U saradnji sa izdavačkom kućom Agora iz Zrenjanina, Nova.rs ekskluzivno objavljuje delove iz “Dnevnika 1994-98” pisca i reditelja Živojina Pavlovića, knjige koja se nedavno pojavila u knjižarama.
Dnevnik iz perioda poslednjih godina života Živojina Pavlovića se u javnosti čekao jako dugo. Pogotovo što su u pitanju 90-te, godine koje su bile tragične za Srbiju u svakom smislu, i zanimljivo je bilo videti kako je veliki pisac i reditelj reagovao na to užasno vreme. Portal Nova.rs će do četvrtka svakodnevno objavljivati delove iz ovog kapitalnog izdanja.
3. VI 1994.
Prateće pojave: „politart“
čiji je ideal italijanski fašizam. Kreću se po beogradskim „salonima“. Vođ i njegovi telohranitelji, oblače se u rubaške ljubičaste boje. Ideolog se češlja i pušta brkove a la Hitler ili Mita Ljotić. Povremeno, (kako sam misli: da bi razdraživao vladaoce i građanstvo), ideolog podiže šaku na fašistički (rimski) pozdrav, ali sve u vidu male šale, jer mu medu prstima gori cigareta. Dok objašnjava svoj ,izazov“, ideolog u drugoj ruci drži čašicu punu nekog žestokog pića.
Okolo brbljaju pomodni slikari i nedaroviti pisci, opkoljeni ženskim osobama sklonim egzibicionizmu. Okupljeno oko devize ,Samo Srbkinja Srbina spasava“, ono je jedno vreme, praćeno TV kamerama, gacalo, u dugim svilenim suknjama i lakovanim cipelama s visokim potpeticama, po blatnim bosanskim ratištima tobož vidajući ratnike, ali se, ubrzo, opredelilo za skandale građanskog karaktera. Jedna od najistaknutijih dama, koja za sebe, nasuprot demokratskim ili komunističkim vešticama, tvrdi da je vila, govori, poklopljena ekstravagantnim šeširima u stilu svoje omiljene bake, intelektualističke tirade. (Pri tom objavljuje i knjige.) Druga, mlada seksepilna cura duge kose, kratke suknje, s crnim naočarama i ravnogorskom šubarom na glavi, lupka se šakom po Venerinom bregu i njišući se u ritmu rokenrola, peva:
IT’S CHETNO TIME MY LOVER IS CHETNIK
Istrule mi dunja u fioci,
dragi mi je kod Draže u vojsci.
Đenerale, mole te devojke,
da im pustiš na odsustvo momke.
15. VI 1996.
Strašna su i nezaustavljiva osipanja ljudi u starosti: telo propada, duh vene iluzije se gase. Neki se dostojanstveno sele u sećanje, većina se grčevito hvata za mlađi život bivajući sinovima i kćerima na smetnji, a unucima na dosadi – strašila koja se, kaśljući i batrgajući odrvenelim udovima, jedva kreću. Retki oni u čijim žilama joś plamsaju želja i požuda ili ih krepi radoznalost; pokušaji da zadovolje nagone čine ih grotsknim, utovoljavanje radoznalosti nepristojnim.
26. VII 1996.
SRPSKA ŽIVOTNA FILOSOFIJA
Dve radnice razgovaraju u gradskom autobusu.
„Milice, dosadilo mi je: za doručak hleb i pekmez, za ručak hleb i pekmez za večeru hleb i pekmez. Na nos mi je izašlo!“
,Ćuti, Vido. Dok je hleba – nema gladi.“
26. IX 1996.
U Egzistenciji“ Pavle Ugrinov i njegovi sagovornici, Vasko Popa, Rade Konstantinović i Bora Radović, jadikujući nad necivilizovanošću naše svakodnevice, ne ispoljavaju samo privrženost vojvodanskom evropejstvu kojim se ponose (Vasilije je iz Mola, Vasko je rodenu selu kod Vršca, Rade je detinjstvo proveo u Subotici), već iskazuju i intelektualističku zabludu da će komunizam, kome su služili i, služeći mu, uživali odredene privilegije, preobratiti balkansku ruralnu (blatnjavu, raspojasanu, bezobzirnu) civilizaciju već satrulog i razbijenog sela (razbijenog i uništavanog baš od strane te iste, njihovom srcu bliske,komunističke ideologije) u ovozemaljski raj, u njihovoj svesti poistovećen sa evropskom građanskom civilizacijom i njenim kulturnim tekovinamna.
9. X 1996.
Sinoć, na premijeri „Ljubinka i Desanke” u Ateljeu 212, Aleksandar Popović se, nagrižen bolešću, pojavio samo uoči predstave da glumcima podeli poklone – tri kišobrana. Potom je otišao u Zvezdara teatar da prisustvuje reprizi „Baš Bunara“, svom poslednjem komadu koji je i režirao.
Jutros je umro.
Tako nas je napustio srpski Lope de Vega. Kažu da je napisao više od pedeset pozorišnih komada i desetak televizijskih drama i serija. Uranjajući u jezičke i karakterne iskaze nacionalne šizofrenije, stvorio je u srpskoj drami nešto novo, te ona, od njegovog ulaska u našu dramsku literaturu, dobija iznenadujuć profil koji je odvaja od tradicije Sterijinog i Nušičevog teatarskog govorenja.
11. II 1997
Ne sme se posustati.
Sve sto uradiš, nedovoljno je. Neizvesno je i ono što si uradio. I ne znaš koliko ées još moći da delaš. Zato radi. Što više, to bolje: veći su izgledi da preživi bar nešto od tvog obilatog truda.
(Znam: to je varka. Ali, ako se i nje lišimo, poješće nas prolaznost; poješće nas još za života.)
8. II 1997.
Skopje: prašnjave ulice, razbijeni trotoari, razbacane građevine, prigradska naselja sva od solitera sličnih škrbavim zubima; ugaženi travnjaci zasuti đubretom i otpacima; kaldrma, ledina, povezače, dimije, visoke potpetice, buljuci dotrajalih automobila – Novi Beograd prožet Cvetkovom pijacom i Bulevarom revolucije nadomak Mirijevu i Malom Mokrom Lugu, iliti sudar balkanskog Orijenta i provincijskog evropejstva – pretenciozni nesklad krunisan rugobom.
„Dnevnik 1994-1998“ sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.
Bonus video – Petar Janjatović i Dragan Kremer: 40 godina od „Ravno do dna“ i „Filigrantskih pločnika“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar