foto: nova.rs

Imamo čast i zadovoljstvo da vam predstavimo EKSKLUZIVNI INTERVJU koji je najveći američki savremeni pisac, Džonatan Frenzen, dao za portal Nova.rs. Na kraju teksta, za sve ljubitelje pisca "Slobode" i "Korekcija", dajemo i kompletan snimak razgovora (bez titla) koji smo sa njim vodili preko Zoom-a. Uživajte!

Možda 21. vek nije vek kulture, i možda pisci više nisu takvi autoriteti kao što su bili pre 40-50 godina, ali i dalje postoje neki od njih koji su prave svetske zvezde. Murakami, Knausgor, Uelbek i Pamuk su sigurno neka od tih imena. Međutim, možda je ipak trenutno najveći od svih američki književnik Džonatan Frenzen (1959). “Korekcije”, “Sloboda”, “Pjuriti” i njegov poslednji roman “Raskršće” su prava remek-dela svetske književnosti zbog kojih su mnogi čitaoci srećni što su savremenici ovog autora. Frenzen je pisac koji savršeno precizno objašnjava u kakvom svetu živimo i kakvi su naši životi – do detalja.

Kada je Dereta, Frenzenov izdavač u Srbiji, najavila prevod “Raskršća”, vrlo brzo nakon originala u oktobru, “Nova” se raspitivala za potencijalni intervju sa autorom. Izdavač je obećao da će pokušati, ali da nikakve garancije, naravno, nema. Nakon nekoliko meseci, trud se isplatio i dobili smo ekskluzivni intervju sa verovatno najvećim piscem na planeti danas.

Dzonatan Frenzen
Džonatan Frenzen Foto:Promo/Nova.rs

Frenzen je krajem januara bio u Kolumbiji gde je imao promociju “Raskršća” i gde je posmatrao ptice, što mu je omiljena i važna aktivnost. Po njegovom povratku, posle kratke prepiske, utvrđen je termin za intervju preko Zoom-a za 4. februar u 12 časova po njegovom vremenu u Santa Kruzu u Kaliforniji, gde živi sa suprugom, spisateljicom Kathy Chetkovich. Pošto je devet sati razlike u odnosu na Evropu, kod nas je bilo devet uveče.

Razgovor koji je trajao pola sata ostavio je sjajan utisak, veliki pisac deluje kao prirodan, običan i prisan čovek. Spreman da odgovori na svako pitanje, osim na ono kada će izaći drugi deo trilogije “Ključ za sve mitologije”, čije je “Raskršće” početak. “Next question, please”, kaže sa osmehom.

Radnja romana “Raskršće” vodi nas na početak 70-ih godina prošlog veka, gde pratimo porodicu Hildebrant predvođenu glavom porodice, sveštenikom čikaške Prve reformisane crkve, i njegovom konfuznom porodičnom situacijom u nesrećnom braku sa ženom Marion, dvojicom sinova i ćerkom – koji svi pokušavaju da nađu svoj put…

Gospodine Frenzen, rekli ste skoro u jednom intervjuu da je “Raskršće” vaš prvi porodični roman. To je iznenađenje za mnoge čitaoce, zato što većina misli da je porodica centar svih vaših prethodnih romana.

– Ne mogu sprečiti ljude da sami formiraju svoja tumačenja. Nikada mi nije odgovarala ideja da budem porodični pisac. Zvuči malo omalovažavajuće biti običan porodični romanopisac, ali još važnije, mislim da zapravo porodica nije bila u fokusu bilo koje od prethodnih knjiga. Da, organizacioni princip svih mojih romana je bio da je porodica u centru, ali isto važi i za polovinu romana koje bilo ko piše. U stvari, isto važi i za Bibliju. Biblija je knjiga porodičnih priča. Grčki mit, grčka tragedija… Sve su to porodične priče. I tako je bilo čudno, zaista, da mi se ova etiketa porodičnog romanopisca zalepila, s obzirom da… Uostalom, da li Tolstoja smatramo porodičnim romanopiscem? Da li Dostojevskog smatramo porodičnim romanopiscem? Ne, ali čekajte, tu su Rostovi iz “Rat i mira”, tu su Karamazovi. O čemu se radi? Zato mislim da sam osetio da je vreme da kažem da je to etiketa koja mi nije prijatna. I ja sam to rekao u trenutku kada sam se konačno odlučio da napišem porodični roman, što po mojoj definiciji “Raskršće” jeste. Ne samo da uključuje porodicu, već se i fokusira na dinamiku među članovima te porodice, zaista po prvi put većina situacija je između članova porodice. Ako pogledate “Korekcije”, da, postoji porodica, ali vrlo je malo stranica posvećenih odnosu između braće i sestara, između roditelja i dece. Da, postoji brak i vidimo roditelje, ali… Ovde sam imao drugačiji cilj. Po mom mišljenju, porodični roman je nešto što prati porodicu tokom nekoliko generacija, najmanje tri generacije. “Budenbrokovi”, to je porodični roman. Mislim da se svi možemo složiti. Mada, iako odbacujem kategoriju porodičnog romanopisca, istina je da imam veoma jak osećaj za porodicu i fasciniran sam tom dinamikom porodice. Na neki način, ono što radim u “Raskršću” i možda u naredne dve knjige, je da konačno dozvoljavam sebi da pišem o onoj stvari u kojoj sam dobar.

