FEST 2022. Slobodan Vujanović: Kritika filma „Pica od sladića“

Podeli:
Licorice Pizza
Foto: / IPA / IPA / Profimedia

FEST 2022: PICA OD SLADIĆA (LICORICE PIZZA) (2021, r. Paul Thomas Anderson)

Licorice Pizza (nazvan po čuvenoj prodavnici ploča u Kaliforniji sedamdesetih, koja se u filmu nikada ne pominje) je pomalo atipičan romkom koji reditelju služi da se nostalgično sruči u svoje tinejdžerske dane i iz te vizure nam opiše svet u kome je odrastao.

Junaci ovog filma su Gerry (odličan Cooper Hoffman, stilizovan prema mlađanom Brianu Wilsonu) i Alana (Alana Haim, članica trija Haim, čija, btw, cela stvarna porodica “glumi” njenu filmsku porodicu). On ima 15 godina kada se sretnu, a ona 25. On se odmah zaljubi u nju i obeća joj da će jednog dana biti njegova. Dok se kod nje emocije, deluje, razvijaju sporije i tokom celog filma. Od trenutka kada se upoznaju, pa do trenutka kada se poljube (kako treba) proći će možda par meseci, možda par godina. Nije bitno. Tokom tog vremena on će, kao mladi i perspektivni entreprenur, pokušati razne biznise, od bavljenja glumom (što mu otvara razna vrata…), preko prodaje vodenih kreveta do pravljenja “fliper palate”, kada Kalifornija konačno legalizuje (?!) iste.

Iako Paul Thomas Anderson znalački, spontano i bez mnogo pojašnjavanja pokazuje da između Alane i Gerry-ja ima vatre od samog početka, njegova je namera da pusti da se ova ljubav rasplamsa u vremenu i okolnostima koje su njoj potrebne, bez ikakvih pretenzija da primer “poučno” koristi za današnja vremena. Dakle, nema popovanja. Alana i Gerry neprekidno će se kretati od plusa ka minusu pred našim očima. Taman kad pomislimo da će sad da se smuvaju film se otisne u neku drugu priču, i to se ne desi. Licorice Pizza je, kao i Andersonov Punch-Drunk Love o ljubavnoj tenziji, samo iz mladalačkijeg, vudialenovskijeg ugla, iz ugla filma sedamdesetih, kada su i muškarci i žene bili više “žrtve” strasti i spremniji na ekstremnije poteze zarad ljubavi.

Iako film (očekivano za PTA) sjajno izgleda i ima neke vanserijske momente (kada Alana vozi kamion bez goriva nizbrdo u rikverc!) i nekim procesima (društvenim, političkim, kulturnim, popkulturnim…) daje intimne i vrlo privatne interpretacije, PTA nije uspeo da mi ljubavnu avanturu Alana i Gerry-ja učini većom nego što su oni sami tj “filmskom fantazijom”. Oboje su mi nekako delovali kao epizodni junaci nekog većeg filma, čija je, nebitnija, priča, bila samo “začin” glavnoj, a sada je neplanirano izvučena u prvi plan, a da nema nekih “velikih” razloga za to.

U neku ruku, Licorice Pizza može da bude Andersonov mali, privatni “Once Upon a Time in Hollywood” koji je i svima nama mogao da se desi. Što je možda i jedini problem.

Bonus video: Otvaranje 50. festa

Komentari

Vaš komentar