0
Svetska premijera filma “Tenet” reditelja Kristofera Nolana.
Ponovo radi bioskop! Ovaj poklik iz jednog domaćeg kultnog filma, smešnog i zabavnog do bola, postao je važan deo naše današnje zbilje. Otkad je bioskop prvi put kročio u ovaj moj mali grad, nikada se nije dogodilo (ni za vreme svetskih ratova, niti u vreme bombardovanja 1999) da šest meseci bioskopi budu zakatančeni. Ali, došla takva vremena, posebno se zvanično širila fama o opasnostima koja vrebaju u bioskopu ili pozorištu, dok već podavno rade kafići, restorani, kockarnice, teretane… Naša politička vrhuška dobro zna šta je za njen opstanak najvažnije.
Pola godine smo bili prinuđeni da gledamo tv-ponudu, svoju video-arhivu (to važi i za ovog potpisnika, koji je pisao o filmovima koje je najpre gledao na velikom ekranu, pa onda sledi dividi, samo tako vredi da se neko prepusti umetnosti pokretnih slika). Stoga sam prvog prikazivačkog dana, ranog septembra, uzbuđen kao đak prvak krenuo ka Kombank dvorani, uz upozorenje porodice da se pridržavam pravila-la-la-la.
U Kombank dvorani je sve bilo kao u apoteci. Čisto i sređeno (čak i za upotrebu toaleta dobijate, uz bioskopsku ulaznicu, šifru za otvaranje vrata u ovaj dragocen prostor). U samoj projekcionoj dvorani propisana udaljenost je čak bila sedam-osam metara (širenje paranoje je ostavilo traga). Bio sam bezbedniji nego u busu kojim sam se vraćao, da bi me porodica dočekala kao da sam prošao kroz minsko polje!
Nije slučajno širom sveta otvaranje nove bioskopske sezone bilo uz novi američki film “Tenet” (155 min.) reditelja i pisca scenarija Kristofera Nolana. Reč je o tehnički vrhunskom superspektaklu, snimljenom na posebnoj 55-milimetarskoj filmskoj traci i u formatu IMAX, što će reči da gledalac senzorno biva zasut sa svih strana. Zavaljeni u udobne stolice dvorane odmah shvatimo da bi gledanje ovog filma sa DVD-diska bilo kao da posmatrate Leoonardovu “Mona Lizu” u crno-beloj reprodukciji.
Odmah da kažem, po mom osećanju i sudu, Kristofer Nolan je jedan od najvažnijih autora savremenog filma, njegovu trilogiju o Tamnom vitezu (Betmen), filmove “Interstelar”, “Početak/Inception”, “Denkerk”, da ne idem dalje, smatram remek-delima, video sam ih po nekoliko puta.
Uvodna sekvenca filma “Tenet”, napad na veliku dvoranu kijevske opere sa nekoliko hiljada ljubitelja muzike, virtuozno je snimljena. Grupa maskiranih boraca-terorista (dugo traje tajna šta je njihova meta) upada na scenu i u dvoranu, pucaju i ubijaju nasumice, lome dragocene muzičke instrumente, gledaoci su munjevito uspavani nekim nervnim gasom nove generacije (nije novičok, omiljena igračka ruskog Hazjanina, nju ćemo videti u nekom drugom filmu). Antologijski domet.
Među napadačima je i tajni agent CIA, bez imena, označen u filmu kao Protagonist (igra ga Džon Dejvid Vošington, poznat iz filma Majka Lija “Crni kjukluksklanovac”), koga ubrzo vođe prepada prepoznaju kao strano telo, podvrgavaju ga mučenju, on zagrize ampulu sa cijanidom, ali ona, srećom po budućnost filma, ne deluje. Pre toga Protagonist na svoje zaprepašćenje otkrije novi fenomen: metak leti ka cilju pre nego što je ispaljen! Time je uvedena nova strukturalna i motivska opsesija Nolanova – inverzija u vremenu. A to nam kaže da će Protagonist sa svojim novim prijateljem, tajnim britanskim agentom Nilom (Robert Patinson, poznat iz “Igara gladi”), morati da se suoči sa teškim zadatkom: kako da osujeti opasnost koja stiže iz budućnosti, i koja će delovati gore od atomske katastrofe.
Zvuči zamršeno, ali to nije sve. Nolan uvodi u igru povratak enropije (a kad je otišla?), stalne su inverzije prošlosti i sadašnjosti, a čak u ponekim akcionim scenama imamo u istom kadru povratak u prostoru, ali ne i u vremenu! Pošto vidimo da se događa nešto nestvarno, to nam se razjašnjuje u domunđavanjima dvojice specijalnih agenata. No i oni su najčešće zbunjeni. Ne vidimo njihovu vezu sa centralom (nema šefa M, nema Manipeni, nema obaranja s nogu dežurnih lepotica), a dobijaju čudnu poruku: “Ne pokušavaj da to razumeš, samo oseti”. I onda slede mudrovanja o važnom algoritmu, koji valja dopuniti nekim novim saznanjima, viša matematika, nekoliko puta nam se saopštava da “živimo u svetu sumraka”.
