Otišao je veliki Kornelije Bata Kovač. Iza njega su ostale tri ćerke, unuci i muzika koja se ne zaboravlja...
Rođen 1. januara 1942. godine u Nišu. Sa ocem i majkom kratko je živeo u Subotici, a zatim su se opet vratili u Niš.
Mnogo puta su ga pitali otkud ime Kornelije.
„Mnogi su me u životu pitali kako sam dobio ime Kornelije. Dedino ime bilo je Kornel i otac je po patrijarhalnom običaju odlučio da meni dodeli njegovo ime. Danas kada razmišljam o tome prosto mi deluje ta njegova odluka kao neviđena hrabrost – usred rata, u Nišu dati detetu ime Kornel! Naravno, ipak je majka našla solomonsko rešenje. Kornelije joj je delovalo mekše i više srpski. Kasnije sam tokom svog života u Londonu i Madridu koristio dedino ime“, rekao je u jednom od intervjua za Blic.
Pričao je i da je jedva završio osmogodišnju školu, a onda namolio oca da se upiše u srednju muzičku.
„I tu se loš đak pretvara u odličnog, malo učim, a sve znam. Formiram svoj prvi džez trio i sviram na igranci u Sportskom društvu Partizan (valjda sam zato sedamdest i neke napisao himnu fudbalskog kluba Partizan).
Jedan njegov dan
„Ustajem uvek u sedam sati, osim kada su one užasne zime i veliki minus. Ujutru radim neke vežbice za vrat i kičmu. Poroke nemam, osim cigareta. Ne pijem alkohol, ali popijem katkad koji „gorki list“. Što se tiče hobija, sakupljam knjige i mesečno kupim bar desetak, pa nemam gde više da ih držim. Kao klinac skupljao sam poštanske marke i to sam nastavio dok sam živeo u Španiji. Moj najdraži stih je „Jedne proste vojvođanske zime, na salašu prijatelja mog, malo društvo se skupilo iz grada…“. Nikada me nećete videti u Americi, jer me taj deo sveta uopšte ne privlači niti zanima. Vernik sam i odlazim u crkvu na velike praznike, kada palim sveće“, rekao je u jednom od brojnih intervjua za medije.
Diplomirao je na odseku teorija i klavir. Pored klasičnog muzičkog obrazovanja, posvećuje puno vremena džez i rok muzici. Karijeru profesionalnog muzičara je otpočeo 1961. godine, a jednako uspešno oprobao se i kao kompozitor, pijanista, klavijaturista, producent i aranžer.
Nakon rada sa nekoliko bendova, postaje član Indeksa 1966. godine. O radu sa Indeksima i dolasku u Beograd govorio je ovako:
„Pošto sam važio za muzičara sa pedigreom, Indeksi me primaju u grupu. Šezdesete su obećavale bolja vremena i sjajnu budućnost. Družio sam se sa Kemalom Montenom, Mahirom Palošem, Vedom Hamšićem, pesnikom Bogdanom Stojadinovićem i uvek, kao po pravilu, sa mnogo mlađima od sebe. Ali moji su ideali ipak bili tamo negde u Beogradu. U Sarajevu sam imao sve, ali snovi iz rane mladosti o najlepšem gradu, trolejbusima, devojkama, parkovima, Terazijama učinili su da povučem za moje sarajevske drugove nerazuman potez. Napustio sam Sarajevo i preselio se u Beograd“.
O Beogradu
Još dok sam kao dete živeo u Subotici i kasnije u Sarajevu, Beograd je za mene bio nešto nedostižno. Moj san je bio da živim u tom gradu, da budem deo tog grada. Sve mi se sviđalo u njemu, iako sam ga retko posećivao. Moj motiv, dakle, nije bio isključivo profesionalne prirode, već je to bilo ispunjenje dečačkog sna.
To je bilo septembra 1968. godine, gde će ubrzo potom osnovati Korni grupu.
Kad je reč o nastanku i muzici čuvene Korni grupe, Bata Kovač je rekao da su kritičari njima u početku bili zbunjeni.
„Šta to u stvari oni sviraju? Ja danas mislim da smo se mi bavili muzikom. Ne rokenrolom, niti andergraundom, niti progresivnim džez rokom – ponekad lakim pop pesmama, a najčešće veoma sadržajnim formama kao što su bile „Jedna žena“ „Put na istok“, „Ne tako običan život“ itd. Često su mi postavljali pitanje: ko je bio najbolji od pevača Korni grupe? Svi su oni dali svoj doprinos u okviru svojih mogućnosti, ali najviše Dado Topić i Zlatko Pejaković“, govorio je Kovač.
Ova grupa 1974. godine predstavljaće SFR Jugoslaviju na Pesmi Evrovizije, a Kornelije Kovač će ostati poznat po tome što je neposredno nakon toga otpustio Zdravka Čolića.
„Smatrao sam da on, i pored odličnog glasa, nije adekvatan pevač za tu vrstu muzike koju je svirala Korni grupa. Ali sam mu već tada rekao da je on odličan solo pevač, ali ne za bend. Zdravko se nije naljutio iako mu nije bilo prijatno. Ali sam mu ja vrlo brzo, posle petnaest dana kako se vratio iz Beograda u Sarajevo, rekao: „Čola, dođi na razgovor. Ajde da radimo pesme za tebe“, ispričao je Bata Kovač jednom prilikom.
Kada je dosegao vrh, ponestalo mu je motiva, pa odlučuje da se oproba na evropskom muzičkom nebu. U Londonu, gde se preseljava, sarađuje sa velikim imenima svetske pop muzike, među kojima je i Hans Cimer, kompozitor koji je dobio Oskara za muziku u filmu „Kralj lavova“. Kasnije, po preporuci prijatelja, porodica Kovač odlazi u Španiju, gde Bata stiže do 30 albuma odsviranih i aranžiranih za poznate španske muzičare.
Povratak u Beograd smatrao je svojim najvećim životnim kompromisom.
„Moja porodica imala je osećaj da moji uspesi nisu ono pravo, ili da to nije ono što smo svi zajedno očekivali“, rekao je u jednom od svojih intervjua.
„Tvrdim, da smo ostali u Londonu, moje ćerke bile bi velika imena u nekim svetskim ili bar evropskim razmerama. One su tamo bile kao deca sa četiri, šest godina. Imale bi šansu da kroz školovanje steknu prijateljstva i sa ovim talentom koji imaju sve bi to mnogo drugačije izgledalo. Ali, šta je, tu je, svakome je, izgleda, neki put zacrtan i čovek ne može mnogo da utiče na to…“
Bonus video: Komemoracija Milanu Vlajčiću
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar