1
Završni, deveti dan 49. Festa: "Enfant terrible" i "Palm Springs".
Iako je reč o završnom danu 49. Festa, koji nam je obećao „budućnost“ uz „povratak“ (neka bude i tako, barem dok je reč o bioskopu), odluka da se nastavlja talas prikazivanja probranih filmova budi nadu da je prevaziđena nametnuta satanizacija bioskopskih prostora. Biće potrebno da se slegnu utisci o 49. Festu, ali ne može se preceniti odluka da se prvi put u ovoj kalendarskoj godini jedan evropski festival otvori za javnost, mimo već uhodane navike da se programi prikazuju onlajn. Ni ovo potonje nije beznačajno, ali samo da bi se premostio jaz do sređenijih zdravstvenih procena.
Ponuđeni program koji je u mesecima neizvesnosti sastavljao umetnički direktor Jugoslav Pantelić pokazao se primamljivim, dobilo se sve što se moglo u vremenu poremećenih distributerskih ponuda. Da li je izboru bilo mesta za još desetak značajnih filmova, poput na primer „Menka“ Dejvida Finčera? Ovakve primedbe su se po tradiciji javljale svih prethodnih godina, u današnjim okolnostima smatramo ih neprimerenim. Fest je samo jedan od naših međunarodnih festivala, za svaki dobar film biće mesta, samo ako se, nedajbože, nešto ne poremeti u kovid-pandemiji.
Kao i svih prethodnih godina kad je ponuda prešla brojku od 50 naslova, niko od profesionalnih posmatrača ili strasnih filmofila (uvek ih je bilo, to je lični izbor) nije video ni polovinu ponuđenog. Izuzimam one akreditovane koji odgledaju desetak minuta pa odu „u svoj nespokoj“.
Kad sam jutros pregledao listu filmova koje sam gledao u prethodnih devet dana, došao sam do simbolične brojke od 35 naslova, a to je samo tek polovina ponuđenih programa. Četiri filma dnevno – puta devet dana – preko te granice nisam mogao, jer bih ugrozio fizičku i mentalnu stabilnost (i bez tog rizika sam poslednjih dana morao da posebno pazim na svaki pešački prelaz ili stepenik). A to kaže da je neko ko je odgledao drugih 35 filmova stekao drugačiju sliku o filmskoj proizvodnoj godini, koja se ipak suštinski ne razlikuje od moje. Uostalom, svako ko je gledao „mojih“ 35 filmova imao je pravo na kritički sud, sa drugačijim stepenom zadovoljstva ili pokude.
„Enfant terrible“
Nemački film „Enfant terrible“ (135 min.) u osnovi je zasnovan na skandaloznom i buntovničkom životu filmskog i pozorišnog reditelja, pisca, dizajnera, samostalnog producenta Rajnera Vernera Fazbindera (1945-1982), čiji doprinos filmskoj avangardi može da se meri sa Godarovim i Almodovarovim. Ovo „strašno derište“, kako ga je oslovljavala nemačka akademska scena, je u svom kratkom životu tokom 13 godina ostvarilo 41 film, uz niz pozorišnih predstava. Pomenimo samo „Brak Marije Braun“, „Gorke suze Petre Kant“, „Lili Marlen“, dok je tv-serija „Berlin Aleksanderplac“ (14 epizoda) ocenjena kao nesumnjivo remek-delo.
Nije završio nikakve škole, 1967. je dva puta odbijen na berlinskoj Pozorišnoj akademiji. Iako se ženio dva puta, od rane mladosti se otvoreno proglašavao homoseksuacem, s posebnim šmekom za crnce, Marokance i Grke. Celog života je nosio kožnu jaknu, s tamnim naočarima i neurednom bradom, koristio heroin i sve vrste hemikalija, pio sve, od piva do viskija i „cuba libre“. Film o kojem ovde smeramo da nešto prozborimo, završava se njegovim pitanjem ženi, na čijim rukama će za koji trenutak umreti, da li zna šta znači „kamikaza“. I objasni – vetar bogova. Umro je kao kamikaza.
Reditelj Oskar Reler, poznat po ekranizaciji poznatog Ulebekovog romana „Elementarne čestice“, imao je u rukama scenario Klausa Rihtera, zajedno su morali da vode računa o Fondaciji Fazbinder koju je osnovala njegova udovica: nisu smeli da koriste odlomke filmova niti dokumentarne zapise, neki njegovi savremenici i saradnici se kao likovi označavaju drugim imenom (da bi se izbegle sudske zavrzlame). Ipak, u filmu se pojavljuje legendarna njegova glumica Eva Mates.
Od trenutka kad se Fazbinder (u sjajnom i potresnom tumačenju Olivera Nazučija) pojavi u minhenskom Anti-teatru 1967. kao potpuni anonimus i preuzima ulogu protivnika svega što čini temelje građanskog teatra, priča prati, u vremenskim skokovima, njegov rad, uz bučni prezir prema svim tabuima akademske kulture. Na Berlinalu 1969. njegov film „Hladnije od smrti“ je gromko ismejan, a ni posle kasnijih velikih uspeha na svetskoj sceni nemačka akademska misao i kritika nikad ga za života nisu prihvatili.
Kao izveštač sa Berlinala 1981. bio sam zapanjen kad je njegov izvrstan film „Lola“ dobio Zlatnog medveda – nemački kritičari i ugledne zvanice su zaglušnim, višeminutnim zvižducima dočekale pojavu Fazbinderovu pri preuzimanju najviše nagrade. On se pojavio oznojen i sa konzervom piva u ruci – sve vreme je pozdravljao gnevnu masu gestom nazdravljanja i ispijanja piva.
Iz sekvence u sekvencu pratimo kako junak filma oštro postupa prema glumcima i saradnicima, dovodeći sa ulice ljubavnike i dajući im važne uloge. Udarajući na tabue, on povremeno zauzima antisemitski stav, brani teroriste u vreme napada na izraelske sportiste na Berlinskoj olimpijadi, žene proglašava kurvama, ali, suprotno tome, ponaša se nežno prema beskućnicima i odbačenima.
Sem izvrsno rekonstruisane atmosfere u Fazbinderovom okruženju, i glumačkih dometa koji su u njegovim filmovima uvek bili neosporni, glavna vrednost Relerovog filma je što je on uspeo da ceo film ostvari tragom Fazbinderove poetike. Svi prizori se odvijaju sa pozorišnom i filmskom scenskom opremom, kao preslikanom iz junakovih filmova. Uz prigušene kolorističke tonove, i sa, to je majstorski izvedeno, postepenim pretapanjem slike u monohromnu gamu, koja podseća na ono najbolje što je krasilo klasične crno-bele filmove.
Oštar i beskompromisan, sa homoseksualnim prizorima koji dotiču porno-zonu (diskretno ostajući na granici), film nije za svačiji ukus. Što je inače važilo i za Fazbinerove filmove, tu se ništa nije bitno promenilo.
„Palm Springs“
Drugi film dana, američki „Palm Springs“ (87 min.) je originalna i dosledno iskošena komedija o pokušaju stvaranja romantične veze jednog para. Oni su upali u „vremensku rupu“ i stalno im se vraća isti dan, premda, kao u snu, doživljavaju najneverovatnije pustolovine, padove pod kamion i ubode strela u grudi! Reč je o dramaturgiji prokletstva „dana mrmota“, ovde u potpuno obrnutim okolnostima, jer sve što im se događa je spektakularno besmisleno, dok njihova okolina ne može da shvati šta se ovim smetenjacima događa.
Na jednoj kičerski nakinđurenoj svadbi, sa džinovskim tortama i svadbenim slavolucima od cveća, mikrofon preuzima, potpuno neplanirano, nepoznati mladić koji mladencima i gostima održi emotivnu govoranciju o svetinji braka i ljubavi do groba, što svi dočekaju sa suzama, samo ostaje pitanje: ko je ovaj uljez? Mladić Najls (Endi Samers) se za to vreme zagleda u prvu pratilju Saru (Kristina Milioti) koja je zbunjena, sve do sretnog kraja. Reditelj Maks Barbakov po odličnom scenariju Endija Siore vodi svoje junake kroz neverovatne vratolomije posle kojih se svakog jutra bude s pitanjem: šta to bi!
Iščašena komedija, s brzinom odvijanja (kao kod majstora neme komedije, Mak Seneta) i gaženjem svih stereotipa uspavanog građanskog društva.
Možda mi je nešto promaklo, ništa smešnije i zabavnije nisam video na 49. Festu, na kojem su preovladavale bolne teme i cinične dijagnoze.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
