Kritika filma "Nikad, retko, ponekad, uvek" rediteljke Ilajze Hitmen
Putovanje dve maloletne devojke busom, iz rodnog gradića u Pensilvaniji, do Njujorka, deluje na prvi pogled kao deo svekodnevnog rituala, izlet da se osmotri nešto novo. U pozadini, one imaju tajni plan koji moraju da izvedu što brže, kako ne bi roditelji doznali šta se zapravo dogodilo.
Eto priče na čijoj je podlozi nastao film „Nikad, retko, ponekad, uvek“ (izvorni naslov: „Never, Rarely, Sometimes, Always“, englesko-američka koprodukcija, 2020, 101 min.) rediteljske i scenaristkinje Ilajze Hitmen (1979), koja je sa svojim trećim autorskim radom doživela vrhunska priznanja. Osvojila je dvadesetak uticajnih nagrada, među njima Gran Pri (Srebrni medved) na prošlogodišnjem Berlinalu, nagradu „Independent spirit“ (usmerenu samo na nezavisna autorska ostvarenja), zvanje najboljeg filma 2020. Velike asocijacije njujorških filmskih kritičara…
Film (prikazan na streamingu Amazon) prati dramu dve devojke, od kojih jedna, Otomn (Sidni Flanigen), 17-godišnja učenica i pomoćna radnica u obližnjem supermarketu, posle otkrića da je ostala u drugom stanju, mora nekako da se otarasi te nevolje. U gradskoj klinici joj otkrivaju da abortus mogu da izvedu samo uz roditeljsku dozvolu, što bi za devojku bila katastrofa. U prethodnoj porodičnoj sceni vidimo njenog poočima koji koristi najodurniji mačistički rečnik (svoje omiljeno pseto naziva iz milošte: „Kurvo“).
U uvodnoj sekvenci školske priredbe, pred đacima i rodbinom Otomn izvodi baladu koja govori „prisilio si me da radim ono što ne želim“, dok iz gomile dopire uvreda „Kurvo“. Kasnije, kad otkrije da se nešto neočekivano događa sa njom, test pokaže da je u drugom stanju. U panici, pokušava da nešto izvede gutanjem velike količine nekih pilula, potom se udara po stomaku – uzalud, a moglo je i nešto gore. Na poslu ima prijateljicu i dalju rođaku Skajlar (Talija Rajder), koja bez mnogo reči shvati težinu nevolja i ponudi joj da je prati do susedne države. Sakupe nešto para i kreću – u nepoznato.
Odmah da kažem, rediteljka Hitmen gradi delikatnu priču mimo svih melodramskih klopki i moralističkih naravoučenija. Sa malo dijaloga, ona svoje junakinje provlači kroz situacije koje govore kako nije lako snaći se u složenom zdravstvenom sistemu, koji se menja od jedne države do druge.
U busu im se obraća simpatičan mladić Džasper (Teodor Pelerin), koji je odmah bacio oko na Skajlar, nudi im se da im pomogne pri razgledanju metropole, ali one gledaju da ga zadrže na odstojanju. Dečko je uporan, neprekidno ih prati i na kraju, kad se devojke nađu u novčanoj iznudici (nisu planirale da će morati da u gradu provedu dve noći, smucajući se po autobuskim stanicama, gde mogu i da se istuširaju, ali ne mogu da odspavaju u nekom uglu čekaonice!), on će im pomoći, uz malu protivuslugu (seksualnu, naravno).
Došavši u privatnu kliniku, koju im je preporučena u mesnoj ambulanti, Otomn dugo razgovara sa savetnicom, koja joj, po propisanoj proceduri, postavlja opsežan broj pitanja, na koja odgovor mora da sadrži jednu od reči stavljenih u naslov filma. Ovaj inteligentno sročen invizitorski postupak otkriva celokupni intimni život junakinje, do koske. Pacijentkinja, inače ne preterano vična verbalnom iskazu, za razliku od Skajlar, mora da iskopa neke dobro zapretene događaje iz svog mlađanog života.
Ova savetnica je prva osoba koja pokazuje saosećanje za njenu nevolju, i pristaje da prilikom hirurške inervencije, drži njenu ruku. Umesto da gledamo zahvat (ne baš ugodan za osmatranje, ali nagledali smo se i takvih čuda), kamera prati ovaj gest solidarnosti. Maestralno!
Sve uoči i posle ovog čina deluje bez neke fizičke prinude ili pratećih nevolja (osim što su naleteli na nekog manijaka u podzemnoj, koji je iznenada izvadio onu stvar, ali to za ovu metropolu nije baš neočekivano).
Usredsređujući vizuelnu naraciju na lica svojih junakinja, bez mnogo reči i domunđavanja (Skajlar telepatski čita šta se događa u glavi njene rođake), rediteljka sledi dramsku putanju svojih junakinja nenametljivom ubedljivošću kakvu smo nalazili u delima britanskih volšebnika (Ken Louč, rani Stiven Frirs, Majk Li, Lin Remzi), ili novih „neorealista“ u liku belgijske braće Darden.
Iako se junakinje ove filmske priče jedva snalaze u velikoj metropoli, niko ih fizički ne napadne ili ugrozi, čemu mnogi autori, u cilju dizanja napetosti, ne bi odoleli. Ove dve sirotice gledaju neprekidno u ono malo para koje im je preostalo, boreći se sa bolničkom birokratijom i surovim propisima.
U jednom trenu učini im se da je sav uložen trud osuđen na propast, jer im nedostaje određen iznos za bolničke troškove. Njihov novi prijatelj Džasper spremno ponudi pomoć, tražeći da sa Skajlar provede malo vremena nasamo. Sve se događa u noćnim satima u nekom opustelom podzemnom prolazu. Skajlar kreće sa njim, Otomn je zaprepašćena, prišunja se da vidi šta se dešava, ono dvoje su u prisilnom zagrljaju (samo slutimo da se nešto događa ispod pojasa). Otomn uspe da iza stuba rukom dohvati ruku svoje sapatnice i ovaj dodir, kao znak najprisnije solidarnosti, kaže nam kako će njihove buduće sudbine biti obeležene svim onim što su na ovom traumatičnom putovanju doživele. Namerno sam prepričao ovaj prelomni događaj u dramaturgiji celokupnog poduhvata da bih podvukao sa kakvom moralnom decentnošću i prigušenom silinom je rediteljka ostvarila katarzični trenutak u životu svojih junakinja.
Vraćajući se kući, istim busom i stazom, Otomn i Skajlar ne progovore ni slovo. Znaju koju su moralnu cenu platile, a možda će ih to ojačati, jer, prethodno smo već videli, čeka ih siva i ubitačno mediokritetska sredina. Mnoge socioliške naznake i psihološke implikacije su samo nagoveštene, jer Ilajza Hitmen računa na gledaočevu inteligenciju, znajući da time sužava domet svog dela.
Film je snimljen virtuoznom fotografijom Francuskinje Elen Livar (format slike „šesnaestica“), koja brzom izmenom uglova i fokusa kad zatreba, i dugim praćenjim izražajnih lica junakinja, podvlači ogromnu izražajnost i autentičnost emocija koje donose dve protagonistkinje. Njih dve su prvi put zaigrale u igranom filmu, već su dobile silna priznanja, a posebno je zadovoljstvo gledati film takve snage u kojem su svi učesnici novi. Da se u nekoj od glavnih uloga pojavila neka od mlađih holivudskih zvezda, na čemu obično insistiraju producenti iz lukrativnih razloga, film bi izgubio od lepote i narativne ubedljivosti.
„Nikad, ponekad, često, uvek“ je dobio po nekoliko nominacija za Zlatni globus i nagradu Oskar, uprkos relativno skromnim prihodima na blagajnama, ali, sa smanjenim mogućnostima prikazivanja filmova u dvoranama, zbog svetske pandemije, to se i moglo očekivati. Neočekivano, a filmu koji je proglašen jednim od najboljih dela godine to nije neophodno, pojavila se polemika koju je izazvao američki reditelj Kit Meril. On je, mimo prava da u tišini zaobiđe film kojem se protivi, otvorenim pismom na čitanom portalu Deadline Hollywood, saopštio da ne može da glasa za film koji opravdava abortus. Promašio je poentu filma, jer film govori o nečem drugom. Postigao je ono što je hteo: počela su da se javljaju udruženja za zaštitu ženskih prava, porodičnih vrednosti, trica i kučina, da se opredeljuju, a da film nije ni pogledan u njihovim gradovima. Eto, glupost nema granica. I to će se brzo zaboraviti, ali potrgnuto je oružje koje površnijim glasačima (takvih ima u izobilju među sedam hiljada članova Američke filmske akademije) može, nažalost, poslužiti kao putokaz.
Možda je bolje da tako i bude, ovaj film može i bez velike trke u kojoj nije sve uvek onako kako zemaljska pravda (nje nema, znamo!) može da ponudi.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar