Film koji je u Kanu dobio ovacije od 8 minuta: Prvi intervju reditelja posle 15 godina ćutanja i čačkanja mečke protiv režima

„Okrenuo sam se i iza sebe video veoma visok zid. I iza tog zida, sve te voljene ljude koji su ostali zarobljeni. Zato sam se zapitao – kako da ja budem srećan, kako da budem slobodan, ako su oni i dalje unutra?“, zapitao se Panahi, a prenosi „Verajeti“.

Neposredno pred premijeru u Kanu, iranski filmadžija „Gardijanu“ je dao prvi veliki intervju posle 15 godina ćutanja.

Džafar Panahi izašao je iz zatvora Evin u Iranu u frebruaru 2023. godine nakon sedam meseci iza rešetaka. Ispred su se okupili prijatelji i članovi porodice, ali trenutak oslobađanja za Panahija je imao gorko-sladak ukus, a nakon povratka među ljude nije mu bilo lako da se vrati civilnom životu.

U nedeljama nakon toga, razvio je naviku da se automobilom vozi putem koji ide paralelno sa zidinama zatvora kako bi „pozdravio“ zatvorenike.

„Ti ljudi su postali moji ljudi. Pomislio sam: Kako mogu da odem i ostavim ih tamo?“, kaže on u intervjuu za „Gardijan“.

Panahi pravi tople, ljudske filmove o životu u Iranu. On ih zove „socijalni filmovi“, iako mu to ne pomaže kada je u pitanju njihov tretman pred iranskom državom, koja ih je proglasila „propagandom protiv sistema“; za njih je to opasan i uvredljiv materijal. Dosad je dva puta bio zatvaran, štrajkovao je glađu i prodao je svoju kuću da bi platio kauciju. Panahiju je zvanično zabranjeno da snima filmove, ali ih on ipak snima. Intervju za „Gardijan“ prvi je koji daje za poslednjih 15 godina. Tehnički, ni to ne bi smeo.

Njegov novi socijalni film je zatvorska priča nastala iz njegovog ličnog iskustva, a trenutno je u konkurenciji za glavnu nagradu u Kanu. „Jednostavna nesreća“ je drama upakovana kao napet osvetnički triler u čijem centru je kombi koji krstari ulicama Teherana. Vahid (igra ga Vahid Mobaseri) bivši je politički zatvorenik koji odlučuje da otme svog islednika. Međutim, Vahid mora da bude siguran da uhvatio pravog čoveka, pa angažuje čitav niz svojih prijatelja disidenata. Zatočenik u kombiju kune se da je nevin, ali u savremenom Iranu gotovo svi lažu. Obe strane u sukobu shvatile su da je to jedini način da se preživi.

U intervjuu za „Gardijan“ Panahi se uključuje onlajn; nosi naočare za sunce iako je u stanu i puši cigaretu za cigaretom. Govori sa autoritetom ispraksiranog govornika. Zatvor mu nije slomio duh, piše „Gardijan“. Izgleda da ga je samo ojačao.

On objašnjava da su dva glavna faktora odredila novi film. „Kada sam prvi put bio u zatvoru, bio sam u samici. Bio sam potpuno sam u sićušnoj ćeliji, a oni bi me s povezom na očima odveli do mesta gde bih sedeo okrenut ka zidu, a iza sebe bih čuo nečiji glas. Bio je to glas mog islednika – nekad bi me ispitivao dva sata, nekad osam sati. A ja bih se držao njegovog glasa i fantazirao o tome ko je ta osoba na osnovu njegovog glasa. Imao sam intuitivan osećaj da će taj glas jednog dana biti aspekt nečega što bih pisao ili snimao i u čemu bih udahnuo kreativni život“.

„Drugi put u zatvoru je bio drugačije. Ovog puta sam bio u džinovskom prostoru zajedno sa ostalim političkim zatvorenicima. Neki su tamo bili i po 10 i 15 godina. To iskustvo – njihove priče, njihov odnos prema zatočeništvu – za mene je bilo inspirativno. Kao da mi se čitav svet otvorio. Vremenom sam razvio ideju za film koji je ove fragmente objedinio“.

