0
Sofija Kopola nije upadljiva rediteljka. Nikada nemate osećaj da njen ego narušava priču, ali je zato prepoznatljivo empatični posmatrač. I ne dobija uvek zasluge za to koliko njeni filmovi mogu biti složeni i višeslojni, kao što je to slučaj i sa "Prisilom".
Kejli Speni blista u naslovnoj ulozi dok se Kopola bavi zamršenostima Prisilinog odnosa sa rokenrol zvezdom, koji je počeo kada je imala samo 14 godina.
Postoje retki reditelji tako daroviti kao Sofija Kopola kada je reč o veoma specifičnom pogledu na svet koji se naslućuje kroz rešetke pozlaćenog kaveza. Prvo s dosadom luksuznih hotela u “Izgubljeni u prevodu” (2003), zatim sa mašnama koje ukrašavaju zatvor privilegija u “Mariji Antoaneti” (2006), a sada tamnom stranom bajke u “Prisili”. Kopola doziva bolnu usamljenost i izolaciju koju doživljavaju žene koje istovremeno imaju sve i ništa, piše kritičarka “Gardijana”.
U ovom slučaju, žena je devojčica. Prisila – izuzetna Kejli Speni, potpuno ubedljiva i kao dete i kao odrasla Prisila. Ima samo 14 godina kada prvi put sreće rokenrol superstara Elvisa Prislija (Džejkob Elordi) na zabavi u njegovoj kući blizu vojne baze u Zapadnoj Nemačkoj. Ona je, očekivano, zaljubljena. I ko joj može zameriti? Elordi otkriva intrigantnu surovost ispod svetlucave harizme, njegov Elvis je tamniji, opasnije komplikovan stvor nego svetlija verzija Ostin Batlera u Baz Lurmanovom filmu „Elvis“. Normalan život i svakodnevna rutina škole gube svaki smisao nakon što Prisila doživi bljesak Elvisove pažnje. Sve, od vojnog doma njene porodice do kvaliteta svetlosti u sobama koje je guše, deluje dosadno i mračno kada Elvis nije prisutan.
Kopola nije upadljiva rediteljka – nikada nemate osećaj da njen ego narušava priču – ali je prepoznatljivo empatični posmatrač. I ne dobija uvek zasluge za to koliko njeni filmovi mogu biti složeni i višeslojni. Ovde vešto izvodi delikatan manevar postavljanja priče kroz dvostruku perspektivu. Prvenstveno je to Prisilina priča – film je adaptacija njenih memoara „Elvis i ja“, bajkovita romansa još uvek umotana u korsete ideja o ženstvenosti iz 50-ih. Ali Kopola tome suprotstavlja savremeni pogled, izbacujući nas iz tog perioda, kao u „Mariji Antoaneti“, sa anahronim izborima muzike, poput elektronskog hita kraja 2000-ih „The Crystal Cat“ Dena Dikona, uz neugodno saznanje da sada imamo reč za vrstu odnosa koji se odvija na ekranu, i to nije lepa reč.
Film se uzdržava od označavanja Elvisa kao zlostavljača i Prisile kao njegove žrtve. Kopola je više zainteresovana za zamršenost odnosa nego za usvajanje podela o krivici i nevinosti. Takođe, ona je previše uglađena da bi se spustila na optuživanje i senzacionalizam. Međutim, veoma je promišljena kada je reč o moćnim strukturama koje okružuju Elvisa, čoveka i zvezdu. One utiču na sve njegove odnose, ne samo na onaj sa Prisilom. Postoji sjajna scena u kojoj vodi svoju devojku tinejdžerku, 10 godina mlađu od njega, u kupovinu odeće i vodi svoju ekipu „yes-men“ drugara koji hvale svaki potez.
Dečaci glasno izražavaju svoje odobravanje svakog novog odevnog predmeta koji ona proba, ali primećujemo njihove kratke nervozne poglede prema Elvisu, prateći njegovo mišljenje. Ne isplati se ne slagati se s njim. On može, i često to čini, da povuče svoje odobrenje iz hira, kao sredstvo držanja svog unutrašnjeg kruga pod kontrolom. I isti pristup primenjuje i prema Prisili.
Kako film sugeriše o čuvenom paru, oboje su proizvodi veoma određenog vremena i mesta. Prisila, odrasla uz časopise pedesetih koji nude savete o tome kako zadovoljiti i zadržati svog muškarca, pokušava da se oblikuje prema Elvisovom vrlo određenom idealu ženstvenosti. Ovde, izbor kostima u filmu govore mnogo. Tinejdžerska Prisila je zakopčana u komplikovanoj odeći, njene cipele na visoku potpeticu uvek su pola broja prevelike. Izgleda kao ono što jeste – dete koje se prerušava u ulogu koju potpuno ne shvata. Njeno postepeno oslobođenje odvija se kroz izbore garderobe. Kada konačno prihvati šarene uzorke koje je Elvis tako odlučno odbacivao, skoro da želite da je podržite.
Elvis, s druge strane, odrastao je u svetu koji ima čvrsto razgraničene rodne uloge. Žene, prema njegovom iskustvu, treba da budu nenametljive, popustljive domaćice, i to je ono što očekuje od Prisile. Njegovi muški uzori – otac, menadžer, Kol Tom Parker – obično su nametljivi i skloni su kontroli. Interesantno je da se Parker ne pojavljuje kao lik u ovom filmu – možda je čudno to izostavljanje. Ali njegovo zloćudno prisustvo i uticaj očigledni su svuda, posebno u ograničenjima koja su prvobitno držali odnos izvan očiju javnosti. Na jedan ili drugi način, život za Prisilu je vezan za zahteve muškarca diktatora. Kada poslednji put prođe kroz kapije Grejslenda, uz zvuke pesme Doli Parton „I Will Always Love You“, ostavlja malu devojčicu iza sebe i ponovo se rađa, konačno kao svoja žena.
Bonus video: Vudi Alen na festivalu u Veneciji
