Rolingstonsi, Dejvid Bouvi, Ejmi Vajnhaus, Igi Pop, Eni Lenoks, Erik Klepton, Frenk Sinatra… Samo su neke od planetarnih muzičkih zvezda koje su se našle ispred objektiva našeg fotografa Brajana Rašića koji je tokom 40 godina duge karijere napravio fotografije koje danas predstavljaju istoriju rokenrola. Rašić za Nova.rs govori o dugogodišnjoj saradnji sa Dejvidom Bouvijem, Rolingstonsima kojima je od 2006. oficijalni fotograf, ali je i otkrio kako mu je fotografija Rasela Kroua donela najviše novca, kao i kako se osećao dok je kroz objektiv gledao Ejmi Vajnhaus na njenom poslednjem koncertu u Beogradu.
Povod za razgovor sa Rašićem jeste izložba „Stars“ koja će biti otvorena 22. juna u galeriji „Đura Jakšić“ u Kragujevcu, kao uvod u 12. izdanje Arsenal festa.
– U Kragujevcu će biti izložene 32 uramljene i potpisane fotografije, među kojima i nekoliko njih koje su prvi put pred publikom u Srbiji. Reč je o domaćem bendu iz Kragujevca što će biti moj omaž tom gradu ali o kom bendu je reč neka za sada bude iznenađenje. Pošto je izložba prodajna, birao sam fotografije koje su komercijalne, koje će posetioci želeti da imaju na zidu, ali i one meni posebno drage.
Na pitanje kako posle 8.000 koncerata, i 101.899 samo na Getty images, odabira omiljene, kaže da se „te“ uvek izdvoje posebnom emocijom.
– Jedna takva je fotografija Lenarda Koena koju je Njujork tajms objavio kada je umro. Kada je pogledate osetite čistu emociju. Uhvatio sam momenat kada on izlazi pred publiku, dešava se erupcija oduševljenja, on je stavio ruku na srce, na glavi ima njegov prepoznatljiv šešir i imao je predivan osmeh na licu koji sve kaže – ističe Rašić.
Priznaje da ispred svih – i Rolingstonsa i Bouvija – ipak stoji, po njemu najveći – Frenk Sinatra.
– Više sam slušao rokenrol nego Sinatru, ali u isto vreme imam kompletan opus koji je ikad snimio i koji verovatno do kraja života neću stići da preslušam. Njega sam dva puta fotografisao u životu. Jednom iz publike tajno, 1991, a drugi put posle njegovog kooncerta u Rojal Albert Holu zvanično. Na to sam baš ponosan – kaže Brajan.
Rolingstonse je prvi put gledao 1973. godine i sada kada pogleda sve te fotografije, nakon toliko godina koliko radi za njih, kaže da je to „njegov dnevnik jedne ljubavi“.
– Mnogo je tu sećanja i koncerata, ali ako bih izdvajao neki posebno, to bi bilo pre 10 godina kada je bilo 50 godina Rolingstonsa. Imao sam priliku da četiri člana stoje ispred mene i poziraju zajedno. Napolju ih je čekalo 200 fotografa koji slikaju „daj šta daš“. Bio sam privilegovan. Doduše, napravio sam samo 6 snimaka, ali to tako ide. Oni pričaju, ja fotkam i to sve traje toliko dugo da posle nekog sedmog okida, Mik ode. Ali, ti imaš sedam fotografija koje su istorija. To je dan kada su se oni okupili na 50. rođendan benda. Fotografija je obišla svet.
Ističe da su to vredni trenuci, ali, iako je oficijalni fotograf, nije njihov prijatelj.
– Posebno mi je draga još jedna fotografija koju čak i Kit Ričards ima u svojoj kancelariji i kod kuće. Napravio sam mu verovatno jedini drugačiji portret za ovih 60 godina i zamolio me je da mu je uradim. Potpisivao je knjigu u Londonu. Ljudi su spavali ispred knjižare danima pre i dolazili su iz svih delova sveta. Fotkao sam ga dok potpisuje. Kaže Kit u jednom momentu: „Kada je ovde bio Pol Makartni i potpisivao svoju knjigu za decu, koliko je potpisao knjiga? Ja ću sigurno jednu više.“ Nailazio je lanac ljudi sa knjigama, a ja sam shvatio da moram da zamolim nekog da zastane na par sekundi dok napravim fotografiju. Tako je nastala ona čuvena na kojoj se vide njegove šake, prsten lobanja i njegovi iskrivljeni prsti od artritisa. Ceo svet vidi da je to Kit, ali njega nema. Bila mi je čast kada sam video da stoji uramljena iznad njegove glave u ofisu – seća se Brajan.
Doživeo je i da njegove fotografije osvanu na omotu Rolingstonsa, a jedna fotografija Brajana i Bouvija završila je kao kaver za ploču, ali u nešto izmenjenom izdanju.
– Slikali su nas na jednoj proslavi i kasnije su tu fotografiju iskoristili za omot albuma. Doduše, naravno prekadriranu, te se ja ne vidim. Bouvi se oduševio tom fotkom i potpisao je. Uvek ću ga pamtiti kao divnog, jedinstvenog čoveka – kaže.
Ipak, nekada fotografija obiđe ceo svet i uđe u anale, ali iz nekih ne baš prijatnih razloga. Takva situacija je sa fotografijama Ejmi Vajnhaus koja je ubrzo nakon koncerta u Beogradu preminula. Rašić je tada radio kao njen fotograf i imao je ekskluzivna prava da je jedini slika.
– Tehnički gledano, jako je bila visoko bina i jedva sam video Ejmi. Zbog toga nisam imao fotografije kada je padala po bini i ponašala se, kako se ponašala, ali imam tih nekoliko koje pokazuju svu tu tragediju – sada. Tada sam radio samo svoj posao i nisam to gledao na taj način. Te fotografije su postale dokument. S jedne strane sam ponosan, ali s druge mi uopšte nije drago. Radio sam sa Ejmi kada je ona ona bila punija devojčica, svirala gitaru, pevala i bila totalno druga osoba. Odjednom se pojavi na nekoj dodeli mršava, istetovirana… Sve se tako brzo desilo. I ona ode. Nije na meni ikoga da krivim, niti o tome da pričam, ali znam Miča, njenog tatu i mamu. Mama joj je bolesna, ali Mič koji je taksista odjednom je postao pevač, objavio je ploču… Ljudi kada osete pare čine čuda. Čak ima to i u njenom filmu gde u Brazilu kaže „Tata, ej, šta radite, ja to više ne mogu.“ On je nju previše prodavao – priča Rašić.
Brajan otkriva kako taj svet muzičkih zvezda funkcioniše iznutra.
– Kada Pol Makartni nije hteo da prestane da se farba, iz šale kažem njegovom menadžeru: „Pa što mu ne kažeš da je krajnje vreme da prestane to da radi“, a on me gleda, pa kaže: „A, što mu ti ne kažeš?“ Ne smeju. Ne smeš da se mešaš. Tvoje je samo da radiš svoj posao ako želiš da ostaneš tu. Nažalost, propustio sam šezdesete i sedamdesete. E, to je bilo vreme kada su se ludila dešavala. Voleo bih da sam ovekovečio to. Slušao sam priče kada su engleski bendovi išli po Americi i vraćali se bukvalno sa koferima punim dolara. Ljudi su pravili mnogo para. Onda su počele da se pojavljuju takse. To je ona čuvena pesma Bitlsa „Taxman“: „Let me tell you how it will be. There’s one for you, nineteen for me. ‘Cause I’m the taxman“. Zato velike zvezde više ne žive u Engleskoj, tamo je porez ubistven. Kada sam počeo da zarađujem veće pare, shvatio sam da ti oni uzmu baš mnogo – priča Rašić.
Pričamo i o najskupljoj fotografiji, koju je napravio 2006. godine i donela mu je 5.000 funti.
– Bio je koncert Dejvida Bouvija u BBC dvorani. Bio sam zadužen da fotkam parti na kojem je bilo zvezdi koliko hoćeš, ali u jednom momentu pojavi se najveća zvezda na planeti zemlji u tom trenutku, a to je Rasel Krou „Gladijator“. I što je najveća fora, pojavi se sa Meg Rajan (tada se spekulisalo o njihovoj aferi). Do tog momenta nije postajala nijedna njihova zajednička fotografija. Bila je tu neka devojka koja me je zamolila da je slikam sa njim. Rekao sam u redu ako dobiješ dozvolu, jer tamo znaš šta smeš, a šta ne smeš. Pred kraj večeri njih pet se slikaju sa Raselom. Moj posao je bio da kada sve odslikam ubacim film u noćno sanduče u agenciji Rex i to ode u svet. Međutim, sledećeg dana zove me „Dejli star“. Priča mi neka novinarka nebuloznu priču, pominje Rasela. Da se ne bih uplitao u nešto što ne znam o čemu se radi kažem joj da se obrati Agenciji Rex jer moje fotografije pripadaju njima. A šta se desilo – priča i dodaje:
– Ova devojka koja je mene zamolila da je slikam bila je novinarka BBC prodala je „priču“ jednom magazinu za 50.000 ali to je bila „story without story“. Naravno odmah posle toga je dobila otkaz. Rekla je da ju je Rasel zvao u sobu i da je išao sa njom i da ga je ona kao odbila. Neistina, ali slika prodaje priču. Probali su od mene da uzmu fotografiju, međutim Agencija Rex je ozbiljna agencija, jedna od najstarijih u Engleskoj. Urednik mi je tada rekao da ću dobiti komplentnu zaradu od prodaje jer „sam bio pošten i nisam sam muljao sa njima.“ Na kraju sam uspeo da slikam zajedno i Rasela i Meg ali sa Bouvijem koji je stajao u sredini. Posle su razni mediji sekli Bouvija kako bi spojili Rasela i Meg, ali su morali da pišu ispod da je digitalna manipulacija. Ne znam koliko sam para tada uzeo, ta fotka se prodavala mesecima.
Ovih dana je još jedna njegova fotografija obišla svet – ovoga puta sa posebno emotivnom notom. To je fotografija Čarlija Votsa i Ronija Vuda.
– Sede okrenuti leđa o leđa. Tu sliku su stalno svake godine objavljivali za rođendane jer je Vudu 1. juna, a Čarliju drugog. Ta slika sada ima možda najveću vrednost za mene jer Čarli je zaista bio kičma Rolingstonsa i jedna neponovljiva ličnost bez koje sada više nije to to – zaključuje Brajan Rašić.
Bonus video: Tina Tarner – ikona koja odoleva vremenu – gosti Srđan Stojanović i Brajan Rašić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar