2
Sedmica odlazaka, nedelja smrti: odlazak, taj eufemizam za smrt, to poverenje u selidbu duše, taj način da se konačnica učini manje izvesnom, šta je to, ako ne ona ista potreba koju oseća Kišova „M“, provodeći noć uz Enciklopediju mrtvih – potreba da se prošlom životu dâ nekakav smisao.
Ako se, u ovoj nedelji odlazaka, ne može govoriti o odlasku one koja te donela na svet, jer je, rekao bi Danilo K, stvar odveć patetična i, uostalom, lična, i povodom odlazaka onih koji su deo tvog formativnog iskustva kao ljudi čije si slike, zvukove i reči taložio u detinjem „upijajućem umu“, mora se (is)kazati poverenje u smisaonost njihova i tvog života. Oni su nešto činili, crtali, snimali, pisali, ti si to baštinio kao potpubinu, kao trajno nasledstvo, kao zalog.
Jer, šta je Marko Brecelj, ako nije jedan od tvojih vaspitača? Šta je njegov samostalni album, „Coctail“, ta neverovatna, drska, bezobrazna, ironična smesa konvencija jednog žanra – kako ga je, uostalom, vaspostavio u ovim/onim krajevima Bojan Adamič, genijalni slovenački kompozitor, aranžer, džezer (o čijoj će ranoj, poratnoj mladosti, Karpo Aćimović Godina snimiti „Rdeči boogie – Crveni bugi“, jedan od najboljih filmova poslednje decenije SFRJ) – i sumanute, crnohumorne, zajebantske poezije i parodičnih melodija budućeg pevača grupe Buldožer, ako nije ono iz čega dolazi tvoje ukupno ustrojstvo? Na čemu si se učio odnosu prema svetu ako ne prema Brecelju, Buldožeru, „Alan Fordu“ i „Letećem cirkusu Monti Pajtona“?
Na „Laboratoriji zvuka braće Vranešević“, eto na čemu još. Jer, „Ram za nekoliko poza“, one čike koje potkivaju jaja, od prepeličinog do nojevog, sviraju na metlama-frulama, rezbare, tešu, vajaju, pevaju – to su slike iz detinjstva iz kojih se, drugačijom vrstom ironije od „buldožerijanske“, oblikuje tvoj svet, onaj u kojem su Bob Rock, Sir Oliver, Debeli Šef, Grunf, Jeremija i, dakako, Broj jedan i sam Alan, jednako istiniti kao mama i tata, drugarice i drugari, učiteljice, nastavnici, John Cleese, Michael Palin, oba Terryja, Graham Champan i Eric Idle. I svi likovi iz Petričićevog i Radovićevog „Poletarca“, najpre tiskovine, a onda i najbolje televizije.
Brecelj i Peđa Vranešević, osim tvojih detinjih/dečačkih junaka, jesu i očevi-osnivači jedne škole mišljenja koja se zove rokenrol, a koja nije nužno ono što se pod tim podrazumeva. Ako njih nema, makar i ne bili aktivni, to je onda onaj cvajgovski „jučerašnji svet“. Je li imao smisla?
Valjda jeste, bar onog apsurdnog smisla – jer smisao i apsurd nisu u opoziciji, apsurd je samo drugi oblik smislenosti – onog smisla više ironije (a Vladimir Jankelevič je autor te misli da je „ironija najviša svest“, Jankelevič čiju „Smrt“, tu ultimativnu studiju ključnog fenomena svakog života, konačno imamo u srpskom prevodu i koja je uvek tu, uz uzglavlje, kao podsetnik i kao savetnik), ironije koja računa sa vedrinom. To se onda zove Zagrebačka škola crtanog filma, to je onda, među drugima, Grgićem, Bourekom, Marksom, Mimicom, i Borivoj Dovniković Bordo, čiji su „Krek“ i „Putnik drugog razreda“, iz iste te škole mišljenja o egzistenciji kao zajebanciji. Koju treba shvatiti smrtno ozbiljno. S naglaskom na „smrtno“.
I, na kraju sedmice smrti, Vlaja. Drugo ime za životnu energiju, onaj koji postiđuje svojom radoznalošću, znanjem, stalnim obnavljanjem duha.
Ovde valja stati. Jer, Enciklopija mrtvih, kao u snu Kiševe junakinje, nema kraj, i valja biti ponizan pred njenom sveobuhvatnošću. Sve jednako se zezajući sa njenom temeljitom ozbiljnošću.
Bonus video:
Milan Vlajčić u Nevermajndu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare