U državi koja od nas traži da joj dižemo ugled, traži se sve, a ne daje ništa, piše Nadežda Petrović ministru prosvete. Misli se da se izložba umetnika priređuje kao obućarska ili stolarska.
Kao što je kod kredita za stan važno imati tetku, za SANU je bitno biti muško ili bar da tako piše u krštenici. Biće da je tako u Prvoj, a i sprat više, Drugoj Srbiji, kao nekada u truloj tako i manje žižljivoj Jugoslaviji. Ali, to je već “knjiga o nama” – rekla bi Latinka Perović, sredini u kojoj se na postament uspeha i znanja uzdiže i njime gospodari dnevnopolitičko klafranje, neguju rasadi plagijata i shop and go diplome.
Jednakost po srpskoj mustri
Tri žene: Jelisaveta Načić, Draga Ljočić, Nadežda Petrović. Prva postaje prva žena arhitekta u Srbiji. Sa 22 godine (1900.) Jelisaveta završava studije arhitekture. Džaba izvedeni projekti od kuća, škola do crkava, prijateljstvo sa Dimitrijem Tucovićem, patriotizam, koji je 1916. šalje u austrougarski logor. Preminula je u Dubrovniku 1955. Sahranjena je ne zna se gde. Za života od Srbije nije dobila penziju, na koju je imala pravo.
Druga, ali opet prva, srpska lekarka i feministkinja Draga Ljočić diplomirala je na medicini u Cirihu. Jedva dobija posao (1881.) u državnoj bolnici u Beogradu. To za prvu srpsku lekarku znači sledeće: nema pravo na jednaku platu kao njene kolege, ni pravo na penziju.
Ali zato jednaka na frontu. Dobrovoljka u srpsko-turskom i srpsko-bugarskom ratu. Ne propušta ni balkanske kao ni Veliki rat. Optužena je da promoviše nemoral. Ne zbog feminizma, već zahteva za profesionalnu jednakost muškaraca i žena kao i institucionalnu brigu o napuštenoj deci. Prva je Srpkinja koja devojačkom prezimenu dodaje muževo: Milošević.
Treća, Nadežda Petrović piše kao da slika. “Od jedne najobičnije sitnice, koja se nalazi u resursu Ministra Prosvete i Crkv. poslova, da posle 16 godina predane nastavničke službe budem prevedena za učiteljicu crtanja sa platom po zakonu o srednjim školama – sitnom ljudskom pakošću i inatom učinjeno je to, da je ovo istaknuto kao važno pitanje prvoga reda, na kome Ministar (Andra Nikolić) baveći se i zabavljajući se njime pune dve i po godine, donosi svoja tri najpogrešnija i nezakonita rešenja“, piše Nadežda tadašnjem ministru prosvete i crkvenih dela Jovanu Žujoviću. Kopiju rukom pisanog pisma, od 24. februara 1910., na osam strana, dobio sam od prijatelja, galeriste pre dvadesetak godina.
Teatar apsurda
Državni Savet četiri puta donosi jednoglasne odluke, da su rešenja Ministarstva neumesna i nezakonita. Poništava ministrova rešenja i preporučuje mu da zadovolji zakonita potraživanje Nadežde Petrović, jer je ispunila sve zakonske uslove. Od ministra Žujovića traži se da je postavi za nastavnicu crtanja prve klase, kako bi se time ovo sporno pitanje konačno rešilo.
„E, pa neće moći! Raniji ministar prosvete gospodin Andra Nikolić odlučno je ostao s dokazivanjem da za njega ne postoji Ženska gimnazija, srednja škola za žensku decu, nego samo Viša ženska škola, pa je to uneo i u oba svoja rešenja koja mi je izdao“, navodi poznata slikarka.
Kao u kakvom teatru apsurda Državni savet ponovo poništava (11. decembra 1909.) rešenje ministra Andre Nikolića. U Savetskom kolegijumu tada sedi i sam Nikolić. Prisustvovao je sednici kad se njegovo rešenje jednoglasno poništavalo.
