9
Džim Morison je pevač benda The Doors, rok ikona, Kralj Guštera, nepredvidivi izvođač i mnogo šta još, ali je sam sebe smatrao pre svega pesnikom. Pesnik je bio i pre nego što je osnovao bend, i tokom tih nekoliko turbulentnih godina na sceni, a i po odlasku u Pariz. Na nadgrobnoj ploči na groblju Per Lašez, gde je sahranjen pre pet decenija nakon smrti 3. jula 1971. godine piše upravo to: pesnik.
I pre nego što je grupa The Doors završila svoj poslednji album „LA Woman“, njihov frontmen Džim Morison najavio je da će napustiti bend, sa namerom da se sredi i posveti pisanju poezije. Dodao je šapat na završnicu pesme „Riders on the Storm“, bilo je to poslednje što je ikada snimio, i otputovao je u Pariz. Odande se 3. jula 1971. svetom pronela vest o njegovoj iznenadnoj smrti. Nakon toga, još od početne „rasprodaje bola“ pa decenijama kasnije pojavljivali su se povremeno neki od njegovih rukopisa. On sam je pre smrti rukom na papiru ispisao „Plan za knjigu“, u kom je skicirao zbirku pesama, stihova za songove, proznih zapisa… Sve to našlo se na oko 600 strana „Sabranih dela Džima Morisona: Poezija, dnevnici, transkripti i stihovi“, knjige objavljene nedavno u susret 50. godišnjici njegove smrti sa predgovorom njegovog prijatelja Toma Robinsa i pogovorom njegove sestre En. U knjizi su objedinjeni ranije objavljeni Morisonovi stihovi, kao i zbirke „Pustoš“ i „Američka noć“, ali oko polovine knjige čine ranije neobjavljeni rukopisi, uključujući tu i odlomke iz nedavno otkrivenih svezaka.
„Oni koji su poznavali Džejmsa Daglasa (Džima) Morisona samo kao pevača grupe The Doors, rok zvezdu iz šezdesetih godina koji je izgledao tako dobro da pantalone same spadaju, sa prodornim glasom i pojavom na sceni istovremeno nekako i prigušenom i zloslutnom, pretećeg i zavodljivog (živo otelotvorenje ranjenog crnog anđela koji usisava ponoćne snove mnogih adolescentkinja), biće verovatno iznenađeni kad čuju da je on tokom svog kratkog života (1943 – 1971) smatrao sebe prvo i pre svega piscem. Naravno, poznato je da je Morison pisao stihove za mnoge, ako ne i za većinu, hitova The Doorsa, stihove koji se i dalje uvlače u uši legiona fanova, pa su i oni uključeni pred (prikladan) kraj (… „moj dragi prijatelju, kraj“) ove retrospektive. Ali tek su nedavno članovi porodice otkrili da je Džim od najranijeg doba ispisivao dnevnik za dnevnikom (desetine njih!) sa rečitim izrazima očigledno književnog uma: da je, zapravo, bio otvoren u tome da je muzičar postao dobrim delom slučajno“, piše Tom Robins.
Morison je, jednostavno, bio genije, kaže Robi Kriger, gitarista benda The Doors.
„Bio je jedini momak kog sam sreo tih godina a da je tako bio preokupiran smrću i filozofijom. Niko nije bio ni blizu tome da razmišlja na takav način kao on“, rekao je Kriger, a prenosi „Fajnenšel tajms“. I izričito kaže: „Džim je uvek bio pesnik. Kada sam napisao ‘Light My Fire’, Džim je dodao stih ‘pokušaj da zapališ noć’. Nedavno smo otkrili da je on zapravo taj stih napisao u knjizi pesama još odavno, kada je bio samo dečak“.
Džimova sestra En Morison Čuning je u vreme kada su The Doors postali svetski poznati živela u Londonu. Ona u knjizi svedoči da se svuda tada čula pesma „Light My Fire“, ali da glas svog brata nije prepoznala i da je shvatila da je to on tek kad je od majke dobila paket sa prvom pločom benda.
„U srednjoj školi, Džim je provodio vreme pišući, čitajući, škrabajući i slikajući. Voleo je da sluša komedije i voleo je da pravi šale. Voleo je da izmišlja priče, ponekad u njih uključujući likove ili scene iz knjiga koje je čitao. Jednom je rekao grupi nas klinaca da bananariba iz čuvene Selindžerove priče živi u filteru komšijskog bazena i odveo nas tamo da je hranimo kamenčićima“, piše En Morison u prologu knjige sabranih dela svog brata, navodeći da je uvek mislila da će Džim „završiti kao bitnik bez dinara ili pesnik“.
O svojim budućim knjigama Morison je razmišljao i za vreme The Doorsa. Štaviše, dve je i objavio za života.
„Retko bez papira i olovke kod sebe, objavljivao je sam svoje pesme, a druge za kuću ‘Sajmona i Šuster’ i u književnim časopisima. Takođe ih je i snimao i čitao ih na koncertima. Napisao je i scenario i snimio ga je sa prijateljima. Nešto njegove poezije i njegov film bili su lični, ekskluzivni samo za njega, a neke od stihova uključio je u pesme The Doors“, piše En Morison, danas posvećena vođenju zaostavštine starijeg brata, i dodaje da se dvoumila oko toga da li da objavi njegove rukopise.
Prva Morisonova pesma u knjizi je „Poni ekspres“, datirana na 21. maj 1954. a sledi pesma, napisana u srednjoj školi, koja će postati poznata kao „Horse Latitudes“ sa albuma Doorsa mnogo godina kasnije, na albumu „Strange Days“ (1967).
Morison je, svedoče oni koji su ga poznavali, još od detinjstva bio pasionirani čitač. Kao nagradu za odličan uspeh od roditelja je tražio Ničeova sabrana dela („Niče je ubio Morisona“, rekao je Džon Denzmor, bubnjar benda The Doors, nakon njegove smrti), a lektira mu je bila šarolika: čitao je poeziju Vilijama Blejka, knjige o demonoligiji 16. veka, romantičare i simbolističke pesnike (posebno Bodlera i Remboa), preko Brehta i avangardista, sve do francuskih egzistencijalista i Džeka Keruaka i bitnika.
Pedesete godine 20. veka u kulturi ostaće zapamćene po rokenrol pionirima, a šezdesete po spoju rokenrola sa poezijom. Međutim, i decenijama kasnije rok muzičarima ponegde se još spori da su njihovi stihovi poezija. Istina, nisu sve Morisonove pesme i velika poezija, ali tamo gde njegov nesumnjiv dar dolazi do punog izražaja nastale su pesme kakve se mogu naći u svakoj antologiji. I bez muzike.
Još dok je Morison bio živ objavljene su u malim tiražima njegove dve zbirke „Gospodari – Beleške o vizijama“ (1969) i „Nova stvorenja“ (1970), potom više puta ponovo preštampavane. Odmah po njegovoj smrti pronađena je i sveska sa pesmama kasnije nazvana „Pariski dnevnik“. Posthumno su objavljene i zbirke „Pustoš“ (Wilderness) i „Američka molitva“. „Američka molitva“ (kasnije objavljena i na ploči sa podvučenom muzikom preživelih The Doorsa) jednako je slavna koliko i albumi benda.
