Holivudsko-srpski glumac Željko Džek Dimić za Nova.rs: Šta sam naučio od Žarka Lauševića i zašto se divim Draganu Bjelogrliću

Piše: Biljana Dimčić

Mali dečak iz Bosanske Dubice je pukom životnom srećom dospeo na američko tle i ostao da živi i radi u Njujorku kao profesionalni glumac. Tako sebe u najkraćem opisuje holivudski glumac srpskog porekla Željko Džek Dimić u razgovoru za Nova.rs. Uprkos impresivnoj karijeri s one strane Atlantika i tome što je odigrao osamdesetak uloga na filmu, televiziji i u pozorištu, za sebe kaže da "nije jedini s ovih prostora u američkoj fabrici snova ili u mašini za mlevenje mesa".

- Mnogo puta govorio sam kako je izgledalo moje putovanje u Ameriku, šta me je pratilo na tom putu, kakve su bile dogodovštine u prelaženju granica, šta sam sve prošao i koliko se trudio na tom putu građenja karijere. Engleski, koji je tipičan za Amerikance, može da bude barijera u ovom vratolomnom poslu. Jer, kao i u svakom drugom jeziku, trebalo bi ovladati pravilnim izgovorom teksta koji odgovara liku kojeg igrate. U Americi sam glumio na četiri njihova dijalekta i svugde je drugačije. Ali to se uči. Moj američki prijatelj mi na snimanju kaže: "Jack, that is Brooklyn, what is going on?"

Idol Muhamed Ali

A sve je počelo davnih dana. Kad je postao punoletan, iz Bosanske Dubice zaputio se u Beograd kako bi upisao Fakultet dramskih umetnosti, opčinjen filmom iz 1965. "Tri" Aleksandra Saše Petrovića. Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da se upiše na glumu na Akademiji, 1992. odlazi u Švedsku, a nakon toga i u Prag. Sticajem okolnosti, obreo se u Njujorku, gde je 1997. godine primljen na čuveni Institut za film i teatar "Li Strazberg", kojeg su pohađali Marlon Brando, Al Paćino, Dastin Hofman...

Kada god nije prošao neku zahtevnu audiciju tamo u Americi, vraćao bi se ponovo u borbu, kao da je, kako kaže, Muhamed Ali, koji mu je jedan od idola...

- Ali retko kad je bio nokautiran i uvek bi nastavljao tamo gde je stao. Jezik može da bude i jeste barijera, ali sam rekao sebi: "Željko, ako hoćeš da igraš Ruse, Rumune, Albance, Srbe i Hrvate, to si onda mogao i u Češkoj…" Nisam imao izbora, moralo je tako, ponavljati i ponavljati jednu te istu reč i po hiljadu puta. I neću se nipošto zaustaviti u usavršavanju jezika - tamo gde je potrebna neka korekcija, desiće se kako bi reč bila pravilno izgovorena. Na Institutu "Li Strazberg" od divnih profesora sam dobio kutiju za alat, odnosno znanje i veštine transformacije i predanog posvećivanja glumi!

https://www.youtube.com/watch?v=ESJzlUGuUoQ

Pre 24 godine odigrao je prvu ulogu na filmu, u naslovu "3 AM" Lija Dejvisa, a usledile su one u ostvarenjima "U ime sina", "Turneja", serijama "Red i zakon", "CSI"…

- Moja obaveza i dužnost jesu da igram čoveka koji nema nikakve veze sa mnom. Ljudi ne plaćaju karte za bioskop, niti dolaze na predstave da gledaju mene lično - skroman je glumac.

Već dugo igra monodramu "Oj, živote" po tekstu Josipa Pejakovića. Poslednji put je s ovim komadom, u kom igra na centralno-bosanskom dijalektu, gostovao pre nepunih mesec dana u letnjem pozorištu Teatrijum u Beogradu.

- To je priča o čoveku koji dobrovoljno, umesto svog brata, počinioca ubistva s predumišljajem, ide na odsluženje zatvorske kazne u Foču. Glavni lik u monodrami na komičan način izlaže svoje muke i emotivno iznova proživljava sve što mu se tokom služenja kazne u zatvoru dogodilo. Predstava je igrana u Beogradu, Los Anđelesu, Čikagu, Pirotu, Njujorku, Bosanskoj Dubici...

Kako se uživeti u ulogu

Dimića ćemo uskoro gledati i u novim serijama, koje su trenutno u postprodukciji. Jedna od njih je serija na engleskom jeziku "Požuda" u kojoj Dimić igra glavnu ulogu.

