Faruk Šehić: Jednom kad uđeš u rat, nikad se ne vratiš iz njega

PIŠE: Anđela Bulajić, „Krokodilova“ novinarka na dan

Na 16. Krokodilovom festivalu, koji se održao ove godine ispred Muzeja Jugoslavije, gost je bio Faruk Šehić, jedan od najznačajnijih pisaca iz regiona, koji je događaj oplemenio čitanjem odlomaka iz svoje poslednje knjige “Cimetna pisma, dijamantska stvorenja”. U razgovoru smo saznali odakle proizlazi njegova motivacija, zašto je važno da pisci zauzimaju stav i kako čitalac treba da posmatra književne junake. Takođe, otkrio nam je koga voli da čita, ko su pisci vizionari i u koju literaturu je istraživao dok je pisao “Knjigu o Uni”.

Književnik i novinar Faruk Šehić (54) rođen je u Bihaću, a odrastao u Bosanskoj Krupi. Studirao je na Veterinarskom fakultetu u Zagrebu i Filozofskom fakultetu u Sarajevu do izbijanja rata u BiH u kojem je bio aktivni borac Petog korpusa Armije Republike BiH 1992-1995. kada je teško ranjen. Posle rata se okrenuo književnosti. Njegova zbirka kratkih priča “Pod pritiskom”osvojila je nagradu “Zoro Verlag”. Dobitnik je nagrade Evropske unije za literaturu za “Knjigu o Uni”, kao i nagrade “Meša Selimović” za najbolji roman objavljen u bivšoj Jugoslaviji. Takođe, dobitnik je XXXI Premio Letterario Camaiore Francesco Belluomini (Premio Internazionale 2019) za odabrane pesme "Ritorno alla natura" kao najmlađi laureat do sada. Njegova najnovija knjiga poezije je zbirka "Moje rijeke", za koju je dobio nagradu “Risto Ratković” i godišnju nagradu Udruženja književnika Bosne i Hercegovine.

Tragično polazište motiva koji se prožimaju kroz vašu poeziju i prozu, i stalno prisutan doživljaj rata analiziraju svest onih koji su nemoćni pred zločinačkim strahotama, ali i onih koji su ostrašćeni u otimanju i demonstraciji sile. Koliko se kroz književnost mogu verodostojno predstaviti obe grupe ljudi, tako da na buduće čitaoce književni tekst izvrši uticaj?

- Smatram da je kod pisca nužno da ima neki stav, zapravo, sve je etički stav, i kada deluje da ga nemaš. I kao pisac, i kao novinar, uvek zauzimam stranu. Kroz zapadne medije to je uvek bila neka objektivnost, mislim da kod tema poput rata, uvek i treba zauzeti stranu. Kad prikazujem rat u kom sam bio, nikada stvari ne pokazujem crno-bele. Pisao sam i o nekim događajima koje ljudi možda i ne odobravaju, a to su zločini vojske u kojoj sam lično bio i to sam radio prema svom osećaju za ratnu stvarnost, ne zato što sam morao ili što mi je neko naredio. Svako ima svoj pristup, ja volim da stvari budu prikazane u više boja, u nijansama. Sve o čemu govorim vredi za moje pisanje, svako treba da izabere svoj put, odnosno način na koji će se baviti ljudskim zlom. Ja se trudim da moja književnost ima neke plemenite namere, a ona to generalno ne mora imati.

Jednom ste rekli da ste u knjizi “Sat od krvi i mesa” hteli da se bavite predviđanjem onoga što će doći. Da li je zaista moguće anticipirati neke događaje, i ako jeste, na koji način možemo da utičemo na njihovu promenu?

- Neki pisci su bili vizionari, poput Džordža Orvela. Ako čovek prati tu neku atmosferu, ne samo u kontekstu političkih dešavanja, može nešto prepoznati. Citiraću Ezru Paunda, iako je on spadao u pisce koji nisu baš bili etički na pravoj strani. On je kazao da su pisci “antena vrste”, a antene prve osete. Pisanje može imati u sebi to nešto proročko, ne samo kod Orvela, već i kod pisaca negativne utopije, poput Zamjatina, ili naučne fantastike, poput Filipa Dika. Te knjige su i dalje aktuelne, ne mogu da zastare. Mi koristimo neke kovanice poput distopije, novogovora, parole iz Orvelove “Životinjske farme”, zato što su nam te knjige to dale, one su ušle u memoriju čovečanstva. Nije to slučaj samo sa književnim delima, imamo filmove kao što je „Farenhajt 451“, reditelja Trifoa, u kojem su knjige zabranjene, tu je prikazana tema paljenja knjiga kao krajnja utopija. U tom smislu ljudi su knjige, jer pamte. Svaki čovek je jedna knjiga, što se i otkriva na kraju filma. Kad se čovek bavi tim projekcijama, možda ipak može da prorekne neke stvari. Ne mogu reći da sam ja išta prorekao, ali, recimo, kad sam bio u Poljskoj 2018, pisao sam neki tekst o predosećanju građanskog rata u Evropi. U Ukrajini je 2014. već bio rat, to nije ništa novo, nekako osetiš to kad vidiš ljude u tim navijačkim majicama, maskirnim uniformama. Ljudi koji nisu nikad bili u ratu misle da je to nešto romantično, kao u holivudskim filmovima. A jednom kad uđeš u rat, nikad se ne vratiš iz njega. Vratiš se fizički, ali je to nešto što te obeleži za ceo život. Neki ljudi se bore s tim i nikada se ne izbore.

