0
U okviru programa Gala na 49. Festu večeras (19) će u Centru "Sava” biti održana domaća premijera filma "Minamata” koji je Džoni Dep tokom februara i marta 2019. snimao u Srbiji.
Film u režiji Endrua Levitasa prati američkog ratnog fotografa Vilijama Judžina Smita (Dep), koji je u Japanu početkom sedamdesetih godina prošlog veka zabeležio opasno trovanje stanovnika Minamate živom. Za to je bila odgovorna moćna japanska korporacija.
Film je najvećim delom snimljen u Beogradu. Dep tada nije želeo da daje zvanične izjave, bio je uronjen u lik a prolazio je i kroz težak razvod u privatnom životu. Međutim, na društvenim mrežama su isplivale slike iz restorana i kafića gde je boravio u pauzama snimanja.
I glumac i reditelj su na svetskoj premijeri filma, prošle zime na Berlinskom festivalu, bili puni pozitivnih utisaka iz Srbije.
– Ekipa je povremeno bila u suzama. Njihova posvećenost i strast koju su uneli ušla je u DNK ovog filma. I, naravno, hrana je bila fantastična – rekao je za RTS reditelj Endru levitas, dok se Dep nadovezao, da precizira: „Ćevapčići“.
Na konferenciji za medije u Berlinu posle novinarske projekcije Dep je rekao da je oduvek gajio „čudnu fascinaciju prema Smitu i njegovoj fotografiji”, što se samo pojačalo kada je saznao više o njegovom životu i onome što je „doživeo, iskusio i žrtvovao da bi uhvatio te trenutke na fotografijama”.
Na početku filma Smit je povučeno, napaćeno džangrizalo koje pati od posttraumatskog stresnog poremećaja kao posledice ratnih iskustava, ali i zavisnosti od alkohola i droge.
– Moj utisak je da je Džin Smit imao veoma bučan mozak celog života. Kada u glavi stalno imate taj šum, zvuk statike, glasove, kakofoniju, lako postanete osobenjak. Uvek mi se činilo kao da je bio zaključan u sopstvenoj, naročitoj definiciji sudbine – opisao je Dep svog filmskog junaka.
Budući da je Smit radio na dokumentovanju strašne tragedije malog čoveka koju su mu naneli moćnici, Dep se osvrnuo i na pitanje političke odgovornosti (glumaca).
– Svi smo mi, kao ljudi, ponekad suočeni sa gromadama od problema, ali, kada se nađemo oči u oči sa tim monolitskim neprijateljima, bilo da je reč o polju ekologije, zdravlja, sociologije ili politike, udruženi napori pojedinaca – takozvana moć malih – mogu da dovedu do velikih promena. Sve počinje sa jednim čovekom. I onda ga polako krnjite, malo po malo, i problem se uruši.
Svi smo mi trunčice prašine, svi smo mi mali. I ako postoji neki masivan problem koji treba da se reši, samo je potrebna jedna osoba da počne da buška i ostali će, nadam se, da je slede – konstatovao je Dep.
On je rekao da je skandal iz Minamate „priča koja je morala biti ispričana” i dodao da je hteo da iskoristi moć medija, filma i umetnosti i otvori ljudima oči o ovom problemu.
Nažalost, ne može se reći da je sasvim uspeo jer ni 50 godina posle Smitovog dolaska u Minamatu bitka žrtava za pravdu i naknadu nije okončana.
O tome je nedavno za „Dojče vele” govorila Ajlin Mioko Smit, udovica fotografa. Ona se nada da će septembarska premijera filma u Japanu ponovo dovesti ovaj slučaj u žižu javnosti, inače jedan od najgorih slušajeva industrijskog zagađenja u istoriji zemlje.
Ne odmaže ni to što njenog pokojnog supruga, koji je preminuo 1978. u 60. godini, igra svetska zvezda.
– Depa sam upoznala u Tokiju pet meseci pre početka snimanja. Delovao je veoma nežno. A onda sam ga videla na setu. Nosio je beretku, naočare, jaknu i bradu i baš je uhvatio Džinovu ličnost. U jednom trenutku sam čak pomislila, ‘Eno ga Džin, idem da mu se javim’ – priznala je Ajlin.
Katastrofa u Minamati je prvi put registrovana 1956. godine, kada je zaključeno da je hemijska fabrika „Ćiso”od 1932. do 1968. ispuštala metil živu u industrijske otpadne vode. Toksične materije su se taložile u ribama u Širanui moru, što je bio izvor hrane za hiljade lokalnih stanovnika.
Posledice trovanja nazivaju se Minamata sindromom. Simptomi uključuju ataksiju, utrnutost ruku i stopala, opštu mišićnu slabost, suženje vidnog polja, oštećenje sluha i otežan govor. U ekstremnim slučajevima za samo nekoliko nedelja mogu da nastupe ludilo, paraliza, koma i smrt a moguće su pojave deformacija na fetusu.
Decenijama su i fabrika i lokalna vlada kritikovane jer pokušavaju da spreče temeljnija istraživanja uzroka trovanja.
– Nadam se da će film podsetiti svet šta se desilo u Minamati i kako japanska vlada još uvek nije izvršila svoje obaveze prema tamošnjim stanovnicima – istakla je Ajlin Mioko Smit.
Ona se školovala u SAD i budućeg supruga je upoznala 1970. u Njujorku, gde je radila na organizaciji izložbe njegovih radova. Kada je, sledeće godine, Judžin prihvatio da za magazin „Lajf“ ode u Minamatu, Ajlin je pošla sa njim kao prevodilac.
– Već smo videli fotografije obolelih i bili smo spremni na sve šta će nas tamo zateći ali ono što nas je najviše dirnulo bila je hrabra borba žrtava protiv vlade i kompanije – objasnila je Ajlin.
Film „Minamata“ možete pogledati na Festu večeras (19) i sutra (11) u Centru „Sava“ kao i u Sinepleksu Galerija Beograd 14. maja u 19 (Sala Imax) i 15. maja u 13.30 (Sala 3)
Siromašne porodice ribara suočavale su se sa veoma teškom bitkom za pravdu, jer im je protivnik bila velika korporacija sa dubokim džepom i podrškom lokalnih i državnih vlasti.
– Džin je uvek bio veoma posvećen svakom projektu. Sa 17 je pisao majci kako želi da ‘fotografiše život onakav kakav je’ i ostavo je veran tome do kraja – kazala je Ajlin.
Smitovi su živeli dve godine u Minamati, radivši na foto-eseju o bolesti i njenom uticaju na lokalnu zajednicu. Esej je objavljen 1975. Oko četvrtine fotografija uradila je Ajlin.
Neke od najpotresnijih su prizori roditelja sa hendikepiranom decom u naručju.
I Smitovi su platili cenu za ovo. Judžina su teško pretukli članovi sindikata fabrike „Ćiso“ posle čega mu je narušen vid na jednom oku.
Skoro pola veka kasnije neke žrtve i dalje čekaju punu nadoknadu od vlade. Država je zvanično priznala 2265 slučajeva trovanja. Od toga su 1784 osobe preminule. „Ćiso” je 2004. platio odštetu od 86 miliona dolara.
– Trenutno je aktivno deset sudskih procesa. To su ljudi koji su pre 50 godina bili deca. Prošli su niže sudove, neki slučajevi su sada pre Vrhovnim sudom, ali sumnjam da ćemo imati konačnu presudu pre kraja godine – istakla je Ajlin.
Vlada Japana uporno odbija da sprovede punu epidemiološku studiju o uticaju trovanja.
Ajlin Smit danas ima 70 godina i živi u Kjotu. I dalje je aktivna u raznim kampanjama, naročito u onoj protiv nuklearnog programa svoje zemlje.
