1
"Kad nisam zauzeta time da budem Šeron Stoun, onda sam stidljiva", zapisala je holivudska glumica u svojim danas objavljenim memoarima "Lepota u tome da se živi dva puta". U knjizi ne govori samo o svojoj karijeri, kao što to rade mnoge njene kolege, nego i o životu pre nego što je postala filmska zvezda, otkriva da je bila žrtva seksualnog zlostavljanja u porodici i piše o nizu situacija u kojima je bila na ivici smrti. Knjigu je posvetila svojoj majci.
Priredio: Matija Jovandić
Šeron Stoun, lepa, zavodljiva i pametna holivudska glumica. Tako bi je opisali njeni fanovi. Međutim, kada ona sama piše o sebi, taj imidž dobija i drugačije slojeve. Nasuprot likovima tajanstvenih, fatalnih žena koje je igrala, Šeron Stoun ukazuje se kao delikatno biće, otvorena i ranjiva osoba koja je o nekim stvarima morala, makar i tiho, da progovori. „Verujem da je suština moje knjige u tome što ona govori o sasvim običnom životu. Ne mislim da je moj život izuzetan, osim što sam završila tako što sam postala filmska zvezda. Ovu knjigu moglo je da napiše mnogo ljudi koji su odrasli u malom gradu“, rekla je Šeron Stoun u video poruci, najavljujući u februaru knjigu.
„Muškarci se plaše Šeron Stoun“, pisao je jedan magazin portretišući glumicu 1996. godine, „ona je nesputana i otvorena, brza i promućurna. Često, ispostavlja se, i prosto luda“. Devedesetih godina ni o jednom glumcu ili glumici nije se pisalo tako krvožedno ili dramatično kao o zvezdi „Niskih strasti“ koja je prekrštala noge kao osumnjičena za ubistvo u trileru Pola Verhofena iz 1992. i time na kraju postala ikona seksualnosti na ekranu, podseća novinar „Indipendenta“ Adam Vajt.
Šeron Stoun imala je 34 godine tada kada je postala svetski slavna sa tom ulogom. Prvi put se na filmu pojavila kao „lepotica iz voza“ u „Sećanju na zvezdanu prašinu“ Vudija Alena 1980. godine i potom je više od decenije igrala u bledunjavim ostvarenjima (poput „Rudnika kralja Solomona“ sa Ričardom Čemberlenom ili „Hladnog čelika“ sa Entonijem Lapaljom), čekajući da je neko zapazi i da joj uloge kakve zaslužuje. Kada se to konačno ostvarilo, potrudila se da svako na svetu, gledao njene filmove ili ne, stekne svoj utisak o njoj.
Delovala je kao retka fimska zvezda s kraja 20. veka kojoj se dopadalo da to bude, prihvatala je sva pravila igre, ali na svoj način. Oblačila se tako da garderobom privuče pažnju, bila je lepak za novinare, ali i tražila da glumice budu plaćene jednako koliko i njihove muške kolege: pet miliona dolara za „Specijalistu“, šest za „Dijabolik“… U njoj su videli i nostalgično zazivanje opasnih plavuša iz filmova sredine 20. veka. Sve to pomalo činilo ju je idealnom za naslovne strane. Sada je to ponovo u fokusu, jer su danas objavljeni njeni memoari „Lepota je u tome da se živi dva puta“.
Njena knjiga nije puna otkrića u onom smislu u kom su to obično sočne autobiografije poznatih ličnosti. Ona je često mirna, kontemplativna i puna priča iz njenog života pre dolaska u Holivud. U njoj saznajemo za tragične događaje koji su uticali na njen život i skoro nadrealan niz iskustava pri kakvima je zamalo umrla. Pohranjeni u knjigu, ti trenuci ukazuju na pravu Šeron Stoun, skrivenu iza čvrstog, sjajnog oklopa, piše Vajt.
Rođena i odrasla u Medvilu u Pensilvaniji u porodici fabričkog radnika i računovođe, kao drugo od četovoro dece. Izrazito darovito dete sa visokim koeficijentom inteligencije (navodno joj je IQ 154), preskakala je razrede u školi, a nakon što je pobedila na nekom takmičenju za mis, član žirija sugerisao joj je da napusti školu i posveti se karijeri modela.
Ali tek je pre nekoliko dana, govoreći o svojim memoarima u „Njujork tajmsu“, otkrila i da je nju i njenu mlađu sestru seksualno zlostavljao deda, otac njihove majke. Ispričala je da je odlučila da o tome piše nakon razgovora sa sestrom i majkom.
„Sestra i ja smo to odlučile zajedno. Pričale smo sa našom mamom, ona je isprva to stoički podnela i napisala mi u pismu koliko je uznemirujuće to što je čula. Sva ta pobožna, prestravljena, ne-želim-da-znam-to stvar. Onda je moja sestra iznela to breme kada je naša mama bila kod nje. I onda je mama prelomila. Kada sam završila knjigu, čitala sam je majci tri dana. Bila sam prehlađena tada. Ležala sam, ona je bila u krevetu kraj mene kada sam završila sa čitanjem i potom sam snimila sat i po njene priče. Posle sam ponovo napisala veći deo knjige. Tada sam i knjigu posvetila njoj“, ispričala je Šeron Stoun u tom intervjuu.
Na pitanje da li je strepela od reakcija ljudi kada knjiga bude objavljena, kaže da na neki način jeste, ali da bi, da nije to uradila, ljudi i dalje izmišljali stvari o njoj „kao što to rade dobar deo njenog života od kada je odrasla“.
– I sada izlazim sa tim u vreme najveće ugroženosti, u najporemećenijem i psihološki najagresivnijem periodu u kom se svet našao još od šezdesetih godina naovamo i ranjiva sam i otvorena. Shvatam da ću se susresti sa određenim reakcijama. Ali ne želim da se pripremam za to. Ne želim da se branim. Želim da se pripremim na to da budem otvorena i da budem tu. Jer to i jeste cilj mog putovanja“, objašnjava glumica.
U knjizi govori i o povredi vrata kada je pala s konja kao tinejdžerka, o gubitku ujaka koji se nasmrt smrzao, ali o tome piše i sa primesama humora. „Sklona sam pomalo crnim komedijama“, navodi glumica.
Kada je ležala u bolnici nakon moždanog udara 2001. godine, piše u knjizi, „posetila“ ju je njena baba koja je tada bila mrtva već 30 godina. „Tu stvari postaju čudne“, beleži glumica i dodaje da je baba došla da je upozori da „šta god radila, ne pomera vrat“. Nakon moždanog udara morala je da se izbori sa posledicama.
„Nisam znala da li ću ikada ponovo biti u stanju da radim. Da zapamtim svoje replike, da izgledam kako dolikuje, da me fotografišu kao Šeron Stoun“, piše ona u knjizi. Godinama kasnije, osećajući i dalje posledice bolesti, zapitala se i „da li to znači da više nije Šeron Stoun“.
U memoarima, napisanim skoro 30 godina nakon „Niskih strasti“, potvđuje se da je „Šeron Stoun“ po mnogo čemu „konstrukt“, piše novinar „Indipendenta“, navodeći da je glumica stajala nasuprot onom najgorem u lošim ljudima i bila senka same sebe, što joj je omogućilo da bude i gruba i harizmatična. To joj je donelo i priznanja i osporavanja, ali je učvrstilo na mestu jedne od najfascinantnijih zvezda.
A znaci da može da se primeti kako svoj imidž u najmanju ruku dovodi u pitanje bili su sve vreme tu. Činilo se i da menja svoju ličnost u zavisnosti od potreba medija. U razgovoru za magazin „Rolingstoun“ u vreme „Niskih strasti“ igrala je ulogu fatalne žene i u stvarnom životu, izjavljujući da je „ubistvo veoma seksi“, u jutarnjim programima bi se pojavila u bade-mantilu, sa etabliranim novinarima u ozbiljnim emisijama bila bi i sama ozbiljna, govoreći biranim rečima i kritički o sebi i Holivudu, puštajući da do izražaja dođe njen visoki koeficijent inteligencije.
U intervjuima u medijima posvećenim filmskoj industriji poput „Muvilajna“ bilo je jasno da razume šta Holivud drži da ne potone.
„Dugo sam u svemu ovome, pa sam upoznala svakoga u ovom poslu mnogo pre nego što sam postala poznata i nemam neko preterano mišljenje o većini njih. I sad, odjednom, ljudi koji su bili neotesani i grubi prema meni ponašaju se kao da se nikada nismo sreli… Moje vrednosti su se mnogo promenile, čak nisam više ni ista devojka. Oni izgleda da ne shvataju da sam ja možda isto ono ljudsko biće koje su vređali i pljuvali ga i da bih možda mogla da se setim prošlosti. Pohlepa ih toliko preplavljuje. Osećam da bi mogli ponovo da ne budu fini prema meni, tako da bih mogla i da uživam u ovoj fazi“, ispričala je Šeron Stoun u jednom od intervjua još 1994. godine.
Celi tekstovi bili su povećeni tome da li ume da glumi ili ne. Ulazila je u okršaje sa producentima, beležila je i promašaje sa „Ketvumen“ ili nastavakom „Niskih strasti“. Postala je skoro pa maskota za „Zlatnu malinu“, „antioskara“ kojim se nagrađuju najgori filmovi, zajedno sa glumicama poput Demi Mur ili Šon Jang. U isto vreme kada je bila nominovana za Oskara u „Kazinu“ (1997) Martina Skorsezea i ulogu osuđenice na smrt u drami „Poslednji ples“ (1996) Brusa Beresforda, bila je nominovana i za „Zlatnu malinu“ kao „najgora nova glumica“, sa ironičnim objašnjenjem da je nominovano „novo, ozbiljno izdanje Šeron Stoun“. Za „Zlatnu malinu“ je nominovana i za eroteske trilere „Isečak“ (1993) i „Specijalista“ (1994) sa Silvesterom Staloneom.
U memoarima piše naširoko i o poslednjim godinama kada je dominirala Holivudom, ali i o tome kako joj se to što je probijala granice za žene na filmu obijalo o glavu.
„Bilo bi pošteno da kažem da sam zaje**** samu sebe. Onda, u dobra stara vremena, sa dobrim starim ‘nema pravila’, žene kao superzvezde nisu bile miljenice sistema. Više su voleli da budemo ukrasi. Trebalo je da radim ono što mi se kaže“, piše Šeron Stoun u memoarima.
Istina je da, pored dobrih uloga i filmova, poput onih u „Niskim strastima“, „Kazinu“ ili komediji „Muza“ (1999) Alberta Bruksa, u biografiji ima i onih s pravom zaboravljenih. Ali njeni memoari podsećaju čitaoce da je uvek bila fantastična filmska zvezda. I delikatno ljudsko biće iza nje, takođe.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
