0
Želeo sam da pokažem da to što se desilo mom bratu nije incident, već da postoji određena klima u društvu koja pogoduje da se ovakve stvari ponavljaju, kaže reditelj Filip Čolović, čiji je film "Potreba za mržnjom" premijerno prikazan u okviru srpskog takmičarskog programa Međunarodnog festivala dokumentarnog filma "Beldoks".
Čolović je u julu 2013. godine izgubio brata Fedora Frimermana (30), kojeg je obezbeđenje beogradskog splava „Saund“ tuklo do smrti. Fedor je nastradao kada je pokušao da spreči sukob svojih prijatelja i radnika obezbeđenja. Zbog svirepog ubistva Fedora Frimermana već sedam godina traje suđenje, a nasilnici su, kako podseća Čolović, veći deo vremena proveli kod kuće sa takozvanim nanogicama, dok će uskoro biti potpuno na slobodi.
Polazeći od tragedije koja je potresla ne samo porodicu, već i čitavu zemlju, Čolović je istraživao slučajeve u kojima su stradali ljudi od ruku raznih nasilnika bez ikakvog razloga počev od ubistva glumca Dragana Maskimovića koji je pretučen na Zelenom vencu i za to niko nikada nije odgovarao.
O tome kako se stvara i širi mržnja i kako smo kao društvo lako pristali na nasilje koje nas okružuje, Filip Čolović govori za portal Nova.rs.
U filmu “Potreba za mržnjom” krećete od jedne bolne lične priče, ali se zapravo bavite ovim društvom i zemljom za koju kažete da pogoduje nasilničkom ponašanju.
– Kada mi je brat stradao 2013. godine – ubijen je ispred jednog beogradskog splava bez ikakvog razloga – napisao sam knjigu koja mi je pomogla da preguram taj najteži period u svom životu. „Zima bez brata“ bila je i svojevrsna knjiga-terapija. Kasnije, osetio sam potrebu da ukažem na način na koji je moj brat stradao i druge, slične slučajeve. Želeo sam da pokažem da to što se desilo mom bratu nije incident, već da postoji određena klima u društvu koja pogoduje da se ovakve stvari ponavljaju. Film se bavi širom slikom i u njemu pokušavam da nađem odgovor zbog čega je to tako.
Istražujete korene nasilja, prikazujući slučajeve od 2000. do 2015. godine. Da li se bilo šta promenilo u tom periodu ili od 2015. do 2020. godine?
– Na žalost, ništa se nije promenilo i potpuno sam svestan da se ništa i neće promeniti. U pitanju je sistemski poremećaj, pomešan sa našom skorašnjom istorijom, ratovima, nemaštinom koja je dovela do potpunog kraha svih vrednosti. A društvo u kome nema jasno definisanog sistema vrednosti, sklono je pogrešnom, pa i nasilničkom ponašanju.
Kako je u našem društvu „nasilje postalo skoro legalno“, kako u filmu primećuje reditelj Goran Marković? Da li je kriva policija, neefikasno sudstvo, prošlost ili politička klima u kojoj trenutno živimo?
– Sve što ste naveli bez sumnje je deo problema. Ne može se reći tačno u kojoj meri, niti mislim da je potrebno da to merimo na kantar. Policija koja ne uliva poverenje, sud koji ne kažnjava počinioce, nasilne izjave i ponašanje političara, razumevanje za nasilnike, korumpiranost na sve strane, razne nepravde… Građani to vide, ali nisu u stanju da reaguju. Nema snage za promene, nema energije, nema građanske solidarnosti. Građani čekaju da budu lično involvirani, a ne shvataju da su već u svemu tome do guše. Od tih stvari zavisi normalnost i kvalitet života i njih, i njihove dece. Nećemo valjda da čekamo da još neko strada kako bismo reagovali na ovakve slučajeve.
Zašto život više ne vredi u Srbiji, kako kažete u jednom delu filma?
– Na to pitanje pokušavam da dam odgovor u filmu. Vraćam se čak i u Prvi svetski rat, podsećam na naše žrtve, ne bih li objasnio korene tog problema. Mnogo se ginulo na ovim prostorima. Važimo za junačku zemlju, da li se zbog toga žrtva podrazumeva? Ipak, najviše mi se dopala definicija koju sam ubacio u svoju knjigu. Naime, generacija sam koja je u Bukvaru za prvi razred, na prvoj strani, imala pesmu „Domovina“ Ljubivoja Ršumovića. Poslednja strofa glasi: “Domovina se brani lepotom i čašću i znanjem, domovina se brani životom i lepim vaspitanjem”. Mislim da je naš veliki problem to što ćete lakše da nađete ljude koji će ovu zemlju braniti životom, negoli čašću, znanjem ili lepim vaspitanjem.
Zbog čega smo „bili sigurniji u vreme Titovog režima nego danas“?
