0
Frensis Ford Kopola, autor filmskih klasika "Prisluškivanje", "Apokalipsa sada", "Klub bandita", "Brem Stokerov Drakula" i trilogije "Kum", govori o svojim uzorima, usponima i padovima i viziji čovečanstva i kinematografije u postpandemijskoj budućnosti.
U serijalu intervjua na sajtu „Dedlajn“ (Deadline) pod nazivom „Film koji mi je zapalio fitilj“, prvi sagovornik bio je ugledni američki reditelj Frensis Ford Kopola.
Film koji je u njemu zapalio fitilj bilo je nemo ostvarenje „Oktobar“ Sergeja Ajzenštajna iz 1928. godine.
– Nikada pre toga nisam video nešto takvo. Nisam mogao da verujem šta gledam. Bio je to nemi film, bez prateće muzike, a meni se činilo da sam mogao da čujem zvuke onoga što se dešavalo na platnu: mitraljeze kako pucaju, gomilu ljudi koji jure gore-dole stepeništem… Sve sam sve to „čuo“ zahvaljujući umetnosti montaže. Bio sam zakucan za sedište kad je trebalo, znojio sam se kad je trebalo da se znojim, navijao sam za ljude za koje je trebalo, ali, iznad svega – ja sam sve to čuo!
Izašao sam iz sale apsolutno emotivno iscrpljen i u tom trenutku sam odlučio da ću da upišem režiju na Univerzitetu Los Anđelesa, umesto da odem na dramaturgiju na Jejl, što mi je bila prva ambicija, da možda radim u pozorištu. No, posle „Oktobra“ sam odlučio da želim da se bavim filmskom režijom, baš kao i Ajzenštajn, jer je i on bio čovek pozorišta, regrutovan da radi filmove za sovjetsku diktaturu i umeo je da ceni propagandnu vrednost filma. Pre ovog snimio je i čuveniji film, „Oklopnjaču Potemkin“, ali ovaj film, punog naziva „Oktobar: 10 dana koji su uzdrmali svet“ promenio mi je i uzdrmao život – otkrio je Kopola.
Film „Narod protiv Pola Krampa“ (The People vs. Paul Crump) iz 1962. u režiji Vilijama Fridkina, TV ostvarenje koje je Fridkin snimio o zatvoreniku osuđenom na smrt uveren da je nevin, Kopola je naveo kao primer najbolje primene filma.
– Taj film je spasao život jednom čoveku. Ja to nisam uradio nijednim svojim filmom, ali Bili Fridkin jeste – istakao je Kopola.
Dodao je da ima mnogo velikih, savremenih umetnika koji su napravili važne filmove, „ne znam da li sam ja to ikada učinio. Čak i da jesam, previše me je sramota da bih čak i nagovestio nešto u tom pravcu“. Kao jedno od vrhunaca svoje karijere naveo je, sada izgubljeno, pismo kolege Dejvida Lina u kojem mu je napisao hvalospeve.
O svojim ambicijama kaže da je celog života samo hteo da bude deo ekipe.
– Ako me pitate da li sam najveći reditelj koji je ikada stvarao, naravno da nisam. I ako me pitate da li sam najgori autor koji je postojao, rekao bih, verovatno nisam. Dakle, suštinski, ja sam negde između najmanje važnog i najvažnijeg filmskog stvaraoca u istoriji, što, u stvari, znači da sam deo ekipe, a to je sve što sam ikada želeo.
U sličnom, skromnom, maniru i sa velikim poštovanjem govorio je o kolegama.
– Ima filmskih autora koji su bogom dani talenti: Roman Polanski, Stiven Spilberg, Vilijam Vajler. Druga vrsta talenta, ne znam da li i manje vredna, jeste talenat koji morate da zaradite. Ja pripadam toj kategoriji. Ako mi je išta dato, to je da imam dobru maštu i čudnu sposobnost da vidim malo dalje u budućnost. Ne znam odakle mi to, ali u skoro svim situacijama se ispostavi da sam više u pravu nego što pogrešim, tako da je jedno od mojih, zapravo, ograničenja kao filmskog stvaraoca to što vidim krug stvari koje ostali ne vide – objasnio je Kopola.
Kao primere za to naveo je, to jest, više se zapitao, kako to da, nakon što je zaredom režirao dva „Kuma“ i „Prisluškivanje“, niko nije hteo finansijski da ga podrži da snimi „Apokalipsu sada“?
– Osvojio sam gomilu Oskara, po holivudskim i poslovnim standardima napravio sam gomilu uspešnih filmova, a apsolutno niko nije hteo da me podrži za „Apokalipsu“. Čak nisam imao ni podršku studija „Paramaunt“ kada sam nastavak Kuma hteo da nazovem samo „Kum 2. deo“, umesto, ne znam, „Sin mafije“. Nastavci su do tada uvek imali nove nazive, niko nije stavljao sam brojku. Ali, ja sam baš hteo to, 2. deo, a oni su se baš odupirali. Tek kada sam rekao da onda neću ni da ga radim, popustili su. I, vremenom je gomila nastavaka drugih filmova nazvana samo „2. deo“. Dakle, ja sam video nešto što drugi nisu – objasnio je Frensis.
Reditelj trenutno pokušava da snimi naučno-fantastičnu dramu „Megalopolis“, o arhitekti koji, nakon razorne katastrofe, pokušava ponovo da izgradi Njujork. I opet ima problem da nađe finansijere.
– Jedna od mojih mana kao reditelja je da nekad treba da prođe i 20 godina da bi se moje ideje pokazale kao uspešne. Možeš dobiti dobre ili loše kritike, imati ovakvu ili onakvu podršku ali najveće merilo tvog uspeha je protok vremena. Ako ljudi i dalje gledaju tvoje filmove i uživaju u njima i 50 godina kasnije, to je najveća medalja za uspeh.
Ja sad imam 80 godina i još uvek želim da snimam, ali nailazim na iste one prepreke kao i sa „Apokalipsom“. Producenti mi kažu, pa, to baš i nije film koji ljudi žele da gledaju ili film u kojima glumci žele da igraju. Ista priča je bila sa „Apokalipsom“. Šteta je što, ako i dobijem priliku da sada snimim film koji želim, više nemam 20 godina da uživam u njegovom mogućem uspehu. Test vremena funkcioniše kada imaš 30 ali ne i kada imaš 80 – jadao se reditelj.
Pandemija koja je zadesila celu planetu mogla bi svima da bude dobra lekcija, smatra. Važno je samo da promenimo prioritete. Da to više ne bude konto u banci ili jurnjava za zaradom „pravljenjem i prodajom stvari koje ljudi ne žele ali ih nekako na prevaru, marketingom, namamimo da pomisle da žele“, da se svet ne posmatra kroz BDP nego da se fokusiramo na humanost, ljudskost, univerzalno obrazovanje, zdravlje ljudi, na slobodu da radimo stvari koje volimo, na pravednost i, iznad svega, na brigu o našoj kući Zemlji, onda ćemo evoluirati ka prijateljstvu i empatiji, dobroti, saradnji i ljubavi.
– Ljudskoj rasi predviđam pozitivnu budućnost, to je ujedno i tema mog novog filma – napomenuo je Kopola.
On vidi pozitivne promene i u kinematografiji, pre svega, u načinu konzumiranja filmova.
– Možda bioskopi budućnosti neće biti kao sada. Ja bih svakako voleo da se promene. Mislim da današnja forma bioskopa za isključivo zgrtanje para na svaki mogući način, što preko filma što preko usputnih mamaca, baš i nije najbolji vid bioskopa. Mislim da će bioskopi ponovo postati filmske palate iz prošlosti, sa udobnim sedištima i bez mirisa kokica i brze hrane. Ko zna… Je l’ nosite kokice kad idete u crkvu? Eto, za mene je odlazak u bioskop jedno božanstveno iskustvo, veoma blisko religioznom doživljaju – poručio je Kopola.
Na kraju je izneo simpatičnu opasku o večnom sukobu producenata i vlasnika bioskopa oko toga ko treba da snosi troškove filmskih projekcija a ko treba da ima više učešća u zaradi od reklama:
– Samo da vam kažem, kada se svi oni skupe na jednom mestu, supruge vlasnika bioskopa imaju mnogo skuplji nakit od supruga filmskih producenata.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
