1
Indijski premijer Nehru, klekao je pred jednom fotografijom. Dugo je ostao u molitvi pogružen pred čovekom ispod vešala u Valjevu. Ustavši rekao je: Ovaj čovek je prekoračio granicu smrti.
U britanskoj pomorskoj bazi na Malti, tokom Drugog svetskog rata, postavljena je spomen ploča Milanu Spasiću i Sergeju Mašeri, kako bi podsećala britanske oficire i mornare na njihov podvig ali i da bi se podizao borbeni moral pripadnicima jedne od najslavnih svetskih mornarica.
Milan Spasić i Sergej Mašera, dvojica mladih oficira, članova posade razarača „Zagreb“ odbili su da predaju brod italijanskim okupatorima, digli brod u vazduh i tako otišli u smrt. To je prvi slučaj u svetu da su brod potopili mlađi oficiri a ne komandant broda koji se povinovao naredbi da brod napusti i preda ga. Na sahrani Milana Spasića – telo Sergeja Mašere nikada nije pronađeno – govorio je i jedan viši italijanski oficir. Pozvao je zemljake da se ugledaju na primer dvojice neprijateljskih oficira, rekavši da Italija nikada ne bi propala kada bi imala ovakve oficire.
Bili su prvi narodni heroji stradali u NOR-u. Proglašeni su narodnim herojima 1973. godine na Titovu inicijativu. Nikada nisu bili članovi komunističke partije niti su imali ikakve veze sa KPJ.
Svevremenski osmeh Ljuba Čupića.
Na jednoj izložbi u Nju Delhiju 1955. godine dogodila se nesvakidašnja scena. Indijski premijer Nehru, klekao je pred jednom fotografijom. Dugo je ostao u molitvi pogružen pred čovekom sa fotografije. Na njoj Stjepan Steva Filipović ispod vešala u Valjevu, maja 1942. Nije dozvolio da mu čuvari namaknu omču oko vrata već je to sam uradio. S uzdignutim rukama i stisnutim pesnicama otišao je u smrt. Ustavši Nehru je rekao: Kakav moral pred omčom. Ovaj čovek je prekoračio granicu smrti.
Još jedna amblematska fotografija: svevremenski osmeh Čedomira Ljuba Čupića, u lancima, pred streljačkim strojem maja 1942. u Nikšiću. Njegova sestra Darinka Čupić Crna streljana je sa 19 godina na Banjici. Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije u Beogradu nosi ime Ljubovog brata prof. dr. Vukana Čupića, osnivača Instituta.
Edvard Kocbek, slovenački pisac, esejist, član Avnoja, izolovan posle rata zbog knjige novela (“Strah i hrabrost”) o političkim likvidacijama u Sloveniji tokom rata, navodi slučaj jednog slovenačkog seljaka. Pred streljačkim strojem oktobra ‘43 seljak je nemačkim vojnicima rekao: “Ja umirem i za vaše dobro”.
Dedijer i ajatolah Homeini
U našem narodnom predanju do besmrtnosti se dolazi teško, skoro nemoguće, osim najsmelijim žrtvovanjem. Besmrtni su samo bogovi, a čovek može da osvoji tu besmrtnost samo besprimernim junaštvom – navodi Veselin Čajkanović. Taj stav u jednom davnom intervjuu zagrebačkom „Startu“ preneo je Vladimr Dedijer, najavivši međunarodni skup koji će se baviti herojstvom, samožrtvovanjem u ratnim i drugim okolnostima.
Koliko mi je poznato taj skup nikada nije održan, što Dedijera nije sprečilo da napiše kompleksan tekst „O partizanskom samožrtvovanju i herojskom samoubistvu“. Bila je to i njegova pristupna beseda SANU (1982).
Za vreme boravka u Teheranu (1980.) a naročito prilikom posete ajatolahu Homeiniju, imao sam priliku da diskutujem s njegovim imamima o specifičnosti herojskog samoubistva i martirstva (mučeništva prim. aut.) kod islamskih šiita. Oni su osuđivali samoubistvo smatrajući to zločinom, dakle najstrašniju formu smrti – navodi Dedijer. Jedini izuzetak su samoubistva , direktna ili indirektna, u slavu mučeništva. Po njima mučeništvo predstavlja smrt jedne ličnosti koja je svesna svih opasnosti pred kojima se nalazi, ali se smelo suprostavlja njima zbog velikog i svetog cilja za koji se bori. Prema tome kod mučeništva su bitna dva elementa: život se žrtvuje za viši cilj i ta se žrtva čini potpuno svesno.
