2
Džulijan Barns ispisao je još jednu istinski inovativnu knjigu koja ne liči ni na jednu koju je ranije napisao, primetili su kritičari, govoreći o njegovom “Čoveku u crvenom kaputu”, upravo objavljenom u prevodu na srpski jezik.
Džulijan Barns još od kako je kod nas objavljen njegov najpoznatiji roman „Floberov papagaj“ postao je jedan od miljenika domaće čitalačke publike. Bilo da je u pitanju njegova beletristika poput pomenutog ili romana „Pre nego što me je srela“, „Ljubav itd.“, „Troje“, „Ovo liči na kraj“, Bukerom ovenčana novela „Smisao za kraj“, zbirka priča „Puls“, knjige kojima je teško odrediti žanr poput „Istorije sveta u 10 ½ poglavlja“ ili publicistika poput „Cepidlake u kuhinji“, na sve dosadašnje njegove naslove u izdanju „Geopoetike“, ispisana je poruka: rasprodato.
– Džulijan Barns je do sada napisao toliko različitih knjiga i zaista je neverovatno kada uzmete celokupan njegov opus, romane i njegova nefikcionalna dela, na kakav opseg i različitost tema nailazite – rekla je Jasna Novakov Sibinović ispred izdavača, predstavljajući danas 24. knjigu iz opusa ovog pisca.
Barns je svoju najnoviju knjigu nazvao „Čovek u crvenom kaputu“ i teško ju je žanrovski odrediti. Sve je počelo jednim portretom, „Doktor Pozi u svom domu“ Džona Singera Sardženta iz 1881. godine, koji je pisac, inače vrsni poznavalac istorije umetnosti, video u Nacionalnoj galeriji portreta u u Londonu 2015. i bio više nego zaintrigiran ličnošću sa te slike. Međutim, knjiga je više od portreta tog tada čuvenog „lekara, estete i bonvivana“ Samuela Žana Pozija. Barnsova priča obuhvata vreme bel epoka, smeštena je u pediod od 1870. do 1914. godine, do Prvog svetskog rata. Počinje tako što u London 1885. godine dolaze tri Francuza, „jedan je bio princ, drugi grof, a treći plebejac sa italijanskim prezimenom“. Taj plebejac je Pozi, ginekolog i autor tada čuvenog „Traktata o ginekologiji“.
– Barnsova knjiga se proširuje u jednu znalačku, bogato ilustrovanu raspravu o tom periodu, a u njoj nalazimo određene paralele sa našim vremenom. Barns je uspeo da u knjizi koja se bavi istorijskim aspektom jednog perioda, a nadasve seksualnim aspektom jednog perioda, u izrazito nefikcionalnoj knjizi, postigne to da čitaoci prate fabulu i čekaju šta će se dogoditi na kraju. Samo vrhunski pripovedači i znalci kakav je Barns umeju da iskoriste svoje veliko znanje i bogatstvo perioda o kom pišu – kazala je Jasna Novakov Sibinović.
Sam Barns zabeležio je da je ovu knjigu, objavljenu u Velikoj Britaniji prošle godine, „pisao tokom poslednjih dvanaestak meseci pre bezumnog, mazohističkog izlaska Britanije iz Evropske unije“, kao neku ličnu pobunu protiv Bregita. Sina profesora francuskog jezika, a i sam erudita i veliki poznavalac francuske kulture, borio se ovom knjigom protiv ksenofobije. „Šovinizam je jedan vid tupavosti“, piše Barns i takvim pogledima na svet, kako je rečeno danas, kao „lek protiv uznemirenosti dešavanjima oko sebe, pretpostavlja knjigu o jednom periodu bogatom umetnošću, seksualnim slobodama, kulturom uopšte“.
U knjizi se zato, na različitim geografskim koordinatama, mogu sresti bojne istorijske ličnosti, „neverovatna plejada likova tog vremena“: osim grofova, državnika i raznih snobova, tu su i fizičarka Marija Kiri, slikari poput Monea, kompozitori poput Vagnera, pisci Žorž Sand, Gi de Mopasan, Stefan Malarme, Marsel Prust… Kao posebna zanimljivost navedeno je i da se, pored reprodukcija umetničkih dela, kroz celu knjigu pojavljuju portreti tih ličnosti, kolekcionarske sličice deljene u čokoladicama iz perioda.
Češće nego o drugim likovima, osim o Poziju, čitamo i o glumici Sari Bernar, njegovoj pacijentkinji i ljubavnici i – o Oskaru Vajldu.
– Oskar Vajld je tu kao po mnogo čemu specifična pojava i slika onog vremena. U njegovom su životu prisutne mnoge teme kojima se Barns u knjizi bavi. Vajld je zanimljiv, između ostalog, i zbog toga što je prvi sproveo u delo zamisao po kojoj prvo treba postati poznat, pa postati pisac. Istovremeno je bio slavan na dva kontinenta i predodređen za književnu karijeru – prepričava deo iz knjige Jasna Novakov Sibinović, dodajući i da je tema odnosa prema ženama u tom vremenu takođe važan deo knjige.
– Tu je i još jedna Barnsu važna tema, koju srećemo i u drugim njegovim knjigama, a to je odnos prošlosti i sadašnjosti, šta je to što toliko podstiče sadašnjost utiče na prošlost, zašto sadašnjost smatra sebe nadmoćnom u odnosu na prošlost, koji nam autoritet daje pravo da sudimo? Koliko god velika naša opsesija prošlošću bila, ona ostaje nema, tako da je naša odgovornost velika – ističe ona, opisujući Barnsovo viđenje.
Pišući o životu doktora Pozija, Barns govori i o (ne)pouzdanosti dokumenata i „rupama u biografiji“, čuvajući se proizvoljnosti, posebno u brojnim pasažima u kojima govori o seksualnom životu svog lika. „Ne postoji ništa lakše nego razumeti seksualni život osobe koju nikada niste sreli, a to postaje još lakše kada je dotična osoba mrtva. Lako je upisati novu recku u beležnicu poznatog zavodnika“, duhovito upozorava pisac.
U knjizi se mogu pročitati i autorova i razmišljanja njegovih likova o umetnosti, data često sentenciozno, rečeno je na predstavljanju knjige, „tako da se doslovno mogu izvlačiti pojedinačni citati“.
Pitanje da li je „Čovek u crvenom kaputu“ roman ili nefikcijska knjiga donekle razrešava prevodilac Zoran Paunović na koricama knjige.
„Džulijan Barns je pisac koji ume da napiše roman čak i onda kada ne piše roman. ‘Čovek u crvenom kaputu’ odličan je primer takve pripovedačke alhemije: to je priča sazdana najvećim delom od realnih, istorijski proverljivih činjenica, koje bi pod perom manje veštog pisca lako mogle bespovratno da zalutaju u dosadu. Barns, međutim, pretvara te činjenice u nešto što je ne samo mnogo zanimljivije već i znatno verodostojnije od istorije: u raskošnu povest“, piše Paunović.
