0
Moje kolege studenti su uglavnom bili Beograđani a ja sam bio, sa setom mogu da kažem autsajder na toj klasi, nisam shvatan ozbiljno, ali kada bih rekao da sam iz Priboja, svi su znali da je Danilo Lazović iz Priboja, kaže glumac Milorad Damjanović, direktor "Dana Danila Lazovića" koji se večeras završavaju.
Prvak drame Beogradskog dramskog pozorišta, poznat po veštini kazivanja stiha, glumac Milorad Damjanović, Pribojac, došao je na ideju da se na svoj umetnički i jedinstven način oduži svom sugrađaninu, kolegi i učitelju, imenu koje ga je pratilo i bilo mu podrška od prvog dana studija na Fakultetu dramskih umetnosti.
To ime je Danilo Lazović, glumac koji i danas, 18 godina nakon smrti, živi kroz svoju umetnost ali i kroz Festival poezije „Dani Danila Lazovića“, koji je pre jedanaest godina, zahvaljujući Miloradu i njihovom Priboju nastao i stasao u jedinstven festival u Evropi, jedini festival na kome se studenti glume takmiče u kazivanju poezije. Damljanović za Nova.rs kaže da je najponosniji na činjenicu da je u svojoj glumačkoj karijeri od četvrt veka, uspeo da poeziju izvuče iz podruma na površinu sa koje nastavlja da raste.
Kada je u Beograd na studije glume, dolašao iz malog Priboja, sa sobom je poneo biografske podatke u kojima je pisalo ono za njega tada najvažnije, ono što je pružalo samopozdanje jednom mladiću iz unutrašnjosti. Pisalo je dolazi iz Priboja te da ga tako prati i ime Danila Lazovića.
– Moje kolege studenti su uglavnom bili Beograđani a ja sam bio, sa setom mogu da kažem autsajder na toj klasi, nisam shvatan ozbiljno, ali kada bih rekao da sam iz Priboja, svi su znali da je Danilo iz Priboja. Meni je to davalo neko samopouzdanje, da kada kažem da sam iz Priboja da se ne stidim nego da kažem da je jedan takav glumac rođen u gradu u kome sam i ja rođen.
Kako je Milorad Damjanović rastao uz ime Danila Lazovića, iskoristio je priliku da njegov život produži i kroz festival, čiji je idejni tvorac i direktor ali i sjajan interpretator poezije, kakav je i legendarni Danilo bio. Kaže da je pre jedanaest godina počeo sa velikim entuzijazmom i željom da Priboj ostane prepoznatljiv po liku čoveka čije je ime ogromnim slovima ispisano na mapi filmske i dramske umetnosti ali i govorništva poetske reči.
-Ono što je bila moja ideja je da vratim poeziju na mesto koje joj pripada, to je nekako moja misija pa se i u svom glumačkom angažmanu trudim da u tome dam doprinos, iz tog razloga sam osnovao i svoj kabare. Priboj je jedini grad koji ima tri festivala poezije, gde pored ovog imamo i „Limske večeri dečje poezije“ i „Limske večeri poezije“. Za ovih jedanaest godina smo uspeli da se pribojska publika i publika koja prati poeziju, vrati zbirkama poezije, našim fantastičnim pesnicima i mislim da smo u tome uspeli. Na početku je festival trajao dva dana, danas je to četiri. Kako je festival rastao tako je i opština Priboj prepoznavala njegov značaj pružala veću podršku, koliko je to izvodljivo za jednu malu lokalnu samoupravu.
Na početku se, kako kaže, trudio da u skladu sa budžetom kojim raspolaže, dovede najveće zvezde srpskog glumišta ali je veliki izazov za Damjanovića bilo i to kako publiku približiti sadržajima koje nemaju priliku da vide tokom godine. Tako je Priboj, zhvaljujući ovom festivalu, pored pozorišnih izvedbi različitih žanrova, ugostio i velike kamerne orkestre, virtuoze na različitim instrumentila kao i velike operske zvezde.
Kada sagleda distancu od jedanaest godina, Damjanovića smo vratili na početak kada je za ideju trebalo razumevanje i podrška, kaže da je to bilo dosta drugačije nego danas. Ono što iznenađuje jeste rezervisan stav onih koji bi trebalo da su najveća podrška glumcu.
– Moram da kažem da sam imao u startu podršku opštine ali i porodice Lazović koja je pristala da da Danilovo ime ovom festivalu. Sve svoje ideje, od tada do danas, prvo predstavim njima, da bih video da li se to uklapa u njihovo viđenje njihovog Danila. Zajedno smo shvatili da je najlepše da Danilovo ime raste kroz neke mlade ljude. Kada pogledam sada neke mlade glumce koji su već zvezde, među njihovim nagradama kao prva stoji „Povelja Danilo Lazović“. S jedne strane kroz mlade ljude ćuvamo uspomenu na Danila a sa druge strane i on je govorio poeziju. Ipak moram priznati da su moje kolege koje sam pozivao prvih festivala, dolazili sa izvesnom rezervom na to gde dolaze i kakav je to festival. Za jedanaest godina smo došli do toga da me sada pitaju kada ću da ih zovem u Priboj.
Sve je ovo veliko za Priboj, gde ljudi teško žive ali svi jedva čekaju dane festivala. Milorad kaže da je ponosan na svoje sugrađane koliko čeznu za duhovnim sadržajima, nečim što im za četiri dana oplemenjuje dušu. Neki od njih u danima festivala, kako kaže, koriste i godišnji odmor kako bi mogli da isprate ceo program.