U slučaju da pišete iz prvog lica, kao neko biće koje oseća i živi drugačiju stvarnost, šta bi nam taj neko drugi ispričao? Koliko taj umor od sopstvene biografije dozvoljava da se poigravate autentičnošću sopstvene literature i da promatrate neku realnost koja možda nije poučena iskustvom?

- Moj lik iz knjige ne mora nužno da se zove Faruk, ali u mnoge svoje junake mogu da ugradim sopstvene doživljaje. I ako su svi ti likovi, posebno u poslednjem romanu, gde ih ima mnogo, gde je i grad lik, i neki predmeti imaju svest, nešto drugačije od mene, niko od njih nije ja. Kad čitalac čita, mora da vidi da su ti likovi različiti, da imaju neke svoje osobine, putanje i razvoj. Dosadno je to stalno ja, ja, ja. U nekom smislu je pisac sve, on stvara taj svet, ono najlepše je kad se to odvoji od tebe kao autora i kad ljudi to doživljavaju nevezano od vas. Što je rekao Bukovski: ,,Čitajte pisce, nemojte ih upoznavati.’’ Danas je, nažalost, takvo vreme da mi moramo biti zabavljači, promoteri, i ja sam na socijalnim mrežama ne zato što volim. Promenilo se vreme, moraš biti deo događaja da bi bio vidljiv. Nekad te sve to umori, ali to je posao.

Ako je pamćenje ono što nam potvrđuje naše postojanje i ako su sećanja zadnja uporišta, koliko i kako nas ta “prljava” i negativna pamćenja mogu definisati u sadašnjem trenutku u oblikovanju identiteta?

- Ja sam primer nekoga ko se na neki način izborio, ali postoje ljudi koji to ne mogu. Nemamo svi isti odbrambeni mehanizam i splet živaca. Neko je hipersenzibilan, neko je u stanju da se ne zakrpi. Iskustvo i memorija su bitni, i taj neki zdrav razum kao uporište. Memorija je oružje i ja kao pisac mogu to da koristim. Kad, recimo, nešto nestane iz materijalne ili emotivne stvarnosti, mi imamo to sećanje kao neki svet od kog možemo da pravimo rekonstrukciju. Kad neki čovek umre, onda odjednom postane važno sve iz njegovog života, naročito ako je iznenadna smrt, a tako je i rat na neki način nešto iznenadno. Ima neku uvertiru, ne nastaje odmah, nije to oluja, ali čak i oluja ima neka svoja atmosferska dešavanja, nije to odjednom, mora da se pojavi neki odraz. Mnogim ljudima se rat čini kao nešto što dolazi odjednom, ljudi ne žele da vide znakove. Ne moraš biti pisac vizionar da bi ih video. Za rat ne treba dvoje, nego jedno. Vizuelna umetnost poput filma i fotografije je čak moćnija od same književnosti.

Vaša knjiga „Moje rijeke“ sačinjena je iz tri ciklusa posvećena različitim rekama, a u naslovu „Knjige o Uni“, opet imamo reku. Zbog čega je taj motiv vode toliko značajan za vas? U čemu je ta njena magija?

- Kuća moje bake je bila na vodi. Kad ona nadođe, mogli smo kroz prozor da je dotaknemo. Ribolov, kupanje, plivanje, ronjenje, lađe, ti drveni čamci bili su nešto posebno. Bile su dve reke od kojih se naprave ade, bukvalno vodeni grad. I, naravno, i ja sam tu vodu saznavao i učio je dok sam sazrevao, za vreme rata kad sam počeo da razmišljam, da mislim tu vodu. Nisam više ni pričao, samo sam gledao u nju. Voda ima neku hipnotičku moć. Na kraju krajeva, mi smo iz vode, život ide iz vode. Ja sam i ribar, idem stalno na reku. Za mene je svaka voda dobra, i potok, sve mi je zanimljivo.

Bonus video: Jelena Lončar i Joakim Tasić: Nedostaje nam antiratnih pesnika