– Kao prvo, vreme se promenilo, u to nema sumnje. Međutim, ta činjenica nas ne amnestira. Već sam spomenuo da je u pitanju sistemski poremećaj. Komunistička Jugoslavija imala je sistem, i, premda se slažem da taj sistem nije bio idealan – bio je u stvari daleko od toga – on je ipak funkcionisao. A svako će vam reći da je bolji sistem, pa čak i pogrešan, nego da sistema uopšte nema. Kada nema sistema, sve gluposti su moguće, pa čak i to da niko ne odgovara za najteža krivična dela.
Zašto smo, prema vašem mišljenju, „više verovali miliciji nego što verujemo policiji“?
– Priča o policiji čini jedan mali segment mog filma. Želeo sam da pokažem kako je policajac nekada bio neko ko je bio poštovan u okviru svoje zajednice, a da sada to i nije slučaj. Čak bih se usudio reći da je omražen. Zbog čega se desila ova promena? Zbog čega danas građani ne veruju policiji, ozbiljno je pitanje koje verovatno zahteva serijal emisija i razgovora, a ne samo mali deo u mom dokumentarnom filmu. Nema sumnje da sama policija snosi najveću odgovornost za ovu promenu.
Pročitajte još:
Vrlo je efektan kontrast snimaka nasilja na ulicama Beograda i stihova “Beograde, svi vole tvoje raspevane ulice”. Da li su to dva Beograda iz dva vremena ili dvostruko lice današnjeg Beograda?
– Što se konkretno te pesme tiče i arhivskog materijala, u pitanju je filmski kontrast, ili ironičan komentar. Želeo sam da spojim na prvi pogled nespojivo – lirsku pesmu o Beogradu i užasne kadrove nasilja na njegovim ulicama. Pošto mi brzo zaboravljamo, naročito ružne stvari, ovaj spot deluje otrežnjujuće. Želeo sam i da pokažem Beograd u mirnodopsko vreme. Pošto pre toga pričam o ratovima, želeo sam da pokažem ludilo na ulicama Beograda, eskalaciju nasilja i nakon ratova. Zapravo, postavlja se pitanje da li je rat ovde ikada i prestao…
Priča o Aleksi koji se ubio kako ne bi više trpeo vršnjačko nasilje u školi upozorava da je seme nasilja još u tom najranijem periodu. Škola, roditelji, televizija, društvo, ko je krivac?
– Ponovo se, po hiljaditi put, vraćam na sistem. Škole ne prepoznaju vršnjačko nasilje. Ne znaju kako da se postave prema nasilnicima. Na kraju krajeva, i sa vrha, od samih ministara obrazovanja, stizale su nam razne porazne poruke. Ko su ljudi koji su zaposleni u školama? Da li ti ljudi treba da vaspitaju našu decu? Naravno, ne govorim o svim nastavnicima i direktorima, ali kako se ti kadrovi uglavnom biraju po političkoj liniji, postavlja se pitanje da li su oni naš najbolji izbor. Podsećam da oni vaspitavaju našu decu, budućnost ove zemlje. Mi smo mala zemlja, ne trpimo ovakvu negativnu selekciju. Nemamo mi toliko kvalitetnih ljudi da možemo da ih olako zanemarimo.
Da li zausta imamo potrebu za mržnjom?
– Sigurno je da postoji nešto agresivno u ljudskom biću. Koreni te agresije i nasilnog ponašanja biraju pogodno tlo, tamo gde se ta agresija još više razvija. Ipak, sam naziv „Potreba za mržnjom“ izabrao sam iz dva razloga. Prvi je očigledan i tiče se mržnje ukorenjene u nasilnicima koji nanose bol drugima, ili ih čak lišavaju života. Međutim, drugi aspekt je podjednako jeziv: kada vama neko blizak strada, i u vama se javlja ta potreba… Potreba da mrzite onoga ko vam je oduzeo blisku osobu. Ukoliko je taj nasilnik bez griže savesti, bez ikakvog saosećanja prema vašem bolu, što je običlno slučaj, još vam je lakše da razvijete taj prezir i mržnju prema njemu. To je ljudski, ali ne vodi nikud. Mržnja rađa mržnju. Neće se taj lanac tako prekinuti što ćete i vi postati nasilnik. Uostalom, moj film zbog toga i počinje citatom Meše Selimovića: „Možda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu. Ja nemam dva srca jedno za mržnju drugo za ljubav. Ovo što imam sad zna samo za tugu“.
Možemo li očekivati neki pozitivan preokret ili nas čeka samo sve više nasilja? Kako vidite ovaj današnji trenutak?
– Teško je odgovoriti na ovo pitanje. Moj film je moj način borbe. Želim da ukažem na problem, dok još možemo da reagujemo. Svako mora da se bori na svoj način, ali svi moramo da vučemo u istom pravcu. Pored sistema koji ne funkcioniše, najviše me žalosti nedostatak empatije. Mislim da smo se otuđili i da olako doživljavamo tuđe nesreće. Moramo da pokažemo solidarnost i da budemo odlučni kako bismo promenili neke stvari.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