Andrić o herojima-mučenicima
Ivo Andrić u posveti Danilu Iliću, organizatoru atentata u Sarajevu 1914., skicira heroja mučenika. Možda svaka tragika herojstva jeste u tome: ne u kratkom bolu i oslobodilačkoj smrti koliko u tom što heroj, prešavši svojim delom kobnu liniju koja ga deli od običnih ljudi i svagdanjeg reda stvari, ostaje sam, nema ni roda ni prijatelja, gubi svaku ličnu oznaku i postaje ono što naraštaji žele i ovakvim kakvim ga vremena čine – navodi Andrić.
Danilo Ilić, koji je regrutovao Gavrila Principa, Vasu Čubrilovića, Nedeljka Čabrinovića, Trifka Grabeža, Muhameda Mehmedbašića i Cvjetka Popovića osuđen je na smrt vešanjem. Obešen je februara 1915. u kasarni u Sarajevu. Andrić takođe očekuje da mučenik-junak pokaže i jedan element racionalnosti, da njegova žrtva ne bude slepa, nepromišljena kao fra Marka Krnete, da strada zato što je branio manastirski kazan rakije.
Posle predavanja na Sorboni (1980.) Vladimir Dedijer je utvrdio razlike u gledištima samožrtvovanja, u elementima pesimizma i optimizma u herojskom samoubistvu. Zanimljivo bi bilo videti gde bi se – jer se Dedijer dominantno bavio samožrtvovanjem partizana – recimo, našao general Milan Nedić, koji je izvršio samoubistvo skočivši kroz prozor u sedištu Ozne. Da li je i ono herojsko, makar bilo pesimističko?
Komentarišući samoubistvo hrvatskog generala Slobodana Praljka u sudnici Haškog tribunala predsednik Srbije Alkeksandar Vučić je rekao „da taj čin ne bi nazvao kukavičkim i ne bi mu se rugao“. Koliko je Dedijerovoj „formuli“ blizak taj hrvatski general koji je posle izricanja presude, popio otrov i u bolnici preminuo? Da li je samospaljivanje studenta Jana Palaha u Pragu 1969. čin protesta protiv prosovjetske vlasti ili protest protiv „demoralizacije“ čehoslovačkog naroda…
Kult samožrtvovanja
Ne beži Dedijer ni od začinjenih mitova, kod nas i u svetu, u kojima se gaji kult samožrtvovanja i herojskog samoubistva. Davno je i Džon Rid uočio da majka svakom malom Crnogrcu tepa da će biti „njen Obilić“. Navodi Dedijer i šta mu je pred smrt i Edvard Kardelj rekao: „svaki crnogroski kozar hoće da bude firer“.
Pogibije partizana pratile su i ispredane često legende, tokom samog rata. Jedna prati i smrt čuvenog partizanskog vođa u Bosni Slaviše Vajnera Čiče. Neki preživeli borci iz njegovog bataljona, koji je bio opkoljen, tvrdili su da se Čiča borio do poslednjeg metka. Poslednji je sebi ispalio u čelo, kako ne bi živ pao u ruke neprijatelja. To usmeno predanje stiglo je u Vrhovni štab kod Foče, gde sam se i ja nalazio – seća se Vladimir Dedijer.
Sa druge strane Cvijetin Mijatović bio je istog dana s Čičom, nekoliko minuta pre nemačkog napada. On smatra da je Slaviša Vajner stradao od neprijateljskog metka. Međutim, narod je stvorio svoju legendu o Vajneru. Bio je neobično cenjen u narodu i taj glas se brzo preneo. I kako bi Andrić rekao „pesme niknu odnekud same“. Za njega je heroj-mučenik samo onaj koji kao takav ostane u narodnom predanju. O smrti i herojstvu, mučeništvu piše i „Na Drini ćuprija“: Smrt je najteži zalogaj. Usta do tada zalivena strahom, sama su se otvarala…
Bonus video: Glas, dirka, bas Perspective
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
