Foto-istorija: Da li je Pavle Savić umeo da napravi atomsku bombu

Kultura 06. jun. 202215:19
Podeli:
Vojko Pavičić, egipatski predsednik Naser i Milorad Mlađenović Foto: Institut Vinča

Olimpijski bazen u Vinči izgrađen je zahvaljući fizičaru koji je diplomirao na Prinstonu i kao američki padobranac iz aviona iskakao uz poklič: "Živeo Staljin".

Jedino srpsko selo koje su posetili carevi i kraljevi, princeze, prinčevi i lordovi, nobelovci, premijeri, predsednici država, generalni sekretar UN kao i budući gensek NATO, nalazi se na 14 kilometara od centra Beograda. Institut za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ u Vinči, podignut ‘48., postao je tačka susreta svetskog znanja i istraživanja. Vrata grada nauke iza Gvozdene zavese bila su otvorena. Nuklearni institut postaje katedra za mnoge koji su nekada učili od nas.

Upravnu zgradu podigli su nemački zarobljenici dok je osnivač Instituta Pavle Savić, tokom izgradnje laboratorija, spavao po obližnjim seoskim kućama i štalama. Da je kojim slučajem Goran Vesić video „u potiljak“ parkirane autobuse, pomislio bi: garaža GSP. A bio je to samo vozni park 50 novih autobusa namenjenih prevozu zaposlenih. Vreme kada se za nauku živelo, ali i od nje sasvim pristojno živelo.

Naučnicima, istraživačima bili su na raspolaganju i bungalovi u kojima su stanovali. Posle akcidenta 1958. – o kome se, prema romanu „Slučaj Vinča“ Gorana Milašinovića, upravo snima film „Lančana reakcija“ – preselili su se u tzv. Vinčanski soliter. Reč je o zgradi u Bulevaru revolucije nazvanoj po stanarima koji su stigli iz Instituta.

Stevan Dedijer, Pavle Savić,Robert Valen i Bertran Goldmšmit Foto: Institut Vinča

Fizičar, obaveštajac, direktor…

Olimpijski bazen u Vinči izgrađen je zahvaljući fizičaru koji je pre rata diplomirao na Prinstonu, učestvovao u iskrcavanju u Normandiji i koji je kao američki padobranac iz aviona iskakao uz poklič: "Živeo Staljin". Ajzenhauer je dozvolio da početkom 1945. pređe u jugoslovensku armiju. Tokom građanskog rata u Grčkoj bio je obaveštajac Udbe, kasnije novinar i urednik "Borbe", "Politike" i Tanjuga, prema vlastitom priznanju "Srbin sa dna kace": Stevan Dedijer.

Istoričar Tvrtko Jakovina navodi da je Stevan Dedijer bio član vojne obaveštajne službe OSS, iz koje je CIA nikla. Isti Dedijer bio je direktor Instituta u Vinči (1950-1957) kada je razotkrio jedan od načina kojim je engleska obaveštajna služba vrbovala naše ljude. Na fotografijama u Vinči mahom je s lulom u ruci kao da je izronio iz sveta Darelovih junaka. Odlazi 1961. u Švedsku i - ne vraća se. Na Univerzitetu u Lundu vrlo brzo otvara Katedru za obaveštajnu delatnost u društvu i privredi.

Indonežanski predsednik Sukarno u Nukelarnom institutu (1956) Foto: Institut Vinča

Sa bazenom ili bez njega, Institut u Vinči stiče svetski naučni rejting. Među naučnicima su i bračni parovi: Nada i Vladimir Ajdačić, Gordana i Branko Đukić, Zorica i Ivan Draganić, čije je radove kao neizostavni suplement jačanja naučnih (sa)znanja studentima propisao Karl Sagan.

Graniči se sa nemogućim, ali Draganić početkom 50-ih ulazi u prvi nuklearni centar, koji se nalazio na periferiji Pariza u Šationu. Nuklearni reaktor bio je ne samo tehnička već i vojna tajna. Iako iza Gvozdene zavese stipendista Vinče dobija carte blanche za ulazak u svet najskrivenijih naučnih tajni. Ivan Draganić je doktorirao na Sorboni, da bi se vratio u selo pored Beograda. Radeći sa profesorom Vladimrom Ajdačićem TV serijal “Na granicama nauke”, među mnogim dragocenim susretima s Vinčancima bio je i s profesorom Draganićem.

Nobelovci u Vinči

Nils Bor, čuveni danski fizičar i nobelovac, čiji sam grob decenijama kasnije u Kopenhagenu tražio s književnikom Momom Dimićem, bio je u Vinči 1953. Za njim stupaju i drugi nobelovci: Pjotr Leonidovič Kapica, Isak Rabi, Glen Siborg, Edvin Mekimilan, Džon Konkroft…

Robert Valen nije bio nobelovac, ali je bio čovek od izuzetnog poverenja Pavla Savića, s kojim se sprijateljio u Institutu za radijum Marije i Irene Kiri. Valen nije oklevao. Prihvata Savićev poziv. Uzima neplaćeno odsustvo da bi se sa suprugom Milenom avgusta ‘48 uselio u polupraznu Vinču. Preuzevši sektor fizike i modernih tehnologija, podiže srpsku fiziku na noge. Institut povezuje sa svetskim naučnim centrima. Vraća se ‘54 u Francusku, gde nailazi na osudu francuskih naučnika levičara kojima je Moskva bila bliža od Beograda. Godinu dana kasnije u Vinču stiže francuski predsednik Vensan Oriol.