U novom romanu glavni junak je sveštenik Prve reformisane crkve, i svi ostali likovi su vezani za crkvu. Zašto je crkva ovde tako važno pitanje, i zašto baš Prva reformisana crkva? Da li je to kontekst koji samo ljudi u Americi razumeju?

– Još uvek postoji mnogo religije i mnogo hrišćanskih zajednica u SAD, i u tom pogledu, mislim da je dobro da romanopisac razmatra pitanje religije. Ono što se dogodilo u 50 godina, od vremena u kojem je smeštena radnja knjige, a to je bila 1971-72, jeste da je većina liberalne Amerike izgubila dodir sa religijom. Religijom je suštinski zavladala desnica, Republikanska partija. Do te mere da je to skoro ružna reč u liberalnim krugovima. Važno je setiti se da to nije bio slučaj pre 50 godina, da su liberalne crkve bile na čelu pokreta za građanska prava. Pomislite na Martina Lutera Kinga, on je bio sveštenik… I te crkve su bile na čelu antiratnog pokreta. Dakle, zapravo je realistično pisati o tadašnjoj liberalnoj crkvi. One i dalje postoje, ali su u suštini nevidljive u ovom trenutku . Prisustvo Prve reformisane crkve je istorijsko. Nije savremeno, jer su te crkve izgubile moć. Sva energija je sada na desnici. Pa ipak, ako religiju shvatate ozbiljno, morate joj posvetiti pažnju. Deo toga je jednostavno slučajnost što sam i sam odrastao u crkvi. Dok pišem roman, uvek tražim milje, okruženje za koje dobro znam da nemam potrebe da se mučim da ga prikažem. Proveo sam toliko vremena u svojoj crkvi dok sam odrastao. I išao sam u crkvu, i išao u nedeljnu crkvenu školu i još sam bio uključen u omladinsku zajednicu crkve šest godina. Jednostavno sam to znao i mogao sam da zamislim. To je takav dar romanopiscu kada ima nešto što intimno dobro poznaje. Mogao bih da zamislim svaku sobu, znao sam šta je liturgija, znam kako sveštenik zvuči. Sve je to samo došlo zapakovano kao poklon za mene. Tako da je deo toga bila i moja lenjost kao romanopisca.

Džonatan Frenzen Foto: EPA/ATTILA KOVACS

Kada čitam vaše romane, uvek se osećam kao da gledam direktan prenos naše stvarnosti, stvarnog života sa svim detaljima. Precizno prepoznajete neke stvari i odnose za koje čitalac zna podsvesno, ali vi to umete da definišete i napišete. Da li je to vaš cilj, da prenesete realnost što bolje možete?

– Nije to moj cilj. Moj cilj je da ispričam priču. A moj cilj, sve više kako starim, je da nestanem kao autor dok pričam priču. Pustiti da se priča odvija sama, da nema posrednika, u smislu autora, između čitaoca i onoga o čemu čita. Želim da čitalac oseti da je u likovima, a ne da je u meni. U tom smislu. predstavljanje stvarnosti ljudskih odnosa je sredstvo, a ne cilj. Jedna od stvari koja me privlači kao čitaoca je osećaj prepoznavanja, kada prepoznajem da je to što čitam stvarnost u kojoj živim. Naravno, ogroman trud se ulaže u to da to izgleda stvarno, ali ne zato što ja posebno cenim predstavljanje stvarnosti zbog nje same.

Mnogi moji prijatelji i poznanici, često pominju “Korekcije” i “Slobodu” kao vaše najbolje romane. Za mene su to velika dela, ali i “Pjuriti” je veliki roman. I možda je malo nepravedno što je nekako zapostavljen u odnosu na “Korekcije” i “Slobodu”. Kako vi lično gledate na svoje knjige iz ove perspektive? 

