1
Svaki čovek želi neku vrstu orjentacije u životu, neko značenje. Ne želimo samo da radimo, živimo, i na kraju umremo. Religija nam je pomogla u tome da steknemo svrhu, neku vrstu moralnog kodeksa, da napravimo distinkciju između dobrog i lošeg. Ali, u vremenu kada katolička ili druge religije više nisu tako jake i snažne, druge "iskaču", kaže za Nova.rs slavna austrijska rediteljka Džesika Hausner.
Kada je prošlog leta na najznačajnijem filmskom festivalu na svetu, onom u Kanu prikazano novo ostvarenje cenjene sineastkinje Džesike Hausner „Nula kalorija“ kritičari su je, po ko zna koji put, nazvali „najneustrašivijom Austrijankom“. Ako se pitate čime je ponovo zavredela epitet neustrašive dame, odgovor je lak.
S novim filmom otvorila je, za mnoge, nimalo prijatnu temu. Jer, u filmu „Nula kalorija“ (Club Zero) gospođica Novak, koju igra slavna glumica Mia Vašikovska, predaje predmet „Svesna ishrana“ u elitnoj školi. Odeljenje je potpuno očarano harizmom nastavnice – jer, ko ne bi želeo da smanji masnoće u telu, bude u formi i istovremeno spase svet? Ali, gospođica Novak postepeno uvlači svoje učenike u apsurdan i opasan kult iz kojeg ne mogu ili ne žele da pobegnu. Zajedno idu u propast, pevajući i umirući od gladi…
I upravo ovo ostvarenje „Nula kalorija“ scenaristkinje i rediteljke Džesike Hausner uskoro će videti srpska publika. Ono je jedno od šest savremenih austrijskih naslova novije produkcije koje će biti prikazano u nekoliko gradova Srbije od 24. do 28. aprila. Tad će biti održan Austrijski filmski festival pod sloganom „Imagine: Film“.
Džesika Hausner rođena je u Beču 1972. godine, gde je studirala režiju na Filmskoj akademiji u Beču i snimila nagrađivane kratke filmove „Flora“ i „Interview“. A prvi dugometražni film „Lovely Rita“ premijerno je prikazan na Kanskom filmskom festivalu u okviru programa „Izvestan pogled“ 2001. godine. I drugo ostvarenje „Hotel“ bilo je deo iste kanske selekcije, a „Lourdes“ je ovenčan FIPRESCI nagradom u Veneciji. Ostvarenje „Little Joe“ bilo je prvo koje je snimila na engleskom jeziku, a u Kanu je za ulogu u ovom filmu Emili Bičam osvojila nagradu za najbolju glumicu.
Novi film „Nula kalorija“, koji će biti prikazan 25. aprila u Dvorani kulturnog centra u 20 sati, Hausner je smestila negde na zapadnu hemisferu, u školu u kojoj na prvi pogled sve deluje idilično, ali vrlo brzo stvari postaju i uznemirujuće.
Otuda i ne čudi što Džesika Hausner u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs poručuje:
– Ideologija, radikalne ideje – upravo su te teme srž mog filma.
U filmu vaše junake, studente okuplja oko sebe profesorka, gospođica Novak. Ponukani njenim uticajem odlučuju se na protest, štrajk glađu kao vid podizanja svesti. Da to nije pomalo ekstreman, radikalan način?
– U početku taj protest nije na vidiku. Formira se grupa, jer svi oni dele ideju da žele da žive zdravo. I žele da svesnim načinom ishrane žive na svestan način. Od te ideje, koja je na početku vrlo dobra, klub postaje sve radikalniji. I na kraju, da, oni dele radikalnu ideju. U jednom momentu, bar jedna od junakinja – Elsa to shvata i kao vid protesta. I to protesta protiv roditelja, ali i vrednosti dela zapadnog društva. Elsa tvrdi da industrija hrane „zavodi“ ljude i praktično ih tera da jedu smeće kako bi samo neki ljudi zarađivali i profitirali. To je trenutak kada Elsa odlučuje da prestane da jede. I to je vid protesta.
Možemo li opravdati, razumeti taj potez – da neko prestane da jede?
– Film ne osuđuje, ne govori nekome šta treba da misli, ne uključuje moralisanje onog što vidimo. A da li želite da opravdate ili ne, to je isključivo na vama. Ali, možete da razumete ono što se dešava. I interesantna stvar vezana za film jeste da sve vreme razumete šta se dešava, a opet se pitate kako to da svarim, gde da to smestim u svetu u kome je nešto očito dobro, a drugo loše. Možda i ne možete…
Jednom ste rekli da bismo svi mi, u dubini duše, voleli da imamo odgovor na pitanje šta je ispravno uraditi, i šta je dobro, a šta loše. Ako je to u ljudskoj prirodi, u našoj srži zašto insistirate u svojim filmovima na „sivoj liniji“, na tome da nije sve crno-belo?
– Jer tako doživljavam realnost. Na primer, ako govorimo o filmu „Nula kalorija“, lično mislim da je pogrešno ne jesti, ali ti studenti i njihova profesorka misle da je to ispravna stvar. I to je najstrašnija stvar. Film vam nudi pokušaj da razumete nešto što biste u normalnim okolnostima odgurnuli od sebe. Svakako biste rekli da nije moguće da ne jedete. Ali, u ovom filmu pratite grupu ljudi koja, korak po korak, biva zavedena tom idejom – da je zdravo ako ne jedete. I pratimo ih na tom putu apsurdnosti.
Pomenuli ste ideologiju, a izjavljivali ste da smo nekad verovali u Boga, u tradicionalne religije, a danas više ne. Kako to da su se nauka, tehnologija, ili svojevrsni kult u koji su združeni junaci vašeg filma, odnosno druge stvari „isprečile“ i postale naša nova religija?
– Mislim da kod svakog ljudskog bića postoji verovanje. Svaki čovek želi neku vrstu orjentacije u životu, neko značenje. Ne želimo samo da radimo, živimo, i na kraju umremo. Svaka osoba želi da život bude vredan življenja. Mislim da nam je religija pomogla u tome da steknemo svrhu, neku vrstu moralnog kodeksa, da napravimo distinkciju između dobrog i lošeg. U vremenu kada katolička ili druge religije više nisu tako jake i snažne, druge „iskaču“. Grade se druge vrste grupa, zajednica, i imamo ih različitih danas. Čini mi se da smo bili naviknuti na šira, opšta mišljenja, a sada su ona podeljena u mnogo raznorodnih grupa, koje veruju u različite stvari. I mene je to strašno interesovalo dok sam pisala scenario. Smatram da danas ne postoji samo jedna stvar koja je zajednička za sve. Ali, ljudi i dalje žele da imaju svrhu u životu.
Film „Nula kalorija“ premijerno je prikazan na Kanskom festivalu. Neki od filmova koje ste režirali, kao i ovaj poslednji, pored dobrih recenzija izazvali su i oštre, kritičke tonove. Zbog jedne od scena neki su čak izlazili iz sale u Kanu. Ako vas neko nazove provokatorkom, šta vi na to kažete?
– Možda ta provokativnost, o kojoj se govori, jeste to što u filmu „Nula kalorija“ ideologiju propoveda profesorka, a ta ideologija je veoma samodestruktivna. Ali, sve je to prikazano na način koji ne osuđuje. Kao gledalac sami treba da odlučite koji je vaš sud o tome. Možda je to ono što je provokativno.
Vaši filmovi, s namerom, ostavljaju prostor za različitu interpretaciju. Smatrate li da publika voli da bude na taj način izazvana?
– Neki da. Pa, da nije tako moji filmovi ne bi bili prikazivani u bioskopima širom sveta.
Ali, zašto je većini publike važno da im se kaže šta da misle, da rade?
– Zato što je to nešto im se, uglavnom, servira. Malo izbora imaju. Postavlja se pitanje šta im filmski stvaraoci nude? Ja lično želim da im ponudim nešto što nije na „glavnom putu“. Naravno, nije ni lako napraviti dobar mejnstrim film.
Specifično za vaše filmove jeste da ženski likovi nikako nisu „u kalupu“. Ne mogu vaše junakinje da se adaptiraju u uvreženi vrednosni sud, u ono što je poželjno da rade, ili kako bi trebalo da izgledaju. Zašto vam je dovođenje u pitanje tih klišea važno i mislite li da time možete nešto da promenite?
– Mislim da ako vidite film u kome, na primer, ženski lik nije klišeiziran, već na neki način drugačiji od onoga što uglavnom, ili vrlo često vidite, to, ipak, menja vašu percepciju. Smatram da je određena promena već počela. Znate, gledam stalno filmove sa svojim sinom i vidim da sada ima više ženskih likova u interesantnim filmskim ulogama nego što ih je bilo dok sam ja bila dete. Mislim da se menja percepcija mladih ljudi. Moj sin već odrasta u svetu gde žene imaju pravo glasa o značajnim pitanjima i gde više nisu samo služavke nekih muškaraca.
Ali, drugačije je bilo dok ste studirali režiju. Bili ste, kako ste priznali, pomalo izgubljeni, usamljeni jer nije bilo žena reditelja, no kada ste videli dokumentarac Marka Kazinsa „Women Make Film“ bilo je to otkrovenje za vas. Da li se nešto značajno izmenilo od vaših studentskih dana u filmskoj industriji ili i dalje imamo žene koje se osećaju kao vi onomad?
– Mislim da se mnogo toga promenilo. U Austriji sam bila prva žena rediteljka koja je postala profesorka režije na univerzitetu. Danas ima i drugih žena na toj poziciji. I to znači neverovatno mnogo. Kad ste mladi, neophodna vam je neka perspektiva, samopouzdanje. I što više uzora nađete, lakše ćete ići ka ostvarenju svog cilja. I dok se mnogo toga na tom polju postiglo, druga bitna stvar, koja nam je neophodna, jeste da pronađemo bolje solucije za brigu o deci. Još uvek je, nažalost, mnogo mladih ljudi koji se odlučuju za klasičan put – da je žena prinuđena da karijeru stavi na stranu kad dobije dete, za razliku od muškarca. A da bi se nešto promenilo parovi bi morali da donesu vrlo svesno drugačiju odluku. Neophodno je i da se reši problem nejednakih zarada. Ne može se više okolišati oko tog pitanja.
Roditelji su vam oboje likovni umetnici, no zanimljivo je da nikada niste poželeli da budete slikarka, već spisateljica. I dok, na neki način pišete, bar filmske predloške, kako to da ste završili kao rediteljka?
– Želja za pričanjem priča je ono što je presudilo. Oduvek sam bila zainteresovana za priče, i da, htela sam da postanem spisateljica. Iako su moji roditelji likovni umetnici, opet su i oni, na neki način, pričali priče kroz vizuelnu umetnost. Pa, i na likovnim delima moje najstarije sestre Xenie Hausner možete videti priče. Svako umetničko delo jeste, na neki način, pripovedanje. Dok sam samo pisala osećala sam da mi nešto nedostaje, ali kada sam počela da pričam priče uz slike stekla sam veću sigurnost. Razlog je možda i to što su te moje slike otvorene za interpretaciju. Ne volim da etiketiram tu sliku koju sam kreirala, već da je ostavim otvorenom za tumačenje. A kod isključivo pisanja imenovanje stvari je neizbežno. Ali, sa slikom stvari ostaju neimenovane, i to mi je privlačno.
U vašim filmovima gotovo uvek „provejava“ likovna umetnost…
– Da, volim to. Moja druga sestra Tanja Hausner je kostimografkinja. Uvek zajedno gledamo fotografije, umetnička dela, i crpimo inspiraciju iz vizuelne umetnosti za stil, paletu boja u filmu. Zahvaljujući Tanji dobijam mnogo ideja. Od oca Rudolpha Hausnera, iako je preminuo 1995, verovatno takođe crpim inspiraciju. Ali, ponajviše od Xenie. Njena umetnosti mi je bliža. Ali, crpim, takođe, i inspiraciju od majke Anne Hausner, koja se bavi apstraktnom umetnošću. Moja majka na svojim slikama s namerom ne pokazuje sve, a rekla bih da to i sama radim u svojim filmovima.
Često ste pominjali Bertolda Brehta kao nekog čiji vam je opus tako blizak. Zašto vam je Breht tako važan dok pišete scenario?
– Ono što volim kod Brehta jeste to što su njegovi dramski komadi fokusirani na ideju, temu. Nisu koncentrisani na to da se razume psihologija jednog lika na specifičan način, već na razumevanje generalno stanja ljudskih bića i njihove zavisnosti od društvenih okolnosti u kojima žive. Uvek Breht povezuje ponašanje jedinki s društvom u kojem žive i pravilima tog društva. I to mi je blisko. Ne želim svojim filmovima da pokažem koliko smo svi mi ponaosob originalni, već koliko smo zavisni od sistema u kojem živimo.
Na prošlom Sarajevo film festivalu održali ste masterklas i otkrili da ste počeli rad na novom filmu o nadi, o nekom ko pokušava da svet načini boljim mestom. I da je to film sa srećnim krajem…
– U novom filmu tema je rad. I način na koji se taj radni život danas menja, o ideologiji koja stoji iza rada. O tome koliko želimo da ispunimo očekivanja koje društvo stavlja pred nas, koliko želimo da budemo dobri, uspešni, da radimo dobro. A srećan kraj ovog filma jeste zapravo postavljanje pitanja da li je, ipak, moguće da budemo više solidarni jedni spram drugih i manje takmičarski nastrojeni. Rad nije jedini smisao života.
Bonus video: Bono Voks u Sarajevu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