Ako bi se Vinča pratila u spoljnopolitičkoj ravni, moglo bi da se zaključi da su lideri nesvrstanih Vinču otkrili pre prve Konferencije u Beogradu (1961). Egipatski predsednik Naser u Vinči je 1956. Iste godine u jednoj od laboratorija Instituta, kao za miksetom, nalazi se indonežanski predsednik Sukarno. U belom mantilu je i kambodžanski tada princ Sihanuk. U redu pred Vinčom su i Seku Ture, predsednik Gvineje, Nkrumah, predsednik Gane, premijerka Cejlona Sirimavo Bandaranaike… Na pokajničkom putovanju za Beograd (1954), u Institut stiže i ruski državni vrh: Hruščov, Bulganjin, Mikojan.

Hruščov,Bulganjin i Mikojan u Nuklearnom institutu u Vinči Foto: Institut Vinča

Osim svečanog puštanja u rad reaktora RB, Tito nije pratio strane delegacije. Izuzetak su bile krunisane glave. Nekrunisani suveren Jugoslavije u Vinču stiže s avganistanskim kraljem Mohamedom Zahirom, potom i sa norveškim kraljem Olafom.

Imalo je tada mnogo toga da se vidi u Jugoslaviji, ali je uočljivo da posete Vinči nisu bile formalne prirode već su emitovale neskriven interes za atomski program Jugoslavije. Ambicije da se nađu u krugu nuklearnih sila nisu skrivale ni i one zemlje čija ekonomska snaga nije obećavala ulazak u taj začarani krug. Pakistanski predsednik Mohamed Ajub Kan stiže u Vinču 14. januara 1961. Iste godine, na istom mestu, Indira Gandi i Džavaharlal Nehru. Uzročno-posledična veza ili ne, tek danas su i Pakistan i Indija nuklearne sile.

Moramo da imamo atomsku bombu

Milovan Đilas i Edvard Kardelj septembra 1949, kako navodi Stevan Dedijer, nedvosmisleno traže: „Moramo da imamo atomsku bombu!“ Tito, Politbiro KPJ i Udba navodno angažuju Dedijera da kontroliše Pavla Savića u Nuklearnom institutu „Vinča“ i pomogne da Jugoslavija napravi atomsku bombu. U dosoljenoj verziji, Pavle Savić potpisuje priznanicu CK da će napraviti bombu za godinu dana.

Savić, prema Dedijerovim rečima, nije umeo da napravi atomsku bombu. Tu tezu je promicao i njegov brat Vladimir. Druga struja tvrdi da Pavle Savić Vinču napušta upravo zato što se protivio projektu atomske bombe. Profesor Vladimir Ajdačić, nuklearni fizičar, uveravao me je da je Vinča bila daleko od te vrste atomskog rešenja i bilo kakve proizvodnje. Jovan Krkobabić, koji je radni vek započeo u Vinči, tvrdio je suprotno. Savić, po Krkobabiću, napušta Institut upravo zato što je atomski program stopiran.

Generalni sekretar UN Dag Hamaršeld i Aleksandar Milojević u razgovoru Foto: Institut Vinča

U jednom od ranijih tekstova pomenuo sam da je Krkobabić dobio zlatni sat od cara Hajla Selasija prilikom posete Vinči i okolnostima kako je taj sat nestao. Lider PUPS-a ispričao mi je da je tih godina Savića jednom prilikom pozvao Krcun da zaposli N.N. borca, uz šalu da mora da dobije direktorsku platu. Šta je završio - pitao je Savić? Neretvu - odgovorio je Krcun. Šta još? I Sutjetsku.

Sledeće nedelje u Vinču stiže ratni vojni invalid daleko od bilo kakvog naučnog interesovanja. Baza po Institutu. Svraća i u biblioteku, gde su se pored stručne literature nalazile i "čitljivije knjige". Počeo je da čita. Često se dešavalo da se začita i propusti autobus koji bi ga dovezao do grada. Nije se uzbuđivao. Nastavio je da čita. U penziju je otišao pročitavši celu biblioteku – pričao mi je Jovan Krkobabić. Za Pavla Savića tvrdio je da je imao poseban, jedinstven dar da mehanizam timskog rada u Institutu dovede do savršenstva kako ne bi došlo do praznog hoda u realizaciji mngobrojnih projekata.

Avganistanski kralj Zahir i Tito pri prolasku kroz Institut Foto: Institut Vinča

Dva poteza Pavla Savića govore ne samo o njegovom temperamentu već i o impulsivnom karakteru, "kraćem fitilju", koji, čini se, naprečac donosi odluke - ne u nauci, gde je krajnje strpljiv, već odlukama koje se tiču lične karijere. Napušta Vinču 1960. zbog neslaganja s rukovodstvom države oko izbora pravca daljeg razvoja Instituta. Samo šest godina kasnije kao profesor fizičke hemije i atmostike napušta PMF. Penzionisan je po sopstevnom zahtevu. Bio je predsednik SANU u tri mandata. Sa neskrivenim zadovoljstvom razgovara sa francuskim prijateljima. Među njima je i Rene Kler, reditelj i scenarist, koji je ‘70-ih bio gost FEST-a.

Bonus video: Bjelogrlić o filmu "Lančana reakcija"

Komentari

Vaš komentar