0
"Hametovi dijalozi, u kojima svaki lik pokušava da obmane sve druge i u kojima se istina jedva nazire kroz maglu i prozore, mogu da se porede sa najboljim u Hemingvejevom pisanju". Ova opaska francuskog akademika Andrea Žida, velikog tumača jučerašnjice (nije prošla, samo se lukavo presvukla), lucidno ukazuje na spisateljsku osobenost koja Dašiela Hameta izdvaja iz društva sa Rejmondom Čendlerom, Rosom Mekdonaldom, Džejmsom M. Kejnom, sveukupno svrstanim u nišu "književni noar".
Svi su počeli u tridesetim, kad se ekonomska depresija utopila u prestanak prohibicije (zvanično, ali od lošeg ima i grđe), a onda je Ruzveltov Nju dil samo podigao zle sile borbe za podelu javnog plena. Započeli su daleko od zvanične akademske scene, u petparačkim magazinima poput Crne maske (petparačkim, jer su štampani na žućkastoj, drvenoj hartiji), ali ih je prigrabio Holivud, koji je prepoznao vizuelnu dramatiku u mračnim ulicama i napuštenim skladištima, u atmosferi kolektivne paranoje i moralne prevrtljivosti. U kockarnicama i zamračenim barovima sa opasnim ženskinjama i još opasnijim momcima (revolveri i skraćene puce su ostavljali žrtve da ih pokupe zvanični čuvari reda).
Kad su američki filmovi stigli posle duge pauze u Evropu (Drugi svetski rat je pored nebrojenih žrtava značio prekid u kulturnim komunikacijama), filmovi poput „Malteškog sokola“, „Kazablanke“, „Dvostrukog osiguranja“, između ostalih – jedan francuski kritičar (Nino Frank) u avgustu 1946. nazvao je ovaj talas „Film noir“, po uzoru na francusku književnu ediciju „Serie noir“, u kojoj su objavljivala poznata imena Megre, Boalo i Narsežak. A onda se ova oznaka „crno“ proširila na pomenute pisce koji su podarili scenarističku podlogu novom žanrovskom fenomenu.
Roman Dašijela Hameta „Stakleni ključ“ (izvorni naslov „The glass key“, 214 str. preveo Miloš Petrik, izdanje: Čarobna knjiga, 2021) smatra se vrhunskim ostvarenjem u žanru američkog noara, kriminalističke proze ispisane uprošćenom stilskom tehnikom koju su kritičari nazvali tvrdo-kuvanom prozom. Izraz tvrdo-kuvano (hard-boiled) je preuzet iz gangsterskog slenga i dobro nagoveštava kakva se zadovoljstva i uzbuđenja nude.
Zanimljivo je da je život Dašijela Hameta (1894-1961) obeležen putanjom koja važi za mitsku matricu prolaska kroz najteža iskušenja, poraze i snalaženja, do samouništavajućeg kraja. Rođen u siromašnoj farmerskoj porodici američkog juga, Hamet je od malena zarađivao obavljajući teške fizičke poslove, stigao da radi za čuvenu detektivsku agenciju Pinkerton (jugo-komunisti su to zvali: naši univerziteti!), zatim tokom pet godina ispisao pet romana (1930-34) i stotine priča. Potom, u 27 godina nije objavio ništa bitno. Učestvovao u dva svetska rata, zbog opiranja da cinkari drugare komuniste (da, to je bio) proveo neko vreme u ćorki, kasnije sarađivao sa Holivudom, beznačajno. I pio do besvesti. Kao da je negde žurio.
Roman „Malteški soko“ objavljen 1930. najviše se pamti po kultnoj filmskoj verziji Džona Hjustona iz 1941. sa Hamfrijem Bogartom u ulozi privatnog detektiva Sema Spejda. Manje se zna da je isti roman imao prethodno dve verzije (1931. i 1936), ne mnogo uspešne. Nakon „sokola“ je sledeće godine objavio „Stakleni ključ“, najpre u Londonu, a tek potom u Njujorku. I ovaj roman je doživeo dve filmske verzije (1935. i 1942), sa vodećim zvezdama tog vremena, Džordžom Raftom i Alanom Ledom („Šejn“), najpre bez velikog kritičarskog odjeka, ali, kako to obično biva sa holivudskim žanrovima, sa naknadnom slavom i uvek uz nešto nostalgije.
Radnja „Staklenog ključa“ je smeštena u godine ekonomske dpresije i gašenja prohibicije, što će reći, prljavi biznisi vezani za alkohol, prostituciju i gangsterske mutne radnje odvijaju se u prepoznatljivim ambijentima mračnih ulica i još mračnijih pucnjava (oznaka: istraga otvorena i zatvorena). U gradu bez imena (da bi se izbegli beskrajni sudski sporovi), ugledni političar Pol Medvig se sprema za novu izbornu kampanju, njegove korupcionaške zamisli su u duhu vremena (sve se kupuje, policija, novine, mafijaši koji drže noćne igraonice). Za novi mandat potrebna mu je pomoć istaknutog senatora Ralfa Henrija, čiju zgodnu ćerku upravo namerava da isprosi. Prva velika nevolja (biće ih sijaset, tek je počelo) je što je senatorov sin nađen u jarku, u blizini Madvigove kuće. Na leš je naleteo njegov prijatelj i pomoćnik (ni on nije cvećka, niko nije u ovom malom, zabavnom bestijarijumu), kockar Ned Bomont. U želji da pomogne prijatelju, Ned krene da istražuje pre nego što se policija uključi i novine rastrube nedelo.
Pošto je Medvig kao gradonačelnik zatvorio lanac kockarnica iza kojeg stoji mafijaški bos Šed (poreklom Irac, zbog jezičkih obogaćenja je to bitno), Ned odlazi kod Šeda koji je već obavešten da je između Pola i Neda došlo do fizičkog obračuna (bilo ga je, Pol je odista nokautiran, ali to je deo prijateljeve šeme). Šed odmah ima spremnog novinara iz lokalnog lista (model „Informera“), ali pošto Bomont pokuša da se izvuče iz nevolje koju je pogrešno zamislio, Šedove gorile ga unakaze batinama i on završi u lokalnoj bolnici. Ovo je tek početak velikih političkih i koruptivnih igara, u atmosferi cinizma i opšte dekadencije. Hamet izvrsno odslikava moralnu i političku trulež, tu su i neke zgodne lokalne lepotice koje imaju podle zamisli od kojih ne odustaju nijednog trena.
Kao što to Hamet ume, sve se razrešava sočnim dijalozima, bez upotrebe središnjeg lika, kako je to znao da izvede Rejmond Čendler. Sve do završnih stranica čitalac ne može da nasluti kako će se razrešiti krimi zaplet i ko će sa glavnom lepoticom zamaći iz propalog grada. Hamet je uveo u priču mnoge junake, svi oni su deo cinično zabavne panorame, sa strastima koje nekad kriju frojdovske simbole: lomljivi ključ koji se raspada, koloplet zmija u snu, sukob oca i sina (obrnuto od kobnog susreta Edipa i kralja Laja). Devet decenija posle prvog objavljivanja, kad su na akademskoj književnoj sceni vladali Hemingvej i Skot Ficdžerald, „Stakleni ključ“, iskrsao iz neke andergraund pomrčine, i danas drži čitalačku pažnju, nudeći sliku epohe punu prigušene buke i besa.
Bonus video: Intervju – Ljubica Arsić