- Pri kraju je snimanje uzbudljivog trilera sa Balkana, u kojem glumim profesora iz Njujorka, koji dolazi na Filološki fakultet u Beograd, i otkriva višestruke pojavne anomalije u bliskoj mu okolini. Na samom početku serije se dešava ubistvo… Tu se otvara pitanje za ostale aktere - kako se ubistvo desilo, ali potom serija dobija napetu psihološku tenziju. Majkl Malone, lik kojeg igram, potpuno je suprotan meni: iz dobrostojeće je porodice, finansijski obezbeđen i ugledan. Međutim, boluje od teške bolesti - agorafobije. Da bih se uživeo u lik i razumeo agorafobiju, nisam izlazio iz stana, zamračio sam sopstveni prostor u kojem živim. Stvorio sam sve uslove da bih ga verno izneo.

S obzirom na to da živi na relaciji Njujork - Beograd ističe prednosti našeg grada za snimanje. U Beogradu, kako kaže, možete snimati istorijski film, ali grad ima i "živopisne budžake, stare zapuštene zgrade, a i one restaurirane iz predratnog perioda":

https://www.youtube.com/watch?v=0E2C231Lp9I

- U Pančevu nadomak Beograda smo snimali seriju "Nobelovac" (čiji je koscenarista i reditelj, ujedno i glavni glumac, koji igra Ivu Andrića Tihomir Stanić, prim.aut.) u jednom stanu iz tridesetih godina prošlog veka, gde je sve namešteno onako kako je bilo tada. U tom stanu živi porodica i funkcionalan je. Rekao sam tom vlasniku stana: "Kupio bih odmah ovaj stan da imam dovoljno novca kod sebe!" Ponudio bih tri puta više od vrednosti stana. Toliko je nameštaj očuvan i raritetan. Onda opet negde nedaleko od Beograda imate močvaru...

Igram Andrićevog najboljeg prijatelja

Serija, kaže Dimić, još nije počela da se emituje, ali ono što je video na Sarajevo film festivalu, gde su premijerno prikazane dve epizode, vrlo je, kaže, dobro:

- Igram Nenada Jovanovića, najboljeg prijatelja našeg jedinog nobelovca. Pisac i Jovanović su imali specifičan odnos i tekst upravo dočarava njihovo prijateljstvo. Ukazana mi je čast da dam svoj doprinos u tako velikom i ozbiljnom projektu koji se bavi Andrićem. Nisam znao mnoge detalje odnosa između njih dvojice. Trudio sam se da razumem prijateljstvo i dobro iznesem ulogu Nenada Jovanovića, no, ipak prepuštam publici da zaključi koliko sam u tome uspeo…

Dimić se osvrće i na uspehe koje posednjih godina niže Dragan Bjelogrlić. Naglašava kako je Bjelogrlić ozbiljnim pristupom u kreiranju filmova zaslužio sve nagrade za "Čuvare formule" i da nije iznenađen velikim uspehom u Francuskoj.

- Dragan je ozbiljan producent - reditelj. Ne kažem da je ozbiljan glumac, jer je to davno pokazao. Žao mi je što, sticajem okolnosti, nikada nismo radili zajedno, ali ne mora da znači da će tako ostati. Bjelogrlić je reditelj koji ima evropski, odnosno svetski pristup temama kojima se bavi. Verujte mi - biti u tako maloj zemlji i raditi na takav način u najmanju ruku je zadivljujuće. Vrhunski iznosi ceo proces oko filma. Imam ogromno poštovanje prema njemu. Znam reditelje u Americi, koji gaje isti pristup, ali im je mnogo lakše da snimaju filmove, jer imaju velike budžete. I reći ću konkretno koji je reditelj u pitanju - Endru Lazar, s kojim sam radio film "Behaving Badly". Budžet za taj film je bio 80 miliona dolara!

https://www.youtube.com/watch?v=7qiiIstLiTw

Setio se i pokojnog kolege Žarka Lauševića, s kojim se družio i sarađivao u Americi. Dok je spremao predstavu "Emigranti" zajedno s Lauševićem u Njujorku, glumac mu je, kako se priseća, kazao:

- "Nemoj da žališ za onim što nisi radio, već obrati pažnju da ne žališ za onim što si uradio, jer ako dođeš u tu poziciju da ti je žao uloga koje si igrao, onda je to problem". Ceo svoj život kao profesionalni glumac sam se trudio da novinarima nikada ne moram da kažem: "Jao, nemojte me to pitati, ne bih o tome ili o filmu, ulozi..." Odbio sam tri projekta u regionu, zbog ponude da igram u filmovima protiv Srba, ali ne bih pristao ni da igram protiv Hrvata i da tako držim nekom stranu... Nisam plaćen da stanem na stranu kad se radi o sukobu jednog dela Srbije protiv drugih u onom nesrećnom ratu. Jedna rediteljka iz regiona mi je ponudila honorar za ulogu koju sam odbio, rekavši joj: "Tu ulogu neću da igram ni za deset puta veći honorar, ali ja ću vam dati deset puta veću sumu".

Bonus video: Džek Dimić