0
Za britanskog književnika i scenaristu Hanifa Kurejšija odrastanje sedamdesetih bilo je, prema njegovim rečima, ispunjeno samo nadom i optimizmom. Ta osećanja su dokumentovana u njegovom poluautobiografskom romanu "Buda iz predgrađa", a sada, više od 30 godina nakon objavljivanja, knjiga se adaptira za pozorište.
Hanif Kurejši trenutno piše i memoare u kojima će do detalja opisati nesreću koju je doživeo krajem 2022. godine i zbog koje je i dalje paralizovan. Danas kada se seća detinjstva književnik (69) za BBC kaže:
– Postojao je osećaj da možeš da uradiš bilo šta ili da budeš bilo ko. Rasizam je definitivno bio prisutniji nego danas, ali je i dalje postojao sjajan osećaj optimizma – u stvari, to je bilo poslednje vreme kada su se ljudi nadali budućnosti.
Kurejši, autor „Intime“ i „Bude iz predgrađa“, postao je slavan 1985. godine, kada je njegov scenario „My Beautiful Laundrette“ – o vezi između britanskog pakistanskog dečaka i njegovog druga iz detinjstva – nominovan i za Baftu i za Oskara.
Razmišljajući o tome koliko je njegovo detinjstvo bilo drugačije od detinjstva njegovih sinova, kaže da je „žalosno što mladi više nemaju nade“.
– Nada nije prazan san – to znači da postoji mogućnost na svetu da se desi ono što želite, a moja deca ne misle da će ikada moći da kupe kuću ili da nađu unosan posao – objašnjava on.
Očaj ljudi za nadom je ono što je podstaklo rediteljku Emu Rajs da „izvede“ „Budu iz predgrađa“ na scenu.
– Naša predstava daje ljudima tu nadu. Pokazuje im da svi možemo da živimo zajedno i da budemo srećni – kaže Rajs.
Radnja „Bude iz predgrađa“ smeštena je u sedamdesete i priča o 17-godišnjem Karimu koji očajnički želi da pobegne iz predgrađa i uroni u uzbudljive prilike koje London pruža. Prvi put objavljen 1990. godine, osvojio je nagradu za knjigu godine „Whitbread“, a tri godine kasnije ju je BBC pretvorio u četvorodelnu televizijsku seriju.
Za Rajsovu, predstava je o „srceparajućem, ali i radosnom istraživanju o porodici, prijateljima, seksu, pozorištu i, na kraju, pripadnosti“. To je takođe „proslava 1970-ih, posebno muzike i mode“, tako da ambijent nije modernizovan.
– Nisam zainteresovan da budem relevantan – prkosno kaže Kurejši, iako tvrdi da, nehotice, priča ima kulturološki značaj za današnju publiku i da će se verovatno svideti mladima.
– Uvek je postojala borba da se pozorište izvuče iz geta srednje klase, ali zaista mislim da će mladi ljudi biti zainteresovani da shvate kako je naše društvo došlo do ovoga gde smo danas. Moramo da se setimo da su 1970-te bile prekretnica u britanskoj posleratnoj istoriji – one pokazuju korene i početke stvari u kojima sada živimo, poput imigracije i rasturene porodice.
Rajs, koja je ranije bila umetnički direktor Šekspirovog Gloub teatra, objašnjava da postoji i mnogo političkih paralela između 1970-ih i sada.
– Baš kao 1979. godine, mi smo na ivici izbora i potencijalno smo na ivici velikih promena – kaže ona, a Kurejši dodaje da oseća da je sada zemlja u „očajnijem i gorem stanju nego 1970-ih”.
Rad na predstavi za književnika i scenaristu je veoma važna stvar jer, kako podseća, pre samo dve godine nije bio siguran da li će ikada više moći da stvara. Pred sam kraj 2022. godine Kurejši je otišao u Rim kako bi proveo božićne praznike u tom gradu. Ali, kratak odmor umalo mu nije „došao glave“. Naime, šetao je Rimom i odjednom pao nasred ulice na glavu. Nije mogao da pomeri ni ruke ni noge, i hitno je prebačen u bolnicu, na odeljenje intenzivne nege. Gotovo paralizovan, život mu se potpuno preokrenuo.
Do danas se lečio u pet bolnica, i dalje je paralizovan, ali je srećan što je ipak, koliko toliko, u mogućnosti da se vrati velikim projektima makar iz kreveta putem strima.
– Srećan sam što je uzela moju knjigu i radila sa njom šta želi. Ali sam je upozorio da ne zabrlja – šaljivo dodaje.
Govoreći o svom stanju, Kurejši ne ulepšava stvarnost i iskreno govori o tome kroz šta prolazi:
– Patnja je apsolutno ogromna i nikada se ne završava, ali postoje neke prednosti ove traume. Najpozitivnija stvar koja proizlazi iz svega ovoga je odnos koji sam produbio sa svojim sinovima. Počeo sam da pišem na novi način – diktiram im rečenice i onda ih zajedno sređujemo – objašnjava on.
Kurejši, koji radi na memoarim o nesreći i njenim posledicama, kaže da nikada nije mislio da bi mogao da piše sa nekim drugim, ali je bio primoran da se prilagodi.
– Najbolje je što sada viđam svoje sinove svaki dan. Ranije smo svi vodili odvojene živote i sastajali smo se svako malo na pivu. Sada naša saradnja ima intenzitet. Kada pišete, sirovi ste i izloženi, i moji sinovi i ja smo morali da se naviknemo na to. Svakog dana učimo više jedni o drugima – kaže pisac.
Uprkos razarajućim fizičkim i emocionalnim posledicama nesreće, čini se da deo optimizma i nade njegovog protagoniste Karima iz „Bude iz predrgađa“ počinje da se oslikava na njega.
– Ema i ja razgovaramo o tome koliko smo srećni – srećni što radimo ovu predstavu zajedno i što smo i dalje na ovoj planeti!
Bonus video: Pisac Vladan Matijević
