0
Kada su se sirene "zaorile" Evropom 1939. godine označivši početak Drugog svetskog rata, francuska obaveštajna služba angažovala je za špijuna osobu koja nikome ne bi bila ni na kraj pameti - tada najpoznatiju i najvoljeniju ženu u Francuskoj Džozefinu Bejker.
Šef francuske obaveštajne službe Žak Epti proveo je prve dane Drugog svetskog rata tragajući za doušnicima koji bi dolazili do informacija o nacistima. I pride radili besplatno. Po „oprobanom scenariju“ vođe tajnih službi obično su tragale za muškarcima, koji bi neometano mogli da putuju inkognito i dolaze do poverljivih informacija.
Ali, ničega oprobanog niti tipičnog nije bilo kada je reč o Džozefini Bejker, Afroamerikanki, plesačici, pevačici, glumici i zabavljačici, ženi koja je bila, od kada se preselila u Evropu, tačnije u Pariz, fam-fatal francuske kulturne scene i koja je svojom lepotom, šarmom i gracioznošću opčinjavala… Uostalom, Hemingvej ju je nazvao „najsenzacionalnijom damom koju je iko ikada video“.
Međutim, baš u tome je Epti uvideo sve prednosti Bejkerove kao tajnog agenta. Bila je crnkinja, navikla je da putuje svetom, stalno je bila u kontaktu sa ljudima na visokim položajima, nastupala je, pevala, počela da se pojavljuje i na filmu i čak je bila najplaćenija zabavljačica u Evropi. A osim toga mrzela je naciste, jer su je podsećali na rasizam sa kojim se suočavala u rodnoj Americi i zbog kojeg je u Francuskoj sa samo 19 godina našla novi dom.
Ogromna slava i njena sposobost da, šarmirajući sve odreda, dođe do bitnih informacija bili bi idealno pokriće, razmišljao je Epti pre nego što će se usuditi da Džozefini Bejker priđe sa predlogom da započne novi, dvostruki život.
„Francuska je od mene napravila zvezdu. Parižani su mi dali svoje srce, a ja sam spremna da za njih dam život“, rekla je Eptiju kada ju je upitao da li pristaje da bude doušnik.
Nije samo odanost prema Francuskoj presudila. Objašnjavala je kasnije da je na to uticala i mržnja fašista sa kojom se susretala dok je nastupala po Evropi. Čula bi, tokom nastupa, često povike iz publike:
„Vrati se u Afriku!“
Uradila bi sve, kako je decenijama kasnije izjavila za magazin „Eboni“, da pomogne zemlji koja ju je „usvojila“, Francuskoj, dodavši:
„Ali, ono što me je vodilo jednako kao i patriotizam bila je moja istinska mržnja prema diskriminaciji bilo koje vrste“.
Svoju špijunsku karijeru Bejkerova je započela tako što je prisustvovala diplomatskim zabavama u ambasadama Italije i Japana u Parizu, na kojima je sakupljala informacije o tome ko će se još stati na stranu Sila osovine u ratu. Bila je idealna za takvu ulogu, jer na slavnu Džozefinu niko ne bi posumnjao. Ali, iako se tad prvi put obrela u ovoj „roli“, zanimljivo je da nije, prema svedočenjima, pokazivala nikakav strah. Uprkos opasnostima koje su vrebale, Bejkerova se nije plašila da će biti uhvaćena. Šta god bi čula u diplomatskim krugovima na tim zabavama, zapisivala je na svojim rukama i pokrivala ih rukavima svojih raskošnih toaleta.
„Ma, ko bi poverovao da sam ja špijunka“, odbrusila je Eptiju kada ju je upozorio na sve opasnosti njene nove uloge.
Kada su nemačke snage kročile na francusko tle, Bejkerova je nastavila da održava svoje redovne nastupe u Parizu. Pevala je i vojnicima na frontu preko radija i svima onima koji su bili prinuđeni da napuste svoje domove zbog ratnog vihora. Ali, kada su Nemci ušli i u Pariz u junu 1940. Epti je insistirao da Bejkerova napusti francusku prestonicu. I umetnica je pokupila sve svoje dragocenosti, čak i zlatni klavir i krevet koji je nekada pripadao Mariji Antoaneti, spakovala ih u kamione i zaputila se u jedan zabačeni dvorac udaljen gotovo 500 kilometara od Pariza. U tom dvorcu, kada su se nacisti već „šepurili“ na Jelisejskim poljima, uspevala je da skriva izbeglice i pripadnike Francuskog pokreta otpora.
U novembru 1940. godine odvažila se na novo poglavlje u svojoj „novoj karijeri“. Naime, Epti i Bejkerova uspeli su da prokrijumčare važna dokumenta i dostave ih generalu Šarlu de Golu i francuskoj vladi u egzilu u Londonu. Pretvarajući se da kreće na turneju po Južnoj Americi umetnica je uspela da sakrije bitna dokumenta i fotografije ispod haljine, a među notnim zapisima krila je zabeležene informacije o kretanjima nemačkih trupa u Francuskoj koje su bile zapisane nevidljivim mastilom. I dok su sve oči bile uprte u veliku zvezdu dok je prelazila granicu ka Španiji, zaputivši se u Portugal, koji je bio vojno neutralan, šef francuske tajne službe „izigravao“ je ličnog asistenta Džozefine Bejker. I niko na njega nije obraćao pažnju. Zahvaljujući tome što je Džozefina, gde god se pojavila, izazivala opšte oduševljenje i divljenje, Žak Epti uspevao je da putuje sa njom maltene potpuno neprimećen.