– Moram da kažem da sam najzadovoljniji “Raskršćem”, jer je to knjiga koju sam poslednju napisao. I zato što je drugačija od ostalih, mnogo je skromnija po svom obimu. To je jednostavno priča o pet glavnih likova i konačno sam uspeo da se otarasim bilo koje velike društvene nadgradnje, uspeo sam da se otarasim elemenata “lude” priče. Ovo nisu slavne ličnosti. Oni i njihove odluke nemaju nikakve veze sa svetskim tokovima. To mi je omogućilo da nestanem u njima na način na koji mislim da nikada ranije nisam. Omogućilo mi je da uklonim sebe kao naratora koji razmišlja i komentariše i koji je svestan društvene slike. Meni je to bilo ispravno. Uvek sam imao u sebi dve različite osobe, koje približno odgovaraju mojoj majci i mom ocu. Moja majka je bila veoma, veoma oštar posmatrač drugih ljudi. Kao i mnoge žene, imala je istančan osećaj za socijalnu i emocionalnu interakciju. Moj otac je bio više zainteresovan za širu sliku. Sedeli bismo za stolom mnogo noći u nedelji za večerom i on bi pričao o onome što je bilo u vestima, i iznosio bi čvrsta mišljenja o tome i sve do romana “Pjuriti”, još uvek sam radio mnogo toga što je moj otac radio, posmatrao sam širu sliku i davao društvene komentare. Onda je došlo do postepenog procesa u kome sam pokušavao da to uradim u esejima koje sam pisao, a dopuštao sam da moja fikcija bude sve više o likovima, ali tek sam sa “Raskršćem” to zaista uradio. Osećam da sam, konačno, jednostavno predstavio svoje likove bez te šire slike. To je teži zadatak. Ono što sam ranije radio je bila neka vrsta štake. To je nepravedna pomoć. Ako unesem da određena osoba ima milijardu dolara ili je neka druga osoba međunarodno poznat lik ili je ta osoba uključena u rat u Iraku ili je neka osoba predmet ludog eksperimentalnog tretmana mozga – te stvari zapravo olakšavaju izgradnju romana. Konstruisati roman od malih želja petoro likova bio je tehnički izazov na koji sam bio veoma ponosan što sam ga rešio.

„Njegove reakcije na muškarce odavno su se svodile na dve kategorije: strah i srdžba pred uspešnima i beg od zaraznosti neuspešnih.“ Ovo je jedna od rečenica iz “Korekcija” koja mi je ostala u glavi od kada sam prvi put pročitao roman, jer skoro svi imamo faze u životu kada se osećamo slično, ali većina to ne priznaje. Da li ste imali periode u životu kada ste se tako osećali?

– Apsolutno da. Očigledno, do objavljivanja “Korekcija”, dosta vremena sam proveo u prvoj fazi, koja je bila zavist prema uspešnijima. Zapravo, sećam se da sam imao obe faze. Bio sam veoma mlad pisac u Bostonu, i oženio sam se mlad, moja žena i ja smo oboje bili pisci. Prirodno je bilo da se družimo sa drugim mladim piscima, idemo na književne večeri, budemo deo te zajednice. Ali moja žena je bila veoma stidljiva, nije baš bila socijalna, a ja nisam želeo da budem u blizini ljudi koji nisu uspeli jer sam se i ja osećao kao da nisam uspešan, takođe. Tako da mislim da je to trajalo dosta dug period. Rekao bih da sada ne doživljavam ni jedno ni drugo. Došao sam u godine u kojima ne moram nikome da zavidim. I takođe sam dostigao godine da, kada vidim mladog ili mlađeg pisca koji se bori i želi da postane bolji, moj impuls nije da pobegnem od njega, već da kažem: “Hej, kako mogu da ti pomognem?” To je samo deo procesa starenja.

Pomenuli ste jednom prilikom da ste plakali dok ste čitali Elenu Ferante. Zašto? I ima li još novih knjiga koje još uvek mogu da vas dirnu?

– Poslednji roman koji mi je izazvao suze nije bio nov. Ne znam da li u Srbiji cene Vasilija Grosmana i njegovu knjigu “Život i sudbina”? Usred tog romana, koji je ogromna i izuzetna knjiga, veoma sadržajno se iznosi priča o Staljingradskoj bici, u kojoj je i sam Grosman učestvovao. U samom središtu te knjige, nalazi se jedno čudno malo poglavlje o ljudskoj dobroti. Tu knjigu je napisao posle Drugog svetskog rata, ali u knjizi su likovi zarobljeni između dva zla: staljinizma i još većeg zla, nacista. I nemaju gde da se sakriju. Morate biti sa jednom ili sa drugom stranom, a nijedna nije u pravu. A u sredini knjige autor predstavlja verskog fanatika koji je u zarobljeničkom logoru u Nemačkoj i svi tamošnji Rusi će uskoro umreti. I svi mrze ovog verskog fanatika, ali on mu dozvoljava da govori. A on kaže: “U stvari, ja ne verujem u organizovanu crkvu. Crkva je korumpirana. Politika je još korumpiranija. Jedino u šta verujem je ljudska dobrota”. Tu sam zanemeo, preplavile su me emocije dok sam čitao to poglavlje. Iz istog razloga iz koga sam na kraju “Moje genijalne prijateljice”, prvog napuljskog romana Elene Ferante, počeo da plačem. To je povezano na sledeći način. Uzimate knjigu, ne znate ništa o njoj, naslov je “Moja genijalna prijateljica”. Pripoveda se iz Eleninog ugla. Ona ima genijalnu prijateljicu, Lilu. Dok prolazite kroz roman vidite da je Lila divlja, a Elena je vredna studentkinja koja stalno dobija stipendije i dobija prilike da napusti sirotinjsku četvrt Napulja. I pri samom kraju, kada Elena priča o tome da možda neće ići na koledž, Lila joj kaže: ”Moraš, ti si moja genijalna prijateljica”. Zastala mi je knedla u grlu, jer to pogađa čitaoca u istom trenutku kada i Elenu pogađa ta mogućnost da je ona sve pogrešno shvatila i da je, u stvari, ona genijalna. I ta dobrota Lile… Mi mislimo da je Lila superiorno, arogantno biće. Ali ona zapravo zna ko je njena prijateljica. I to je tako neverovatno dirljivo, kao što vidite, još uvek ne mogu da pričam o tome bez emocija (Frenzen je zaista bio na ivici suza dok je ovo pričao).

Nikada nisam bio u Americi, ali bih voleo da je vidim, posebno Njujork, San Francisko ili Nju Orleans, na primer. Kako biste opisali svoju zemlju danas nekome ko nikada tamo nije bio?

– To je teško pitanje, da. To nije tako veliko područje kao Rusija, ali opet i jeste. Da li ste bili u Rusiji? Oh, niste bili u Rusiji? Pa, mislim, mogli biste Ameriku uporediti sa Evropom, zaista. Na neki način. Evropa je velika i ima mnogo delova i svi delovi imaju različite ukuse. Ovde govorimo samo dva jezika – engleski i španski. Ali Amerika je na sličan način regionalna kao što je regionalna i Evropa. Jedna od prvih stvari koja bi vas zapanjila je koliko je to bogata zemlja. A možda bi sledeća stvar koja bi vas iznenadila bila koliko je to bogatstvo nejednako raspoređeno. Luksuz koji ima srednja klasa ovde je nezamisliv u velikom delu sveta i za mnoge još uvek nešto čemu treba težiti, čak i u delovima Istočne Evrope. Ovde jednostavno svi imaju ogromne automobile i velike kuće. Ali ima i ljudi koji su toliko siromašni da žive na ulici, i to je konstanta u celoj zemlji. Izrazit je kontrast između nivoa ličnog bogatstva, koji je fenomenalan, najbolji na svetu, i zaista ozbiljne nejednakosti i činjenice kako se to bogatstvo distribuira. Da sam na vašem mestu ili da organizujem vaše putovanje, da, preporučio bih vam da odete u Njujork. Ali Njujork je postao žrtva sopstvenog uspeha i pomalo je grad muzej na način na koji su Pariz ili Rim gradovi muzeji. Ne u smislu da je pun muzeja, iako jeste, već da je ceo grad postao neka vrsta muzeja. Ono što smatram sjajnim u Americi je to što još uvek postoje ogromni prazni prostori. Tako bi po meni putovanje bilo dvodelno, da se ode u Njujork, možda u Vašington. Iako Vašington nije lep grad, i onda da se vozite od Kolorada do Kalifornije, ako želite da znate šta je ova zemlja, jer planine, pustinje i pašnjaci su ogromni. I uglavnom, po veličini dramatičnije je od bilo čega u Rusiji ili Evropi. Evropa je prenaseljena, a Rusija nema scenski sjaj kao što ima naš američki Zapad.

Za kraj, vaše čitaoce u Srbiji zanima da li postoji šansa da jednog dana dođete u Beograd?

– Ljudi su mi rekli da tamo imam čitalačku publiku, i to je samo po sebi dovoljno da poželim da dođem. Uključen sam u višegodišnji projekat koji ima za ideju da pokušam da posetim svaku zemlju kojoj su moje knjige objavljene. Mislim da je poslednja nova zemlja u kojoj sam bio bila Rumunija pre tri godine. Išao sam zato što znam da u Rumuniji ima čitalaca kojima je stalo do tih knjiga i ja volim da ih upoznam. Bilo je zaista zabavno. I znam da bi bilo jako zabavno doći u Beograd, koji je glavni grad i to je mesto u kojem nikada nisam bio. Dakle, da, bez sumnje, doći ću tamo.

Bonus video: Kompletan snimak razgovora sa Džonatanom Frenzenom za Nova.rs (bez titla)

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare