"Pohlepan, sujetan, nadmen, od drugih uzimao šta je hteo"

I danas, više od tri veka nakon smrti, Džon Lok važi za jednog od najvećih engleskih mislilaca. Filozof i lekar, rođen 1932. godine koji se školovao u Vestminsteru i Oksfordu, danas se smatra "ocem liberalizma". Bez Loka, uticajnog prosvetiteljskog uma, ne bi bilo teorije "društvenog ugovora", ne bi bilo empirizma, pa ni deklaracije nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država osamdesdetak godina nakon njegove smrti 1703. godine."Šta god da napišem, čim otkrijem da to ne može da bude istina, moja ruka će da bude prva koja će da ga baci u vatru", pisao je Lok. Zagovornik kontinuiteta svesti, mislilac koji je um tek rođenog bića video kao neispisanu tabu - tabulu rasu, već vekovima je nezaobilazan deo svakog školskog štiva.

Međutim, na Loka, kao oličenje intelekta i morala, koji je propovedao da "ljudi postaju ono što jesu - dobri ili zli zahvaljujući vaspitanju", sasvim novo svetlo baca nedavno otkriće profesora sa Kembridža Feliksa Valdmana. Profesor istorije na uglednom engleskom univerzitetu je, preturajući po obimnoj arhivi istoričara iz 18. veka Tomasa Birča, naišao na obilje rukopisa iz tog perioda. Među njima i neobjavljen rukopis o Džonu Loku, iz pera njegovog prijatelja u kojima se veliki filozof prikazuje u nimalo prijatnom svetlu. - Bio sam potpuno zapanjen kada sam otkrio ove spise. Ovo je uzbudljivo otkrovenje toliko značajno jer umnogome menja pogled na Džona Loka - reči su Feliksa Valdmana, profesora sa univerziteta Kembridž za "Gardijan".Autor ovih beležaka je Džejms Tajrel, jedan od najbližih Lokovh prijatelja decenijama. Upoznali su se na univerzitetu Oksford 1658, i posle drugovanja tokom studijadopisivali su se praktično do smrti filozofa. Lok je čak jedno vreme živeo u Tajrelovom domu, a prijatelju je, dok je bio u egzilu u Holandiji između 1683 i 1686, poverio da čuva sve njegove dragocenosti. Memoare otvaraju sećanja na zajedničke studentske dane u Oksfordu. Ako je verovati zapisima Tajrela, Lok, taj veliki um, uopšte nije učio:"Bio je lenj i nonšalatno se odnosio prema svemu. Umesto da uči zaokupljao bi sebe beznačajnim humorističkim delima".Prijatelj se engleskog filozofa sećao kao "čoveka koji se hvalio da je originalan, a nipodaštavao je sve druge i sve što nije njegovo". Zabeležio je i kako je voleo da se među ljudima ponaša "nadmeno, da izgovara grandiozne reči, kako bi svi zurili u njega i slušali njegovo šepurenje". Takođe, i da je o sebi imao izrazito visoko mišljenje, da je cenio samo svoja dela i samo one ljude koji bi ga neprestalno hvalili. Iako je Tajrel hteo tada da objavi sve ove memoare, ali u Francuskoj, oni su stavljeni u bunker... Pretpostavlja se da nisu objavljeni zato što u to vreme nije bilo nikako prihvatljivo da se na takav način "blati" veliki mislilac. Blizak Lokov prijatelj čak ukazuje da je jedna od knjiga engleskog filozofa zapravo bila kopija, plagijat jednog dela za koje je tvrdio da "nikada nije pročitao", iako ju je kupio godinama pre. Interesantno u čitavoj priči jeste da je Tajrel, koji je smatran Lokovim najvećim prijateljem, bio spreman da ga nazove "plagijatorom" i da ustvrdi kako je uspeh filozofa "rezultat njegove intelektualne lenjosti".Jedno od najvećih otkrića koje nude ovi redovi jeste to da je Lok, ne samo pročitao, već i drugima preporučivao "Levijatan" Tomasa Hobsa, iako se javno držao druge priče. S obzirom da je to bilo najozloglašenije filozofsko delo 17. veka, koga su mnogi okarakterisali jeretičkim, Lok je vrlo pazio da ne zagazi na "klizavo tlo".

- Lok je decenijama opovrgavao da zna bilo šta o Hobsu, a kamoli njegov opus. Ni u jednom trenutku ne pominje niti Hobsa, niti "Levijatan" u svojim delima, u hiljadama privatnih i zvaničnih pisama koja su i danas sačuvana. Dao je sve od sebe da izbegne bilo kakvu povezanost sa ovim prokaženim delom - objasnio je za britanski dnevnik Valdman. Međutim, Tajrel piše da je Lok "Levijatan" stalno "držao na stolu i preporučivao ga svim svojim prijateljima" uprkos tome što se trudio da javno "prizna da ne zna o čemu se radi"...I ne samo što je otkrio strogo čuvanu tajnu prijatelja, već se nije libio ni da ga okarakteriše na pomalo uvredljiv način:"On je pohlepan, sujetan, zavidan, tašt, nadmen i sklon preterivanju; od drugih je uzimao šta god je hteo i profitirao od krađe", beleži Tajrel u svojim memoarima. Takođe, opisuje ga i kao kukavicu koji bi noću ukoliko "čuje miša zvao u pomoć".Međutim, dvojica kolega sa Oksforda kasnije su svoje prijateljstvo "stavili na led". - Lok je bio bezobrazan prema Tajrelu i ne samo njemu - objasnio je Valdman dodavši da su okidač za ove redove verovatno bili to što je Džon Lok u prvoj polovini 18. veka slavljen kao najveća literarna figura i filozof.Poštovan, uticajan, slavljen Džon Lok je čak odbio da bude poslanik na dvoru, našavši utočište u Eseksu, na seoskom imanju, gde je preminuo 1704. u 72. godini života.