Ako je Vahid u pravu, zatočenik u kombiju kriv je za mučenje i silovanje. Jedan od Vahidovih prijatelja sugeriše da ipak pokaže milost. Drugi prijatelj, Hamid (igra ga Mohamad Ali Elijasmer), zahteva trenutnu odmazdu. A šta bi Panahi uradio ako bi svog tlačitelja sreo na ulici i prepoznao mu glas? „Ne znam“, kaže Panahi tiho. „Zaista ne znam. Voleo bih da je moja reakcija ona koju bih izabrao kao reditelj, ali nisam u to siguran. Ja sam ljudsko biće, tako da bih možda imao razumnu reakciju, ali bih možda reagovao na način koji ne mogu da predvidim“.

Panahi sada ima 64 godine i izgradio je karijeru čačkajući mečku i testirajući granice strpljenja Islamske Republike. Filmove već 15 godina snima ilegalno, uz neverovatne i ingeniozne metode kako da ne bude uhvaćen. „Spuštenu zavesu“ snimio je 2013. godine u svojoj kući sa spuštenim roletnama, a za „Taksi Teheran“ 2015. godine svoj automobil je pretvorio u pokretni filmski studio. Njegov dokumentarac „Ovo nije film“ snimio je na ajfonu i prokrijumčario ga iz Irana na USB-u. Proizvodnja svakog filma za njega je triler sa velikim ulogom.

„Strah od hapšenja je stalan. Vlasti svakog trenutka mogu da zaustave sve što vam se dešava u životu. Jednom kada se naviknete na to da radite tajno, postajete pametniji nego što zaista jeste. Neke od mojih kolega imali su ozbiljnih problema. Pokušavali su da snimaju tajne filmove, da bi im vlast na kraju zaplenila sve materijale. Ali, smanjenjem ekipe i primenom nekih mera opreza koje ne mogu sad da podelim s vama, bili smo u stanju da završimo skoro ceo film“, kaže Panahi.

Dva dana pred kraj snimanja, ekipu je presrela grupa od 15 policajaca u civilu („policija u civilu nikad nije dobar znak“, kaže Panahi). Oni su Panahiju rekli da moraju da prekinu snimanje i da predaju sav snimljeni materijal. Kada je reditelj to odbio, morali su da se snađu s onim što su uspeli da zaplene. „Uzeli su jedan laptop. Neke diskove. Parfem. Cigarete“, kaže Panahi.

Spaslo ga je to što se snimanje poklopilo s drugim krugom predsedničkih izbora u Iranu. Vlast je mislila da bi hapšenje reditelja – koji je pritom verovatno najpoznatiji disident u državi – moglo da privuče previše neželjenog publiciteta. Panahi je, u suštini, postao prevelik da bi ga tek tako zgazili.

Moguće je da je pretnja s kojom se suočava sada oslabila. Zabrana putovanja sada mu je pod suspenzijom. Mogao je da montira film u Francuskoj i mogao je da ode na premijeru u Kanu, iako je posledice toga nemoguće predvideti. „Ništa u Iranu ne može da se predvidi. Nadam se samo da ćemo moći da se vratimo kući“.

Panahi je celu karijeru proveo kao simbol iranskog prodemokratskog pokreta. On stalno gleda preko ramena, stalno je pod rizikom od hapšenja. Ali, to mu je nametnuto, kaže reditelj.

„Kada živite u ideološkoj diktaturi, u jednom zatvorenom sistemu, onda nemate izbora. Čak i kada samo hodate ulicom, vlast može da vas pita zašto hodate, kuda idete i zašto ste tako obučeni. Zabrane se odnose na sve građane, ne samo na reditelje. Nema bekstva. Tvoj život je uslovljen sistemom. Zato učiš kako da se prilagodiš kako bi mogao da živiš, radiš, jedeš i govoriš uprkos sistemu. Postao sam reditelj uprkos ograničenjima“, kaže Panahi.

Da li je vredelo?

„Postavio bih to pitanje sebi samo kada bih se stideo nekog filma koji sam snimio. A to nije slučaj. Celim srcem sam ih sve snimao. Napravio sam pozitivan izbor kada sam ih pravio. Srećan sam zbog tog izbora“, kaže Panahi za „Gardijan“.