Helen Miren – od Kleopatre do Elizabete, dama i avanturista

Zvezda predstojećeg Venecijanskog filmskog festivala (od 2. do 12. septembra), izuzetna glumica bogatog opusa, Helen Miren je nedavno napunila 75 godina. Od Kleopatre koju je tumačila sa 20 godina do Elizabete Druge u filmu Stivene Frirsa i predstavi Pitera Morgana, tokom pet decenija igrala je policajce, rokere, monarhe i ubice.

Miren je 26. jula napunila 75 godina. Dama koja je tokom čitavog života bila i veliki avanturista spreman na sve profesionalne izazove, u Veneciji će predstaviti film „Vojvoda“ (The Duke) u režiji Rodžera Majkla, zasnovan na istinitoj priči o kradljivcu Gojinog portreta vojvode Velingtona iz Nacionalne galerije u Londonu 1961. godine.

Kritičar londonskog „Gardijana“ Majkl Bilington, koji od početka prati njen rad, prisetio se izuzetne mlade glumice, posvećene klasičnom pozorišnom repertoaru, a onda je, kaže, došla zrela Miren sa ulogama Elizabete Prve na TV-u i Elizabete Druge u filmu i pozorištu. Krenule su nagrade i postala je velika dama.

Oduvek je bila, piše Majkl Bilington, posvećena, vrlo vešta glumica, „jedinstvenog spoja nomadskog i veličanstvenog“. Sa 20 godina dobila je ulogu Kleopatre u Omladinskom pozorištu i još tada je bila samouverena.

Rođena je kao Helen Mironof, njen deda bio je ruski aristokrata koji se borio u carskoj vojsci i preselio se sa porodicom u Veliku Britaniju, te ne čudi što je pozorišni reditelj Trevor Nan nazvao Helen „ruskom princezom“ kada je bila u Kraljevskoj Šekspirovoj kompaniji i što je jedna od njenih naznačajnijih televizijskih uloga carica Katarina Velika.

Pa ipak, unutar te „aristokratske“ Helen Miren, zapaža Majkl Bilington, oduvek se krio avanturista spreman na svaki izazov.

Od 1967. do 1971. godine bila je članica Kraljevske Šekspirove kompanije igrajući, pored ostalih, Kresidu i Ofeliju, kao i Strindbergovu gospođicu Juliju, a zatim je otišla u Pariz da se pridruži novoosnovanom Međunarodnom centru za pozorišna istraživanja Pitera Bruka, sa kojim je 1972. otputovala u Afriku sa željom da istraže poreklo pozorišnih performansa.

Putovanje je bilo naporno, ali Bruk je odao priznanje njenim veštinama improvizacije.

Jednom prilikom je ispričao kako se u selu na severu Nigerije „bez upozorenja ova prelepa mlada glumica pretvorila se zgužvanu, šepajuću staricu“ i da je bila toliko uspešna da je „nekoliko prolaznika pojurilo da joj pomogne“.

Miren je uzvratila Bruku na divljenju 1974. kada je poručila da bi teatri trebalo da se ugledaju na Brukove produkcije „praznog prostora“, jer su „izdaci za setove i kostime u britanskim nacionalnim kompanijama preterani, nepotrebni i destruktivni za pozorišnu umetnost“.

Njeno pismo otvorilo je veliku raspravu i čak dovelo do pitanja u parlamentu. Ono što je bilo izvanredno, podseća „Gardijan“, što se to desilo dok je igrala Lejdi Makbet na sceni u Stratfordu.

Nije trpela sankcije zbog svoje nesmotrene iskrenosti i bez obzira što je snimila veliki broj filmova i serija, pozorište je ostalo njeno prirodno stanište.

Svoju svestranost pokazala je i 1975. kada je igrala rok zvezdu u predstavi „Zubi i osmesi“ Dejvida Harea i Ninu u „Galebu“ na Vest Endu u kojoj je, konstatovao je Majkl Bilington, pokazala „ženu koja je kroz patnju naučila kako sve da podnese“.

Helen Miren je danas široj javnosti ipak poznata po svojim ulogama na velikom platnu i malim ekranima.

Prekretnica u njenoj karijeri je možda nastupila 1991. godine u seriji „Glavni osumnjičeni“ u kojoj je Miren igrala glavnu inspektorku Džejn Tenison, kojom je potvrdila da istovremeno može biti čvrsta i ranjiva.

Njena junakinja je odlučna i neprestano se bori protiv opresivnog seksizma u policiji i istovremeno nastoji da dokaže svoje pravo da deluje u muškom svetu.

Iako se periodično vraćala na pozornicu, njena slava sada počiva uglavnom na filmu i TV-u.

U filmu „Kraljica“ Stivena Frirsa iz 2006. tumačila je naslovnu ulogu kraljice Elizabete Druge. „Prilikom pravljena glumačke podele činilo mi se da je neophodno da kraljicu igra neko ko vas je nervirao“, izjavio je Frirs.

Miren je ponovo „obukla kraljevsku odoru“ 2013. godine u predstavi Pitera Morgana „Audijencija“. Njena Elizabeta je, piše Bilington, „spoj običnosti i izuzetnosti“, kojom podseća da je „svaka predstava o monarhu zapravo studija samoće“.

Helen Miren je tokom godina zadržala svoje kvalitete, a svoju urođenu upornost spojila je sa spokojem koji dolazi s godinama.

U filmu „Hičkok“ gledali smo je u ulozi Alme Revil, supruge slavnog reditelja, u ostvarenju „Dobar lažov“ partner joj je bio Ijan Mekelen, dok je u naslovu „Žena u zlatu“ bila fascinantna kao Marija Altman, Jevrejka koja traži da joj se vrati čuvena slika Gustava Klimta koju su nacisti ukrali njenoj porodici.

Ko je tačno Helen Miren? Ona je žestoko predana, marljiva, izuzetno nadarena glumica koja je i na filmu i u pozorištu kao kod svoje kuće.

„Iako je sa godinama razvijala svoj talenat i proširila svoj opus, sedamdesetpetogodišnja Helen Miren ne razlikuje se mnogo od one dvadesetogodišnje devojke koju sam gledao kao Kleopatru“, zaključuje kritičar „Gardijana“.