0
Zazvonio je veliki fiksni telefoni ... "Ovde je Bevc…Edvard Kardelj. Vidite druže Vasko, ne bi bilo zgodno da Vi baš sad putujete u Izrael"… Noge su mi se odsekle.
Vest da je Branko Horvat, poznati hrvatski i jugoslovenski ekonomista, dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju (1983) stigla je sa pouzdane adrese. Emitovala je agencija Asošijeted Pres. “Vjesnik” i “Danas” spremili su vanredna izdanja. Pet minuta posle ponoći, dok se uveliko štampala Horvatova knjiga “Politička ekonomija socijalizma” s naznakom “Dobitnik Nobelove nagrade”, AP je povukao tu vest.
Branko Horvat je ostao u koverti, baš kao – pričalo se – Danilo Kiš. Smrt je bila brža od nagrade. Kiš je preminuo uoči saopštavanja imena dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1989. Kubikaški učinak u broju nominacija zabeležio je Milorad Pavić. Nekom čudnom, unutrašnjom stranom vetra „nominovan je desetak godina uzastopce od predlagača iz Evrope i SAD”.
U krugu potencijalnih dobitnika najvećeg priznanja Švedske akademije nauka često je pominjano ime Vaska Pope, koji je davne 1968. u Beču primio austrijsku Državnu nagradu za evropsku književnost. Meksički nobelovac Oktavio Paz preveo je više desetina Popinih pesama, ništa manje ni Rafael Alberti. Česlav Miloš ‘68. u Njujorku čita Popinu pesmu, gde naš pesnik razgovara sa Nadin Gordimer, Ginterom Grasom, Arturom Milerom…
Ali, preko balkanskih vrleti kritike dug je put do Nobela. Popa, Miodrag Pavlović i Radomir Konstantinović nisu bili po volji Milana Bogdanovića, koji ih seče kao motornom testerom, jer u njihovoj poeziji nema ničeg vrednog sem „besmisla i proizvoljnosti“. Pesnik Boždar Šujica, objasnio mi je da su tada čitavi kordoni starijih pisaca, akademika i mladih ždanovaca, koji će se kasnije lako premetnuti u karijerne patriote, smatrali potrebnim da moraju da se oglase i osude Popu, Pavlovića i Konstantinovića. Uz napadnute pesnike stao je Oskar Davičo, i za sobom povukao kritičare Zorana Mišića i Mihiza.
Knjigu pesama izdao mi je “Nolit”, a urednik je bio Vasko Popa. Tada su bila samo dva preduzeća za izdavanje knjiga za koja sam ja znao: “Nolit” i “Prosveta”, koja je bila usko rodoljubive i nacionalne orijentacije. Otišao sam u “Nolit”, na Terazijama, koji je objavljivao modernu poeziju i predao rukopis sekretaru redakcije Draganu. On me je upitao čiji rukopis, a kad sam rekao moj, čudno me je pogledao, ali je zaveo pesme u delovodni protokol, seća se tih dana Velimir Abramović, filozof, publicist i dugogodišnji univerzitetski profesor.
Desetak dana kasnije zazvonio je telefon i sekretar Dragan mi je rekao: Dođite u redakciju, Vasko Popa hoće sa vama da razgovara. Sastanak je trajao vrlo kratko. Popa me je pitao: Jesi li ti zaista sam pisao ove pesme? Na moj potvrdan odgovor, on se nasmejao i odveo me u “Kasinu” na sladoled. Imao sam tada samo petanest godina – uz osmeh pojašnjava Abramović.
Do njihovog ponovnog susreta prošlo je 20 godina. Popa je tada već bio narušenog zdravlja.
Otišli smo u Hotel “Ekscelzior” i raspričali se, seća se Abramović. Interesovala ga je šta radim. Rekoh da ne radim ništa. Počeo sam da se bavim filozofijom, da se dalje školujem i polažem ispite, nisam mogao da radim ni na televiziji, ni na filmu, nigde, jer nisam bio član KP, a to je bio uslov za bilo koji posao u kulturi. Vasko Popa mi je tada ispričao nešto lično, kao savet meni, mlađem.
„Napravio sam najveću grešku u životu, jer sam bio kukavica.“ Nisam shvatio, pa rekoh: „Zašto? Što niste bili u partizanima za vreme rata?“ (Popa je bio u partizanima, a pre toga u zrenjaninskom logoru prim.aut.)
On je na to duboko uzdahnuo: „Ma ne…Slušaj! Jedne večeri, pre četiri godine, zazvonila su mi na vrata dva nepoznata gospodina, jedan Englez i jedan Rus, tako su rekli. Predstavili su se kao delegati reda Malteških vitezova. Izgledali su pristojno pa sam ih pustio u stan. Nisu hteli ni da sednu. Englez je govorio srpski, rekao je: „Donosimo vam poruku našeg vojnog reda Malteških vitezova – kao što znate, elektori za Nobelovu nagradu za književnost su dvestasedamdeset i četvoro engleskih čitalaca, kod njih ste prošli. Dobićete uskoro poziv.“ I otišli su.
Prošlo je više od mesec dana kada Popi na adresu Bulevar Revolucije 26 stiže koverat Ministarstva kulture Izraela. Poziv da dođe u Jerusalim.
Međutim, u to isto vreme je počela žestoka kampanja za Titovu Nobelovu nagradu za mir, koju je povela država Danska. Čak su štampane i dansko-jugoslovenske poštanske marke u tu čast – nastavio je Popa. Nedelju dana posle zvaničnog poziva, stigoše mi preporučenom poštom iz Jerusalima i karte za put, za mene i suprugu.
Iste večeri, sedim kući i razmišljam kako je sve to sa nagradom ozbiljna stvar, nije šala. Kad zazvoni telefon, to su bili oni kućni, veliki fiksni telefoni, koji jako zvone. „Dobro veče.“ „Dobro veče“, kažem, a glas mi se učinio poznat. „Ovde je Bevc…, Edvard Kardelj. Vidite druže Vasko, ne bi bilo zgodno da Vi baš sad putujete u Izrael, baš u ovom trenutku. Ako može to da se nekako odloži, eto, mi bismo to veoma uvažili, nadam se da razumete u kakvoj smo međunarodnoj situaciji. Želim vam puno uspeha u vašem daljem pesničkom radu – i spusti slušalicu”.
Noge su mi se odsekle. Znam koliko su komunisti ubijali, setim se pesnika Branka Miljkovića… i ja avionsku kartu stavim sa strane. Tri dana me je delilo od puta – i nisam otputovao. Posle sam čuo: bilo je sve završeno da dobijete Nobelovu nagradu, ali trebalo je samo da dođete i da prisustvom potvrdite i Vaš interes da je primite. Vaša stolica je ostala prazna.
Pramenovi tog razgovora podsetili su me na Popin “izraelski slučaj” koji je pravdan višom politikom i diplomatskim okolnostima. Na te okolnosti ukazao je pre nekoliko godina i književnik Aleksandar Petrov, dugogodišnji prijatelj i čest sagovornik Vaska Pope.
Nije zato Vasko poziv prihvatio da ide u Izrael na kongres PEN-a gde je trebalo da bude izabran za potpredsednika. I to već tada kao kandidat za Nobelovu nagradu. Prihvatio je Vasko savet nadležnih partijskih drugova da ne ide u Izrael kada je u stalnom poluratnom stanju sa tada našim arapskim prijateljima – navodi Petrov ( “Memoroman” – Zepter Book World) A maštao je Vasko da ode u Svetu zemlju. Verovatno mu je zato izmakao i Stokholm. Nobel se često daje, u društvenom smislu, hrabrim pesnicima! Mada ni hrabrost nije najveća pesnička vrlina. A ima i hrabrosti u Vaskovoj poeziji, ako se ona čita budnim očima. I te kako je ima – zaključuje Aleksandar Petrov.
Abramoviću je Vasko Popa samo dan nakon svog rođenda, 30 juna 1988. objasnio i razloge zbog kojih je odustao od puta u Izrael.
Eh, mladi kolega, bio sam kukavica. Uplašio sam se smrti, paranoidno sam se noćima tresao od straha, izašle su mi u glavi slike kako krećem na aerodrom i udara me auto i da nemam šansu da stignem do Surčina… A sada sam star i bolestan, na smrt bolestan, i sve igre nemaju za mene više nikakvo značenje. Izdao sam sopstvenu sudbinu, čuvaj se toga više od umiranja… – rekao je Popa Abramoviću.
Neko bi danas to opravdanje smatrao neubedljivim, bezraložnim strahom, dok Abramović razume Vaskov kukavičluk.
Vasko Popa je posle Drugog svetskog rata bio u strukturi i znao je šta sve može da mu se desi… Ako si ti izvan njih, onda ništa, ali ako si unutra, ne možeš da se nezavisno ponašaš. S komunistima je bilo isto kao u mafiji ili sektama. Meni su pojeli oko 40 godina umetničkog života i da se nisam okrenuo filozofiji i religiji bilo bi to izgubljeno vreme čekanja i deprivacije životne energije, koja se više ne može nadoknaditi – uveren je Abramović.
Abramovićev tumačenje izvesno je da bi poneko smatrao grubom. Ukoliko bi i sam Popa u libelu potvrdio Abramovićeve razloge zbog čega je ustuknuo, odustao, povukao se,da li bi mu (po)verovali? Priča dabvnih 80-ih Vasko Popa. Aleksandar Petrov pamti i – piše. (“Memoroman”). Pročitaće ovo prvi put i Velja Abramović:
Ništa ti Aleksandre ne razumeš. Ako si se jednom uhvatio u kolo, ne pušta te to kolo da se odvojiš i igraš i cupkaš sam. Jednom u kolu, uvek u kolu ili te nema bez kola. A uhvatio sam se u kolo kao rodoljub. Naročito kada sam shvatio šta bi značilo biti sam u onom konclageru. Mlad si ti to da shvatiš. I kada budeš u mojim godinama nećeš imati to iskustvo.
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca
