0
Mislim da je mnogo mladih ljudi danas zaboravilo na istoriju. Ali, često ljudi ne žele da se suoče sa bolnim stvarima. Mislim da smo mi taj bol, kao generacija Nemaca rođena posle Drugog svetskog rata, zaista nosili u nama, kaže za Nova.rs velika nemačka glumica Barbara Sukova.
Pre ravno pet decenija kao tinejdžerka, koja nije ni sanjala da će postati glumica, Barbara Sukova je s roditeljima došla prvi put u ondašnju Jugoslaviju. I proputovala ju je uzduž i popreko, od Ohrida, do Beograda i dalje. U međuvremenu postala je jedna od najpriznatijih nemačkih dramskih umetnica, koja je igrala u najvećim Šekspirovim, Ibzenovim, Bihnerovim komadima na teatarskim scenama, a jednu od prvih većih rola na televiziji imala je u vrsnoj mini seriji Rajnera Vernera Fazbindera „Berlin Aleksanderplac“.
I postala je Fazbinderova muza, igrajući i u njegovoj „Loli“, ali jednako se vezuje za rad rediteljke Margarete fon Trote i filmove „Olovna vremena“, „Roza Luksemburg“, „Hana Arent“… I posle rada sa Šlendorfom, Larsom fon Trirom, Kronenbergom, svih živih nagrada u Nemačkoj, pa u Kanu ili Veneciji, preksinoć je nemačka glumačka diva u okviru 51. Festa ovenčana Beogradskim pobednikom za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.
I eto nakon pet decenija vratila se, kako priča za Nova.rs, u Beograd, ne samo da bi dobila još jedno u nizu priznanja, na kojem je veoma zahvalna, već i zbog filma „Dalilend“ uz kojem tumači Galu, suprugu Salvadora Dalija.
Gala u jednom trenu u filmu kaže kako „ljudi gledaju kroz nju, kao da nije tu, prisutna“, a vi smatrate da je zahvaljujući njoj Dali postigao uspeh. Ima li kontradikcije u tome da nije bila vidljiva, iako je bila tako velika u Dalijevom životu?
– Istina. Doduše, mislim da je to bila i Galina lična percepcija. Čini mi se da je istinski bila prisutna i ljudi su prepoznavali to, međutim Dali je bio taj koji je veliki umetnik, a ona više kao agent. Znate, kad i glumac dođe sa svojim agentom, ili sa suprugom na neku premijeru, fokus je na glavnoj, slavnoj ličnosti. Verovatno je Gala patila zbog svega toga. Interesantan je jedan pasus u Dalijevoj biografiji, u kojoj piše o jednom umetničkom delu koji je napravila Gala. I način na koji ga opisuje zvuči vrlo interesantno. Pomislila sam: „Vau, pa mogla je i ona da bude umetnica“. Ali, odustala je od svega jer je uvidela svu genijalnost i briljantnost Salvadora Dalija, i shvatila da je možda efektivnije da u njegovom životu bude kao muza, saradnica, umesto da se bavi sopstvenom umetnošću.
Gala je poslednja u nizu značajnih istorijskih ličnosti koje ste tumačili tokom karijere. Tu su Roza Luksemburg, pa Hana Arent, Frederike Cvajg, Sveta Hildegarda iz Bingena, a neke od njih su bivale i prezrene. Gde ste našli „opravdanje“ za Hanu, koju je ceo svet omrzao zbog članaka u „Njujorkeru“ u kojim je, na neki način, pravdala Ajhmana za zločine koje je počinio protiv Jevreja, iako je i sama bila Jevrejka, zatočena u koncentracionom logoru?
– Mislim da je Hana Arent doživela pravdu. Naročito se to vidi danas, jer ako je Hana stavljala akcenat na nešto, onda je to razmišljanje. A to je u ovom trenutku veoma bitno. Jer, sa svih strana, s desnice, levice bombarduju nas propagandom… S obzirom da živim u Njujorku, gledam levičarski orjentisane kanale, pa desničarske kako bih pokušala da dođem do istine. No, imam osećaj da je sve samo propaganda. Vrlo je teško danas pronaći pravo, istraživačko novinarstvo, a tu je onda i internet i nismo sigurni odakle šta dolazi. Postoji neki konsenzus oko toga šta je politički korektno, a šta nekorektno, no trebalo bi svi da dublje razmišljamo o svemu, proučimo sve. I sve u vezi Hane Arent ima opravdanje, i zato je i danas relevantna.
A misle li ljudi danas?
– Neki da. Još uvek možete naći dobre novinare, ali sve je teže doneti sud o bilo čemu. Ne znate, prosto, mnogo toga, čak ni da li je fotografija koju vidite na internetu stvarna, autentična, ili lažnjak.
Živite u Americi već tridesetak godina. Kada ste dolazili bili ste željni novog „kreativnog buđenja“. Čini se, bar kad je glumački poziv u pitanju, da niste dobili ono za čim ste tragali, jer i dalje velike uloge dobijate samo u Evropi?
– Mislila sam da ću u Njujorku, koji je pravo mesto susreta i stapanja različitih kultura i ljudi, videti stvarno interesantan, raznovrstan teatar. Jer, teatar me je u to vreme najviše okupirao. Ali, bila sam zapanjena kada sam shvatila da je teatar u Americi veoma tradicionalan u odnosu na nemačko pozorište toga doba. Toliko sam sada već dugo tamo, i pomalo sam izgubila veze s Nemačkom i Evropom, mada još uvek snimam filmove ovde. Ali, kad god se vratim ovde, u Nemačku naročito, shvatim koliko su se stvari, zemlja promenila. Sada je sve mnogo raznolikije. Nekada smo u Nemačkoj imali ljude iz Turske ili Italije, a sada imamo treću generaciju istih tih ljudi koji su postali pravi Nemci. Promenilo se sve, a Amerika je s druge strane uzbudljiva zbog osećaja da ništa još nije završeno. Kada ste u Evropi imate osećaj da su tolike stvari urađene, gotove. Kad pogledate evropsku istoriju, kad odete u gradove poput Praga ili Pariza, te zgrade, arhitektura predivne su. Ali, u Americi imate osećaj da se nešto novo može desiti svakog trena.
Da li je jezička barijera razlog što tamo niste napravili karijeru kakvu ste imali u Nemačkoj?
– Naravno (smeh). Ali, bar imam osećaj da se može desiti, a da li će… Uvek je tu taj osećaj, taj čuveni američki san. Da li je stvaran i da li su ga zaista mnogi doživeli, pitanje je. Ali, Amerika vam daje iluziju da možete nešto da postignete. I zato ne gubim nadu.
Kao pripadnica generacije rođena posle Drugog svetskog rata u Nemačkoj bili ste ljuti jer su izostali odgovori na mnoga pitanja o Trećem rajhu, nacizmu, Hitleru… Da li je danas drugačije, kakav osećaj imate kad dođete u Nemačku?
– Mislim da je mnogo mladih ljudi danas zaboravilo na istoriju. A dobro je podsećati se na istoriju. Ali, često ljudi ne žele da se suoče sa bolnim stvarima. Mislim da smo mi taj bol, kao generacija Nemaca posle rata, zaista nosili u nama. Sećam se kad sam došla u Ameriku i prvi put upoznala naslednike onih koji su preživeli Holokaust i njih same – to me je potreslo do srži. Naravno, danas ih poznajem toliko da nemam više taj osećaj. Mislim da je Nemačka uradila dosta posla, ali sad su opet suočeni s problemom imigracije. Trenutno snimam film u kojem igram konzervativnu političarku koja je protiv inkluzije imigranata u društvo, i suočava se s imigrantom muslimanom. Uvek su tu, očigledno, nove stvari s kojima se treba suočiti.
Uz vaše ime često stoji „nemačka Meril Strip“. Da li vam posle toliko godina karijere to katkad zasmeta?
– (smeh) Ma ne, to je kompliment. U stvari, volela bih da jesam Meril Strip, tako je moćna, može da dobije bilo koji scenario. Zapravo, pišu specijalno za nju predivne scenarije i može da bira šta će igrati. Jesam bila srećne ruke i radila sa najvećim imenima, ali eh da sam Meril…
Bonus video: Otvaranje Festa