0
FEST 2022: KRIPTO ZOO (CRYPTOZOO) (2021, r. Dash Shaw)
piše: Slobodan Vujanović/ Mislite Mojom Glavom
Ne, Kripto Zoo nije neki apstraktni animirani film u kome su “kripto valute” uhvaćene u kaveze u nekakvoj milenijalskoj post-apokalipsi. Naprotiv, radi se o skoro piksarovski dobronamernoj priči o mladoj ženi, Lauren, koja u ovom našem svetu pokušava da od istrebljenja i pohlepe lovaca sačuva retka, mitska, “životinjolika” stvorenja, poput Pegaza, jednoroga, Meduze (da, one Meduze), zmajeva, troglavih pasa, džinovskih crva, kao i nekih više cirkuskih “frikova”.
Radnja se, sudeći po događajima koji se pominju, odvija negde u sedamdesetim u Americi, dok tamo daleko besni rat u Vijetnamu. Jedan muškarac i žena imaju seks u šumi, nakon čega, i dalje goli, otkrivaju magični zamak, iza visoke ograde… Ubrzo potom ćemo ih napustiti i krenuti da se bavimo Laureninom pričom, od detinjstva, kada joj je magično stvorenje Baku isisavalo noćne more da bi mogla da spava. Odrasla Lauren sada pomaže bogatoj filantropistkinji da kreira i odbrani “Kripto Zoo”, u kome se nalazi više stotina neobičnih bića. Međutim, magični Baku je otet i Lauren je prinuđena na borbu sa lovcima ne bi li ga prva našla. U tome joj pomaže Pliny, neobično stvorenje koje ima oči, usta i nos na grudnom košu, a nema glavu…
Kripto Zoo bi mogao da bude “crtani (i) za decu” (ne znam, nisam još probao), ako im pokrijete oči na seks, piše i par neprijatnih prizora nasilja i zlostavljanja, ali, u suštini, nije dečiji film. Njegov stil, koji kombinuje 2D kretnje, sa nekakvom kolažnom animacijom i montažom (“primitivno” a la Monti Pajton) i od scene do scene negde više isijava crtežom, a negde fantazmagoričnim koloritom, debelo ga svrstava među arthaus animacije, čemu egzotična tema (koja zahteva i malo predznanja da razumete, povremeno iščašeni, humor i aluzije) samo doprinosi. I taj stil možda će vas s jedne strane odbiti, koliko će vam povremeno prijati neki vrlo naturalistični momenti i neočekivano realistične psihologizacije junaka, koji se opiru tipizaciji.
Sama tema dosta površno problematizuje brigu i spasavanje “ugroženih vrsta”, prvo je prezentujući kao sebičnu filantropiju, samo da bi, kad nema gde, prihvatila da je za sve ove vrste bolje da budu na slobodi i da brinu same o sebi (“kao i svih ovih vekova”). Na nivou metafore, naši snovi i fantazije ne mogu se mehanički spasavati i odrastanje neminovno donosi konfrontaciju sa stvarnim svetom koji će pokušati da nam otme što više mašte, tolerancije, empatije i ubedi nas da bajkama i mitovima više nema mesta u našim životima. Ne dajte se.
OCENA: 7/10
Bonus video: Otvaranje Festa