#related-news_1
Da bi se održale nezakonite odluke bivšeg ministra potrudili su se načelnik Ministarstva Milivoje Popović i njegov pomagač, referent Zarije Popović, uveravajući aktuelnog ministra Žujovića, da ostane pri tom, njihovom pogrešno zauzetom rešenju.
Nastrani nazori i uski pogledi
Nadežda Petrović bez ustezanja Žujoviću navodi razlog tom inaćenju, da se “zadovolji ambicija o vlastitoj moći i kapric jednog načelnika, koji sumnjam da je i jedno pitanje u tome Ministarstvu raspravio, a da u njemu nije uneo zaplet u čemu mu nema sumnje diktuje i njegovo načelničko ubeđenje i njegovi drugi pogrešni i nastrani nazori i usku pogledi”.
Ministar traži predmet, što je znak da načelnik i referent Zarije Popović, s “istim” odlaze u vinograd kod bivšeg ministra Andre Nikolića kako bi poništili Rešenje. Zatim je i koncept rešenja uništen. Sve ove radnje žaliteljica iznosi u žalbi Državnom savetu.
Neposustali duo Popović&Popović na predlog prvog Popovića, šalje naredbu da se od već postavljenih učiteljica oduzmu uverenja o njihovoj postavci i pošalju Ministarstvu na poništenje, kako bi nestao dokaz na koji Nadežda Petrović ukazuje. Uprkos ponovljenom pritisku, Državni savet, bez predrasuda, autonomno četvrti put poništava ministarsko rešenje – a sve po žalbama učiteljice Nadežde Petrović.
Budžetske “mogućnosti“ i “nemogućnosti”
Molba upućena istom ministarstvu da joj se odobri tromesečno odsustvo, radi svetske izložbe u Parizu i Sveslovenske u Krakovu (1911.) odbija se “zbog budžetskih nemogućnosti”, što Nadeždu nije ućutkalo. Ne krije u kakvom se položaju nalaze umetnici “u državi, koja od nas traži da joj dižemo ugled; traži sve, a ne daje ništa; iziskuje dostojno prikazivanje kulturne svesti i visine umetničkog razvitka, a misli da se izložba umetnika priređuje kao ona obućarska ili stolarska”.
„A da novca ima, ilustruje sa nekoliko primera u kojima se beskorisno bacao državni novac i našla ’budžetska mogućnost’. Crno na belo: Na predlog pomenutog načelnika Ministarstvo prosvete daje novčanu pomoć Danilu Daniću, pisaru Ministarstva finansija “za usavršavanje u finansijskim naukama“ 2.000 dinara. A zašto pomoć nije dao njegov nadležni, ministar finansija, kad će se u finansijskim naukama usavršavati?“, pita Nadežda Petrović.
„Sinu referenta Zarije Popovića Ministarstvo prosvete daje 1.000 dinara. Het trik sina referenta. Treća uzastopna godišnja pomoć. Prvu od 1.000 dinara dobio je od Andre Nikolića, drugu od narednog ministra Ljubomira Ljuba Stojanovića. Isti iznos 1.000 dinara i konačno treća od aktuelnog ministra Jovana Žujovića. Posle njega doći će kod ministra četvrtog itd. sve u beskonačnost“, zaključuje Nadežda Petrović.
Posle pet godina poslednja njena slika: šator valjevske bolnice. Umire kao ratna bolničarka u toj, istoj bolnici 3. aprila 1915. zaražena pegavim tifusom.
Sva trojica ministara Nikolić, Stojanović, Žujović bili su blistavih profesionalnih i političkih karijera. Svi članovi Srpske kraljevske akademije, Žujović čak i njen najmlađi član. Naspram njih, tri heroine brojnih ratova, pobuna i ustanaka. Uz to i uočljivih profesionalnih, društvenih pregnuća. Sasvim nedovoljno da ijedna od njih prekorači prag Srpske kraljevske akademije pa i potonje Srpske akademije nauka.
Bonus video:
Žene (ne) mogu u SANU
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar