0
Nisam upoznat sa rediteljskim debijem Erica Gravela, "Crash Test Aglae" (2017), ali ovaj drugi deluje u potpunosti u skladu sa "francuskim socijalističkim realizmom" kakav praktikuju, recimo Stephane Brize ili Laurent Cantet. I, kao u slučaju tih autora, i ovaj film moramo da podržimo, mi, junaci rada svog.
„A plein temps“ je film čijoj direktnosti, pa i naivnosti, i relativno diskutabilnoj verovatnosti, ne smemo da se smejemo. Jer, to je film koji stoji na pravoj strani istorije, koji se bori za radnike, i to one vredne i bespomoćne u ovim vremenima skriveno-robovlasničkog kapitalizma (o, ne, ne preterujem, mili libertarijanci), koji pokazuje nemilosrdnost vremena u kojima smo otuđeni od lične i sindikalne solidarnosti i prepušteni sami sebi. A tamo, „gde cveta cveće“, je još i gore. Sada bi bilo dobro da kažem da je „A plein temps“ na sve to i neočekivano dobar film.
Gravel u fokusu čitavog filma drži Julie (Laure Calamy), koja je nekada radila u marketingu, a sada radi kao šefica spremačica u nekom luksuznom hotelu, jer „niko joj je ne odgovara na poslate CV-ijeve za bolji posao“. Ona je razvedena, bivši muž živi daleko, ima dvoje dece i nikoga svog. Stara komšinica joj sve nevoljnije čuva decu, koju viđa „kasno noću“ kad ustaje i sprema se za posao, pošto živi „malo van Pariza“, i „kasno noću“ kada se vraća s posla. Na svu tu redovnu tenziju, Julie trenutno čeka intervju za posao u branši, ali, avaj, Francuska je u još jednom mulju sveopšteg štrajka usled čega ne radi vozovi, autobusi, čak ni taksisti.
„A plein temps“ („Prekovremeni rad“) je, poput onog Tykwerovog remek-dela, „Lola rennt“, film u kome naša Julie sve vreme juri, na posao, s posla, na intervju, kući, u prodavnicu, gura se i snalazi od tačke A do neke sledeće, sa sve manje novca na raspolaganju, ali voljna i raspoložena da deci za rođendan priredi trampolinu… Gravel joj vrlo lepo, bez milosti i u granicama realnih očekivanja, podmeće muke non-stop. Empatije i razumevanja za nju je malo, pa i ona sama u tim okolnostima nije baš esencija kolegijalnosti u tretiranju drugih, očigledno i sama nagrižena „dog eat dog“ svetom. Film je serija običnih dešavanja napumpanih tenzijom usled vremena koje neprekidno nestaje u obilatim količinama. Usled neprijatnog i součavajućeg osećaja da i mi sami, u manjoj ili većoj meri, živimo Juliejin život gde god da živimo, jer svet je danas takav. Skliznuo iz socijalizma u šta god da je ova nakaradnost koja nas preprodaje dok god dišemo i očekuje da se radujemo samo onim stvarima koje možemo da platimo.
„A plein temps“ je ogledalo naših dana. Život srozan na ubrzanu potrošnju dodeljenih minuta u kome ne samo da nema radosti, nego ni sekunde da uhvatimo dah. On „radi posao“ u ovim vremenima. I radi dobro. Opsujte i diž’te se!
OCENA: 8/10
Bonus video: Braća Limijer tvorci prvih filmova
