"Nisam dopustila Džonu da umre, nisam imala tu moć, ali da li verujem u to": "Godina magijskog mišljenja" - knjiga za ovu nedelju

Džoun Didion, "Godina magijskog mišljenja", Štrik, 2022. Preveo Alen Bešić

„Ispostavlja se da je duboka žalost mesto koje niko od nas ne poznaje dok do njega ne dospe,” piše američka spisateljica u knjizi ispovesti o prvoj godini tuge za preminulim suprugom. „Možemo očekivati da ćemo biti skrhani, neutešni, ludi od gubitka. Ne očekujemo da ćemo biti bukvalno ludi, hladnokrvne osobe koje veruju da im muž samo što se nije vratio i da će mu biti potrebne cipele.” Džoun Didion ne zvuči čak ni odveć privatno i lično kad govori o sećanju na Džonovu smrt, iznenadnu, mesec dana pre četrdesetogodišnjice braka, u času kad im je ćerka teško bolesna i u komi. Ona popisuje obaveze predano i pažljivo pobraja s kim je od rodbine i prijatelja stupila u kontakt.

Između žalosti koju zamišljamo i one stvarne žalosti, kaže Didion, postoji suštinska razlika. Ono što ne očekujemo, i što ne možemo da spoznamo pre samog tragičnog gubitka, jeste praznina kao sušta suprotnost smislu: „nemilosrdni niz trenutaka tokom kojih ćemo se suočavati s doživljajem samog besmisla”. Didion uočava poseban izraz lica kod onih koji su nedavno izgubili nekoga: „izraz krajnje ranjivosti, ogoljenosti, iskrenosti”. Ima utisak da je i sama prešla reku koja deli svet živih od sveta mrtvih, da je stupila na prostor gde mogu da je vide samo oni koji su i sami odnedavno u žalosti. „Preživeli se osvrću u prošlost i vide predznake, poruke koje su prevideli.”
Čitajući ponovo Euripidovu dramu „Alkesta”, autorka kao da ipak daje tihe savete za bol: „Pamtila sam da su Grci uopšte, ali ’Alkesta’ naročito, dobri za prelaz iz života u smrt. Oni su to vizualizovali, dramatizovali, napravili mizanscen od tamne vode i čuna.” Drama govori o mladoj ženi tesalskog kralja Adameta koja, na molbu svog muža, pristaje da siđe u Had umesto njega kad mu dođe smrtni čas. Alkesta se vraća u život (Herakle je otima iz ruku smrti), ali će tri dana biti bez glasa. Džoun Didion se zapita s kakvim bi se saznanjima mrtvi vratili. „Da li bismo mogli da se suočimo s njima? Mi koji smo im dopustili da umru? Jasna svetlost dana govori mi da nisam dopustila Džonu da umre, da nisam imala tu moć, ali da li verujem u to? Da li on veruje?”

Mnogo je reskih, dubokih pitanja koje Didion postavlja sebi i nama. Smrt se u ovoj knjizi čita kao tekst: traga se za njenim značenjima i tumačenjima. To samo po sebi nije gadan ni bolan posao sve dok autorka roni po poeziji ili Frojdovom eseju „Žalost i melanholija”, čak ni kad pristupi antropologiji umiranja i žalovanja. Međutim, Didion shvata da smrt i književnost mogu da se porede i razumeju u svemu, sem u jednom: ono što ih neumitno razdvaja je konačnost. Književni tekst je (za)uvek prostor mogućnosti - mogućnosti izraza i mogućnosti tumačenja. Smrt je konačna. Džoun Didion nije Alkesta koja bi želela da preuzme zadatak umiranja umesto svog muža, ali zato hrabro preuzima obavezu da uroni u mnoga lica smrti. Odlučuje da istraži sve naše nemogućnosti da prihvatimo njenu konačnost. Zato i uspeva da napiše tekst lišen mraka, muke i naricanja, zato i uspeva da sroči sliku bola koja nije patetična. „Godina magijskog mišljenja” teško da je kultni roman, ali jeste kultni tekst o isceljivanju, vrletnom putu koji je tužniji i tajniji nego što slute svi oni koju tvrdoglavo pokušavaju da ga pretrče.

Bonus video: Ko je Han Kang