0
Slikar Tadija Janičić jedan je od učesnika izložbe "Fudbal. Realnost igre", koja je otvorena od danas do 28. juna u Bukureštu, a okuplja neke od najznačajnijih svetskih vizuelnih umetnika poput Dana Peržovskog, Sava Serbana, Marie Maršal...
Kako je došlo do poziva na izložbu „Fudbal. Realnost igre“?
– Imao sam sreću da moji radovi iz perioda karantina preko društvenih mreža dođu do čuvenog Dana Peržovskog koji se za njih zainteresovao i kontaktirao me. Zainteresovao se za radove nastale tokom lokdauna, kao i za prostor, ambijent u kojem radim, bukvalno sam mu slao fotografije ateljea. Imponovalo mi je što sam zainteresovao umetnika njegove veličine. Peržovski me je preporučio kustosu Sorinu Popeskou koji je jedan od autora postavke „Fudbal. Realnost igre“, a to je izložba na kojoj učestvuju svetski poznati vizuelni umetnici koji su meni jako značajni. U tom smislu mi je važno i drago da što sam pozvan.
Koga biste izdvojili od umetnika koji učestvuju koji su vam važni?
– Izlaže tridesetak umjetnika, a Peržovski i Serban Savo su superstarovi. Za Serbana Savu mogu reći da ga predstavlja čuvena galerija Nikodim koja se ubraja u vrhunske svetske galerije. Momci iz Plana B su trenutno među najznačajnijim mlađim umetnicima u Evropi.
Tema izložbe je Svetsko prvenstvo u fudbalu. Dok smo se pripremali za razgovor rekli ste da vam je ta tema bila veoma inspirativna. Na koji način?
– Sa sociološkog aspekta, fudbal kod nas mi je zanimljiv u političkom i kriminalnom aspektu, pošto se nalazi u toj nekoj sivoj zoni. Imali ste priliku da pratite šta se sve dešava, tako da mi je bio zanimljiviji sociološki momenat u ovom našem lokalnom kontekstu nego sam čin igre. Tema mi je zanimljiva, pre svega zbog tog našeg lokalnog karaktera. Smatram da se naš lokalni kontekst puno razlikuje ako ga poredite sa onim što je svetski nivo fudbala. Mislim da je kod nas to srozano na neku sivu zonu u kojoj se sve dešava.
Fudbal vezujemo za pojmove i spektakla i moći, dok ovdašnji fudbal vezujete za jednu atmosferu favele.
– Pogledajte samo infrastrukturu koja prati fudbal – vi sada imate izjave predsednika koji će da pravi stadion koji košta dvijesta, trista miliona ne znam čega… A infrastruktura koja prati priču je upravo na nivou favele. Sve mi to deluje kao jeftini populizam koji ne služi ničemu, osim jeftinoj politici. Zanimljivo mi je da se bavim time.
Da li mislite, ako govorimo o ovoj izložbi koja okuplja ozbiljne umetnike, da je moguće da se takvi modeli organizovanja, kuriranja izložbe uspostave ovde?
– Mislim da je dobro uporediti te stvari, na primer Rumuni su u odnosu na našu art scenu kosmički odskočili od nas. Mi ne možemo da im pariramo, ni blizu… Oni imaju ozbiljan art sistem koji je razvijen, umetnike etablirane u svjetskim okvirima. Mi nemamo ništa od toga, ostali smo u socijalističkom džepu, mulja se, imate neke lokalne mediokritete kojima se bavimo… Daleko smo od bilo kakvog ozbiljnijeg art sistema koji bi mi mogli napraviti. Nisam pesimista, ali ne vidim u budućnosti da će se kod nas išta iskristalisati, pokrenuti, postaviti na pravo mjesto. Vodimo lošu kulturnu politiku, prilično dezorjentisanu. Strategija ne postoji.
Kako onda umetnik nalazi svoje mesto, s obzirom da ste vi aktuelni i u regionalnom i u evropskom kontekstu?
– Treba naći ličnu formulu. U suštini si prepušten sam sebi. Danas imate društvene mreže koji čine umetnike dosta vidljivim. Na naše institucije ne vredi se oslanjati. Kustosi su sa skromnim ingerencijama.
Teme koje vas zanimaju?
– Moji radovi su vrste dnevnih hronika, ne kritikujem, ne osuđujem, mogu reći da iznosim neki prljav veš.
Savet mladom umetniku?
– Ili da odustane što prije ili da gura to po svaku cijenu bez obzira na sredinu i okolnosti.
