Red smeha, suza, aplauza, obeležili su veče posvećeno nedavno preminulom glumcu Feđi Stojanoviću, upriličeno u njegovom matičnom pozorištu Ateljeu 212. I ne samo njemu, nego i svim kulturnim radnicima koji su nas napustili u protekloj godini.
Autorski tekst ovog umetnika „Ja, Feđica“, koji je Stojanović planirao da izvede kao monodramu kada prođe pandemija koronavirusa, sinoć je imao premijeru u vidu scenskog čitanja u kojem su učestvovali glumci Aljoša Vučković, Gorica Popović, Gordan Kičić i Jelena Gavrilović, pijanista Vlada Maričić, slikar ovog teatra Ljubisav Milunović i Erol Kadić koji je osmislio ovaj događaj.
„Ja, Feđica“ je iskrena autobigrafska priča Feđe Stojanovića u čijim segmentima mnogi mogu da se prepoznaju, a o nekim delovima su mogli samo da sanjaju. Njemu se sve to dogodilo.
U ovaj vremeplov Feđa nas je uveo od svojih gimnazijskih dana, kada su ga drugari zvali Ćora jer je imao dioptriju minus sedam, nije umeo da igra fudbal, ali je stekao prijatelje Sisketa i Koju, koji su to znali. O vremenu nevinosti, prijateljstvu, kada je SMS poruka bila urezivanje imena simpatije u školsku klupu, o foliranju i tajnama „skidanja mraka“, o tome zašto su i oni koji su hteli i oni koji to nisu želeli upisivali Pravni fakultet. O duši Beograda koji je udisao svet i postajao metropola u koju je taj isti svet hrlio.
Ispovedio se Stojanović kako se i zašto dogodilo da upiše studije glume kada je bio na četvrtoj godini prava. O svojoj prvoj predstavi u JDP, koja je protekla u gašenju požara na sceni, i dobijanju stalnog angažmana u Ateljeu 212, zahvaljući čarobnici Miri Trailović, rediteljki i upravnici ovog teatra i osnivaču BITEF festivala. Ona ga je jedina zvala Feđica i opisao je brojne anegdote sa njom.
Feđa je kroz ovaj tekst dočarao i svoje prve male uloge policajaca, koje je označio kao – optimista, pesimista, mrzovoljni… I karijeru koja raste i sve što ide sa tim. Poput svetske turneje sa komadom „Hamlet u podrumu“ u režiji Svetlane Cace Aleksić, sa kojom je proputovao svet i doživeo bajku. Upoznao je zanosnu Palomu, ćerku direktora pozorišnog festivala u Meksiko Sitiju. Dogodila mu se romansa sa prelepom iranskom princezom Katjom, koja podseća na kultno delo „Praznik u Rimu“…
Saznajemo i kako je komad „Kralj Ibi“ sa jedinstvenim Zoranom Radmilovićem u naslovnoj ulozi prošao na tim svetskim turnejama, kao i druge zgode i nezgode sa proslavljenim glumcem i našim pripovedačem. Među njima je i ona kada se Radmilović poverio Feđi da želi da režira „Ujka Vanju“…
Feđa Stojanović je s osmehom i pričom zaokružio svoj opus, ostavljajući prostor za nova sećanja.
Ovu iskrenost obojili su glumci koji su i otpevali pesme u ime starih, dobrih vremena. Gordan Kičić, kao mladi Feđa, otpevao je u stilu Đuze Stojiljkovića „Devojko mala“ iz filma „Ljubav i moda“, „O mladosti“ Arsena Dedića nadahnuto je interpretirao Aljoša Vučković. Glumica Jelena Gavrilović, koja je i deo ovih memoara jer je Stojanovića „nerviralo“ što mu persira i zove ga čika Feđa, zadivila je izvođenjem pesme Tereze Kesovoje „Moja prva i poslednja ljubavi“. Stojanovićeva koleginica i prijateljica Gorica Popović bila je „zadužena“ za prepev čuvene šansone Žaka Brela „Nemoj poći sad“…
Slika Ljubisava Milunovića sa praznim stolicama na Velikoj sceni „Mira Trailović“ Ateljea 212 zakucala je ovo veče u suzama. I Feđinu suprugu Olimpijadu Olju, i brata Bobija, oca rediteljke Alise Stojanović, i školske drugove, i kolege i publiku…
Glumac i reditelj Erol Kadić nam je najavio da će već na jesen postaviti ovo delo na scenu, kako nam je rekao, sa više glumaca jer kad nema Feđe, nema smisla da bude monodrama.
A za nas ovo svedočanstvo i te kako ima smisla. Ne samo zbog uspomena na Feđu Stojanovića, nego na vreme i ljude koji su nam tako bliski a već daleki…Kao lek protiv zaborava.