Danas posle jedanaest godina može se slobodno reći da se iz Priboja šire krila poezije ali i da Milorad Damjanović postaje prepoznatljiv po njenom sjajnom kazivanju. Ispred 72 profesionalne premijere i brojnih uloga stavlja svoj umetnički poetski talenat ali se i poezija vidno vraća u kulturni život Srbije.
-To i jeste moja misija kao glumca. U pozorištu sam do sada zaista odigrao sve ono što sam za svoje godine želeo da odigram, snimio sam i mnogo serija pa mi je postao izazov da se vratim nečemu od čega sam krenuo. Svaki glumac je generalno nesiguran u sebe kada dobije nešto novo da radi i nikada glumac ne zna da li je nešto dobro uradio. U ovom poslu sam 25 godina i jedino za šta mogu da kažem i odgovorno iza toga da stojim je da sam siguran, da znam i da sam dobar u tome, je da govorim poeziju. Zbog toga sam srećan što je moj kabare „Čeznem da vam kažem“ za dve godine odigran već 72 puta. To sam napravio za svoju dušu, da kažem sve pesme koje su godinama u meni i ispričam neku priču.
Sa jedne strane je želja glumca a sa druge strane publika. Milorada pitamo kakva su njegova iskustva i saznanja o reakcijama publike na poeziju posle toliko nastupa.
– Ispostavilo se da je to format koji publika obožava i mislim da smo malo potcenili publiku i narod pretpostavkom da smo postali ljubitelji lakih sadržaja. Međutim to nije tačno već nas na tu pretpostavku navodi to što nema dovoljno ovakvih sadržaja. Važno je da publici ponudite i nađete način da im približite neku stvar, na primer poeziju, gde sam ja našao način tako što pričam o svom životu i govorim pesme koje su obeležile moj život. Iskoristio sam i svoju televizijsku popularnost da ljudi dođu i čuju nešto o meni a da im ja pride ponudim i poeziju. Dosta ima i toga što su i pesnici angažovali glumce da ih govore i to kače po društvenim mrežama.
Tako je prepoznata i pesma Marka Miloševića „Čega li se noćima plašiš“ koja na društvenim mrežama ima deset miliona pregleda a koju govori Damjanović. Pitali smo ga, da li se u popularnosti nekih stihova, kao što je ova pesma, ogleda društvena slika i emocija ljudi danas, jer poezija kao i pozorište, oslikava društvo i emociju ljudi.
– Moje mišljenje je da je poezija grana književnosti koja je najjezgrovitija. U dramskom tekstu ili u priči imamo mnogo više prostora da ispričamo svoju priču. U poeziji to mora da bude jezgrovito i sažeto. Kada neko uzme da pročita pesmu, svako od nas je doživljava onako kako se u tom trenutku stihovi te pesme uklapaju u njegov život. Mislim da ni jedan umetnik koji govori poeziju ne treba da govori poeziju koju sam ne oseća. Sve ono što je pesnika moglo da inspiriše npr. pedeset ili sto godina pre, da iste te stvari, samo na neki drugi način mi danas preživljavamo, u tome je njihova veličina. Sa druge strane kada ljudima želite da predstavite pesmu, u vreme društvenih mreža i ako ih zainteresujete sa prva dva stiha načinom na koji vi doživljavate tu pesmu, oni će je odslušati do kraja i svako će je doživeti na svoj način i učitati u svoj život. Kada sam govorio tu pesmu, bio sam u nekom posebnom trenutku svog života, koji nije bio lak, i kada sam je od pesnika dobio da je pročitam, doživeo sam je kao da sam je ja pisao. Tako i pesnik postaje veliki ako što više ljudi njegove stihove osvesti kao svoje.
Kako Milorad govori domaću poeziju i stihove neših velikana stiha, pitali smo ga koliko su zbog tema koje su opevali aktuelni danas i da li to što je pesma „Čega li se noćima plašiš“ postala neočekivano prepoznata, upravo oslikava strah koji dominira u društvu.
– Ne mislim da je strah dominantan. Ta pesma je lična, može da se čita na milion načina ali samo prvi stih koji kaže „Čega li se noćima plašiš kad znaš da karte meša samo Bog, sve i da si lopov, čak i da se zamonašiš, ne možeš pobeći od sudnjeg dana svog“. Znači sve ono što su naši lični strahovi, jer svako od nas ima svoj strah, svoju anksioznost, svoju tugu, i kada svedete suma sumaru, shvatite da je ovaj život toliko kratak. Kada vam se zaista dogodi ozbiljan problem, kao što je gubitak u porodici na primer, tek onda osvestite sve ono gde ste se nervirali oko nebitnih sitnica i shvatite život na drugi način. Ne govorim ni o društvu ni o svetu već svakome od nas pojedinačno. To čoveka dovede, kao što se i meni desilo, da stvori svoj mikro svet. Ja se sada bavim stvarima kojima želim da se bavim, živim život kao da mi je svaki dan posledni. Pokušavam da drage ljude oko sebe učinim srećnim a kao umetnik pokušavam da ljudima prenesem samo lepotu, u kom god obliku. Kada napustimo ovaj svet ostaće to da li smo nekim ljudima bar jedan sekund, minut ili sat učinili lepim – zaključio je Milorad Miki Damjanović.
Bonus video: Slobodan Beštić o Radmili Živković: „Bila je vulkan na sceni“