sam rekla – napraviću sajt. Od početka sam pratila statistike, i bilo je dosta ulaza i klikova, što me je ohrabrilo.
Grad je prva reč koja nekom padne na pamet kad čita sajt Ane Arp. Idealni grad, kako sama autorka kaže, ili građevina kroz koju se hodi.
– Dugo mi je trebalo da razumem da je moj sajt nalik nekom kabinetu kurioziteta, gde su na različitim policama predmeti koji međusobno ne komuniciraju ni vizuelno ni kulturološki, ali kad se izmaknete, to je estetsko delo koje priča priču i o autoru. Želim da se čitalac sajta kreće kroz neko arhitektonsko delo, da ide iz sobe u sobu, sa sprata na sprat. Može se čitati pravolinijski ili cik-cak. Moj tekst koji je objavljen 2012. u istoj je ravni s onim iz 2022. godine. I koliko je to govor o Helderlinu, Luisu Kerolu ili Nini Berberovoj, i o meni je, o mom obrazovnom, razvojnom procesu. Esej je kao prazan papir, i dozvoljava da, pišući o drugom umetniku, pišete o sebi, da koristite drugog umetnika kao svoju građu.
Na sajtu stoji i „upozorenje“ da tu „nema ničeg političkog, što znači da je sve političko“.
– Ja sam rođena 1985. godine. I mi smo kao generacija uništeni. Sačekalo nas je ništa. Ne samo da je generacija nihilistička, nego se to „ništa“ igra sa nama. Ali, hajde da ne patetišemo i ne insistiramo na tome da smo žrtve, nego da vidimo šta možemo da uradimo. Prezasićeni smo dnevnom politikom, politikanstvom, podelama, ideologijama. Živimo u reakciji, a to sistem i hoće. Ono što je zaista politički cilj i hrabrost jeste da stvaraš, da ne budeš reaktivan i prihvataš tuđa stanovišta, nego proaktivan. Ogorčena sam na politiku, i hoću da prevrednujem pojam politike. Uopšte me ne zanimaju političari, već društvo, istorija, kako smo došli do ovde. Još jedna kobna rana srpskog društva jeste opredeljivanje: da – ne, levičar – desničar, liberal – konzervativac. To su totalitarni svetovi. Zašto ne bi bio čovek, koji promatra sve, na osnovu sopstvenog iskustva, doživljenog sklopio sam narativ. Verujem da je vrhunski politički čin rad, a ne reakcija – naglašava Ana Arp, čije se knjige mogu kupiti samo u „Zlatnom runu“ i „Beopolisu“.
– Ljudi koji kupuju knjige jesu oni koji posećuju godinama moj sajt. Neki mi šalju mejlove, poruke, dolaze do mene preko društvenih mreža. A na samom sajtu ima tekstova s 500, 700, 1.200 i 11 hiljada pregleda. To su tekstovi koji nemaju dnevnu vrednost, već im se ljudi vraćaju. Od 2011, od kad je krenuo sajt, jurim milion pregleda. I tu sam negde!
Ana Arp ne posustaje i već priprema tri nove knjige, koje je zamislila kao jednu misaonu i estetsku celinu. Pandan triptihu u slikarstvu.
– Prva knjiga se zove „Globus“ i kroz pet eseja bavi se fenomenima Šekspirovog vremena. Nisam šekspirolog, ali sam pokušala da fenomene njegovog vremena spojim s onim našeg vremena, moje čitanje Šekspira. Globus je značajan predmet za mene, simboliše putovanje, Šekspirovo pozorište, kraljicu Elizabetu koja ga na portretima uvek drži. Pravi i iluziju, jer je na malom prostoru nešto veliko. Druga knjiga se zove „Kentaur“. Posvećena je Helderlinovoj pesmi koja se zove „Hiron“, po mitskom kentauru, a treća je „Lavirint“ i tiče se novele Tomasa Mana „Smrt u Veneciji“. „Globus-Kentaur-Lavirint“ je putovanje kroz epohe i različite umetnike, i opet će to biti samizdat, a izaći će krajem septembra ili početkom oktobra.
Upitana da li bi jednoga dana objavila knjigu za veliku izdavačku kuću ili bi, pak, nastavila da „solira“, opredeljuje se ovo drugo.
– Mislim da bih izdavačkim kućama verovatno bila teška za saradnju. Meni se princip uradi sam, za sada, sviđa. Ne mogu tek tako da pišem po narudžbini. Sva moja dela su konceptualna. Za mene je razmišljanje 80 odsto stvaralačkog procesa. Lako pišem, ali dosta vremena mi treba da razmišljam. To je kreativna dokolica ili, što bi moja drugarica rekla, kvalitetna bleja koja je neophodna da biste stvarali nešto. U svojoj glavi sam već završila zbirku priča, sad treba samo da je napišem, ali hoću prvo ovaj triptih da izguram – iskrena je Ana, a za kraj je pitamo može li, 13 godina od pokretanja sajta i osam od objavljivanja prve knjige, da se posveti samo pisanju?
– Ne. Uložila sam dosta novca i volela bih da ljudi kupuju knjige. Međutim, nisam ušla u priču da bi mi se na uloženih dve hiljade vratilo šest, posebno što želim da svoje knjige održavam u životu. Dobro je za inspiraciju da postoje neki sukob ili prepreka. Kad bih se isključivo posvetila pisanju, mislim da bih bila manje produktivna – kaže Ana Arp.
Bonus video: Vladan Matijević
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
