0
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije koje ih za njih vezuju.
Miško Bilbija je jedan je od osnivača legendarnog Radija B92, dugogodišnji muzički urednik, autor emisija i prepoznatljivi glas te stanice, a kasnije i programski urednik ove televizije. Poznat je i po svojim tekstovima u čuvenom i nikad prežaljenom časopisu „Ritam“. Ovo je njegov izbor od tri pesme koje je uvrstio u „Saundtrek za moj život“:
Pink Floyd – „Another Brick in the Wall“ (part 2)
Moj odnos prema grupi Pink Floyd definitivno ima svoje uspone i padove. Neko me je, nekada davno, kada je počeo da mi se dešava rokenrol, još ni tinejdžer nisam zvanično postao, upoznao sa opusom ovog benda. Govorim o 70-tim godinama, dakle davno prošlom vremenu i davno prošloj zemlji. Pa sam tako počeo da konzumiram taj sinfo/prog besomučno, ali srećom brzo je u Beograd stigao i pank, u mom slučaju američki pank. Te sam se instantno ratosiljao svih Pink Floyd ploča sa gađenjem i krenuo u neku novu muzičku avanturu.
Tu u priču sada ulazi moja pokojna tetka Višnja, koja je odlučila da me 1979. godine povede sa sobom u London, na pet dana, tura preko „Jugotursa“, tada samo jedne od malobrojnih turističkih agencija u SFRJ. Imao sam nepunih 16 godina, pubertet i pank su me razvaljivali i London već ukrašen za Božić, je bio pravi šok za moj sistem. Naravno, iz Oksford strita i prodavnica ploča u toj ulici nisam izbivao. I tačno znam, tog 30. novembra 1979. godine sam stajao u „HMV-u“ i bavio se računicom koliko nju vejv ploča mogu da kupim, kada su prodavci počeli da raspakuju kutije sa novom pošiljkom za radnju – novim albumom omraženih Pink Floyd. Ne znam zašto, ali i pored toga što se sa zvučnika u radnji odmah začula „Another Brick in the Wall“, dakle i pored toga što mi je pesma momentalno odvratno zazvučala, nisam mogao da odolim i da ne kupim album.
Dva dana kasnije „The Wall“ i ja smo stigli u Beograd. Samo par dana kasnije drugar moje starije sestre mi je rekao da moram ovaj album da odnesem u Studio B Slobi Konjoviću. Tako sam upoznao Slobu. Klinac zaljubljen u njegove Vibracije. Sloba prebacio album na magnetofonsku traku i odmah pesmu lansirao na prvo mesto Diskomera, a „The Wall“ ugradio u svoju Paradu albuma.
Užasan album, još gori koncept, katastrofa od ploče i pesme (jel to disko neki bio?), ali sedam ili osam godina kasnije ja sam opet na Studiju B, kod istog tog Slobe Konjovića i tako je otpočela moja radijska karijera. Sloba me se nije setio, a ja ga nisam ni podsećao na moj doprinos popularnosti tog globalnog svetskog hita u Beogradu. Nije mi bilo lako da ovu pesmu uvrstim na jednu ovakvu listu, priznajem. U svojoj kolekciji danas ne uspevam da nađem „The Wall“, ko zna šta se desilo sa tim vinilom. Ali zato je tu „A Saucerful of Secrets“, no to je neka sasvim druga priča.
Nirvana – „Blew“
Početak rada Radija B92 se nekako poklopio sa izlaskom prvog albuma Nirvane. Tačnije, „Bleach“ je objavljen tačno mesec dana pošto je B92 i zvanično počeo da emituje program. Ali ja sam za postojanje ovog benda saznao mnogo pre toga, negde pri kraju 1988. Moja sestra je već nekoliko godina u tom trenutku živela u Americi i bila konstantan izvor mojih saznanja o tamošnjoj muzičkoj sceni. Naravno, tada nije bilo ni interneta, ni smart telefona i besplatnih razgovora, interkontinentalni razgovori su bio nepristojno skupi, tako da se naša komunikacija uglavnom odvijala putem pisama.
I svako pismo koje je odavde išlo ka Americi je u sebi imalo i neku malu porudžbinu u vidu vinila i instrukciju da se u lokalnoj prodavnici pokupe svi mogući fanzini koji su postojali. Tako je do mene stigao i fanzin čije sam ime zaboravio, za koji nikada do tada nisam ni čuo i koji nikada kasnije nisam ponovo video. Ali sećam se da je bio pravi pankerski, jeftini homemade fanzin umrljane štampe i sa najsitnijim fontom ikada.
Nepoznati autori su pisali o nepoznatim bendovima, ali jedna od recenzija je bila posebno inspirativna – osvrt sa koncerta održanog u Sijetlu na kojem je nastupila Nirvana. Bila je tu i neka jedva raspoznatljiva fotka sa koncerta i samo nekoliko rečenica hvalospeva, dovoljno da se u sledećem pismu upućenom Americi nađe i apel da sestra na bilo koji način pronađe bilo šta od te neke Nirvane.
Naravno, tada se ništa nije dogodilo, ali je zato moja draga sestra zapamtila to ime i u junu ’89. nabasala na „Bleach“ i ekspresno ga poslala za Beograd. Pesma „Blew“, koja otvara ovaj legendarni debi sastava iz Sijetla, me je oduvala ne posle prvog slušanja, već momentalno, nakon uvodnih taktova. I tako je počela da se vrti na B92. Baš mnogo da se vrti, besomučno. Non-stop. I ostali muzički saradnici su počeli da je vrte. Mnogo.
Tako da smo – kada se par godina kasnije desio „Nevermind“ i „Smells Like Teen Spirit“ – i ja i B92 i svi njeni slušaoci bili potpuno spremni za taj grandž zemljotres.
Public Enemy – „Fight the Power“
A samo par nedelja kasnije stigao je i „Fight the Power“!
Sve i da nije bilo Spajka Lija i filma „Do the Right Thing“ i sve i da Mjehur nije onako besomučno puštao ovu pesmu na B92, nekada i na repeat punih sat vremena i sve i da nije ova pesma postala prepoznatljiv deo saundtreka martovskih demonstracija iz ’91. godine, „Fight the Power“ bi bio jedna od najznačajnijih pesama nekog mog ličnog saundtreka za sva vremena. Možda je DJ Scott La Rock bio taj tip koji me je navukao na hip-hop, ali Public Enemy i „Fight the Power“ su uobličili i zacementirali moju ljubav prema toj novoj muzičkoj revoluciji.
Ne sećam se kako je ovaj singl stigao do muzičke redakcije B92, možda mu je trebalo i malo više vremena da se zavrti na radiju, možda je neko pesmu skinuo i sa neke kasete, ko bi ga znao, ali i „Fight the Power“ je brzo ušao u rotaciju svih naših muzičkih saradnika. Taman na vreme da se usadi u svest svih slušalaca i da se stvar koja govori o rasnim tenzijama u Bruklinu pretvori u pesmu uz koju će se iskazivati bunt prema režimu i policiji.
A setiće se ove pesme i svaki policajac koji je 10. marta u punoj ratnoj opremi čekao u zgradi Doma omladine da se ona masa od prethodnog dana vrati na ulice. Satima su čekali na naredbu da se izađe na ulice, ali jedino što su zaista dočekali je bila „Fight the Power“ oluja koja se čula sa razglasa, a koja je dolazila pet spratova iznad njihovih glava, sa tada već zabranjenog, ali ne i ućutkanog Radija B92.
Bonus video: Džimi Hendriks – Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