Najpre u Španiji, a potom i u Portugalu, Bejkerova je nastavljala da sakuplja informacije o Silama osovine i njihovim kretanjima na zabavama u tamošnjim ambasadama i rezidencijama. Kad god bi nešto saznala, otrčala bi u toalet i zapisivala informacije na parčiće hartije, koje bi onda iglom „zabadala“ u unutrašnji deo svoga intimnog rublja.
„Bilo bi veoma rizično da je neko otkrio sve moje beleške, ali ko bi se usudio da pretresa Džozefinu Bejker do gole kože?“, govorila je mnogo godina kasnije.
U januaru 1941. godine zaputila se u Maroko, kako bi pomogla u stvaranju obaveštajnog centra u Kazablanki. Do Afrike je stigla brodom koji je doplovio iz Portugala Mediteranom. A na plovidbu je krenula u svoj raskoši, kakva je dolikovala zvezdi tog kalibra. Sa sobom je nosila gotovo tridesetak putnih torbi, a društvo su joj pravili i njeni ljubimci – majmuni, hrčak i nemački mastif. No, sve to je rađeno s namerom – što je upadljivija, manje će sumnje izazvati.
U Severnoj Africi „dejstvovala“ je u sklopu mreže Francuskog pokreta otpora. A svoje veze koristila je kako bi obezbedila pasoše za Jevreje koji su uspeli da pobegnu iz istočne Evrope od nacista. Međutim, u junu 1941. godine dobila je zapaljenje trbušne maramice zbog čega je hospitalizovana. Čitavih 18 meseci provela je u bolnici i nekoliko puta je operisana. Toliko je bila lošeg zdravlja da je bilo spekulacija da joj je život ugrožen. Vesti o lošem zdravstvenom stanju stigle su i do rodne Amerike… Dnevni list „Čikago difender“, pozivajući se na „dobro obaveštene izvore“, čak je objavio tekst o njenoj smrti, u kome je, između ostalog, stajalo:
„Bejkerova je žrtva Hitlera, kao i mnogi vojnici koji su u Africi pali boreći se protiv njegove vojske. Arijevci su nažalost uspeli da zauvek odvedu Džozefinu iz njenog voljenog Pariza“.
Neproverena, tačnija lažna vest o smrti stigla je i do same Bejkerove, koja je za nedeljnik „Afroamerikan“ iz bolničkog kreveta izjavila:
„Posredi je mala greška, jer sam prezauzeta da umrem!“
Koliko je njena uloga bila značajna u ratu svedoči i podatak da, dok se oporavljala u svom privremenom domu u Maroku, američke diplomate i članovi Francuskog pokreta otpora nisu „izbijali“ iz njene kuće. Sa balkona je, kako legenda kaže, gledala kako američke trupe, u okviru operacije „Baklja“, konačno stižu u Maroko u novembru 1942. godine.
Ali, nije to bio kraj njenog angažmana tokom rata. Nakon što se potpuno oporavila obilazila je kampove savezničkih snaga od Alžira do Jerusalima. Nije joj, čak, bilo strano ni da noću spava na zemlji, kraj vojnih vozila, iako niko sa sigurnošću nije znao gde su sve postavljene nagazne mine…
Wedding Joe Bouillon, & uniform Free French Womens Air Auxillary 1941, later sporting Croix de Guerre (spy Paris functions re Italian/German dignatories, then based French N Africa), & visit RAF base 1945 #BornthisDay 3 June 1906 #dancer #actress #StyleIcon #JosephineBaker
4/9 pic.twitter.com/zQlaaqTsAP— Ascendance Fashion (@ZrnicZorica) June 3, 2020
Po oslobođenju Pariza vratila se u voljeni grad u oktobru 1944. posle četiri godine „dobrovoljnog izgnanstva“. U vojničkoj uniformi provozala se u otvorenom automobilu ulicama Pariza, a okupljeni građani na Jelisejskim poljima zasipali su je cvećem. Za njih je Džozefina Bejker bila, ne najveća zabavljačica, već heroina Drugog svetskog rata i patriota.
Istu tu uniformu ponovo je obukla 17 godina kasnije, tačnije 1961. kako bi na svečanoj ceremoniji primila dva najznačajnija priznanja koje dodeljuje država Francuska – Ratni krst i Legiju časti kada su već isplivali svi tajni detalji njenog dvostrukog života kao špijunke.
„Ponosna sam što sam Francuskinja, jer je ovo jedino mesto na svetu gde sam mogla da ostvarim svoj san“, poručila je suznih očiju Džozefina Bejker Francuzima toga dana. U svom voljenom Parizu preminula je 1975. u 68. godini života.