Prethodnih godina Nolan je naglašavao da bi rado snimio film iz franšize 007, ali mu se ne da. Sad je iskoristio elemente žanrovske matrice o Bondu, njegov junak Protagonist je afro-amerikanac, o čemu se već poduže premišlja među Bondovim producentima. Pri tom je udvojio tajnog agenta dodavši mu parnjaka Nila, a obojica vešto barataju svim naoružanjima osim onih koja stižu iz budućnosti.
Polazna tačka im je saznanje da je velika doza plutonijuma nestala iz jednog ruskog grada (Salsk), koji sada postoji samo na geografskim mapama (Rusi stvaraju i unišavaju gradove sa opasnim istraživanjima, tipično tumačenje iz vremena Hladnog rata). Potraga za nestalom dozom plutonijuma se odvija u sedam zemalja – Rusija (tužna i čemerna nedođija), Indija (živopisna, kao u turistčkim trejlerima), Norveška (hladna, geometrijski čista, postmodernistička arhitektura u Oslu).
Posle niza opasnih vratolomija agenti doznaju da ruski tajkun Andrej Setor (Kenet Brana) smera da dođe do opasnog eksploziva koji može da digne planetu do zvezdanog praha. Protagonist stigne do tajkuna, koji, neprekidno pijan i paranodan (uobičajeni kliše), najpre postavlja ključno pitanje: “Da li si spavao sa mojom ženom?” Njegova žena Ket (visoka plavuša Elizabet Debicki, zvezda u usponu) mrzi svog muža iz sve snage, ali on joj neprekidno preti da će uništiti njenog sina. Nevinost bez zaštite.
Posle svake spektakularne akcije, sa mnogo pucanja i krvi, junaci zastanu i objasne nam šta se dogodilo. Jedino ne mogu da predvide šta dolazi iz budućnosti, koja je nesaglediva, ali oni slute: ako sada ne spreče ono što vodi ka toj budućnosti, opšta propast je neizbežna.
U jednoj, na žalost kratkoj, sekvenci javlja se harizmatični i uprkos poodmaklih godina neodoljivi Majkl Kejn, u ulozi Ser Majkla, koji Protagonisti preporuči da uz poštovanja pravila (tenet je princip, načelo, redosled pravila, to sam tek sada naučio), povede računa o stilu oblačenja. Moja nada da će se Kejn sa svojim neodoljivim cinizmom još koji put javiti, neslavno je propala.
Kao u svakom filmu koji se makar uzgredno drži bondovske formule, vidimo divne hotele, lukzuzne jahte, privatne rezidencije sa sjajnim bazenima i zgodnom poslugom.
Eh da, a šta biva na kraju? Nije pristojno da vam kažem, pošto ni sam nisam siguran da li je opasnost za čovečanstvo izbegnuta trajno, ili sve ostaje u zoni zamrznutog konflikta. Iako dva i po sata svakog trenutka bivamo zasipani sjajnim vizuelnim rešenjima i zbrkanim metafizičkim poukama, od polovine filma gledaočeva briga za junake i njihove plemenite napore počinje da jenjava. Ni sada mi nije jasno zašto je Nolan svoju palp-fikciju zatrpao tolikim celomudrenim formulama o upadu budućnosti u našu malu kasabu. Ako uvedete tajne agente u igru, valjda je bitnija njihova borba sa rizičnim iskušenjima, otelotvorenim zlom u vidu pomahnitalog ruskog tajkuna (Kenet Brana je šmirantski upropastio ovog moćnika), dok uvođenje zlog demijurga u obliku povremene i nepredvidljive intervencije iz budućnosti remeti temelj matrice špijunskog trilera.
Došavši k sebi, utehu sam pronašao pogledavši još jednom “Spektru” Sema Mendesa, a dvoumio sam se i oko “Skajfola” istog reditelja. Prijateljima koji su me pitali, rekao sam što i vama: film obavezno gledati, doživećete mnoge stvari, vizuelne i saznajne, o kojima niste ni sanjali. Uostalom, u istorjiji filma ne postoje samo remek-dela, a ako pomislite da je Nolan ovoga puta u svemu nadmašio samog sebe, to može samo da raduje. Zamislite kad bismo svi mislili isto! Nedajbože, pomislih na onog beloruskog spasioca, premda ima i nekih bližih nama.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
