0
„Izabrane pesme: 1962-2022“ Čarlsa Simića i "Muzika vode" Roberta Krilija, naš su izbor poezije za ovu nedelju.
Čarls Simić, „Izabrane pesme: 1962-2022“, Arhipelag, 2022.
Istrajnost u pisanju poezije potiče od ljubavi prema šahu, tvrdi Čarls Simić, američki pesnik i esejista, rođen u Beogradu pod imenom Dušan, pre osam i po decenija. Mnogo pre smrti u januaru ove godine, postao je deo američkog pesničkog kanona, laureat brojnih uglednih nagrada, prevodilac i antologičar moderne srpske poezije.
Obimni izbor iz poezije Čarlsa Simića (koji je sačinio pesnik sam) predstavljen je prevodima osamnaest prevodilaca – među kojima su Ivan V. Lalić, Milorad Pavić, David Albahari i Vladimir Pištalo – a sadrži i rukovet njegovih neodoljivih autopoetičkih eseja.
„Pri hladnoj svetlosti razuma, nemoguće je pisati poeziju“, komentariše Simić težnju poezije da obuhvati sve i njenu tajnu želju da zaustavi vreme. Reći „svaka odbrana poezije je odbrana ludosti“ može ponajpre onaj ko je, poput njega, „zamoren epskim proporcijama“ i okrenut svakodnevici, spreman da, gorko a mangupski, konstatuje sledeće: „poezija je uvek mačji koncert pod prozorom sobe u kojoj se piše zvanična verzija stvarnosti“.
Proročka pronicljivost pred vizijom spržene zemlje navodi pesnika da kaže „samo je s pticama i životinjama ovih dana / moguć razuman razgovor“ – stih „čak je drvo najbolji sagovornik“ posle superćelijske oluje zveči tužno.
Robert Krili, „Muzika vode“, Kulturni centar Novog Sada, 2023.
Možda je zaista moguće razlikovati dve tradicije u američkoj poeziji, tvrdi pesnikinja i kritičarka Mardžori Perlof: jedna tradicija ukorenjuje se u prirodnom jeziku, tražeći svoje poreklo u običnom govoru, u „demokratskom tlu kolokvijalnog“; druga pesmu vidi kao artefakt koji se opire da prizna kako potiče od kolokvijalnog govora. Prvu tradiciju gradi pesnička osovina Volt Vitman – Ezra Paund – Vilijam Karlos Vilijams, i Alen Ginzberg uz njih; druga tradicija seže od francuskih simbolista do Volasa Stivensa i Džona Ešberija, vodeći do jezičkih pesnika.
Poezija Roberta Krilija ne pripada ni jednoj od dve opcije. Pesnik je često naglašavao da njegov jezik pripada nižim, ni po čemu privilegovanim slojevima društva: farmerima, radnicima, zaboravljenima, otpadnicima. Priznavao je koliko duguje lingvističkom kontekstu svog detinjstva i odrastanja, iako čitalac ne može da ne vidi koliko je svaka njegova pesma brižljivo sazdana na biranim metričkim i ritmičkim obrascima.
„Sa moje / košulje otpala dugmad koju sam prekrio / kravatom“, stoji u pesmi „Pričanje“, i u tu sliku može da se slije sva poezija Roberta Krilija. U istoj pesmi, pesnik otkriva: „čuo sam kako mi /glas iznenada sleće na pistu nečijeg / komentara“.
Najčešće povezivan sa grupom pesnika Blek Mauntin, Robert Krili izvojevao je zasebno mesto u panteonu američkog pesništva. Njegova konciznost zasnovana je na emotivnoj intenzivnosti, na snazi sintetičnog sažimanja. I kada, kao u pesmi „Tužna šetnja“, pomene „ali sada je to samo tužna šetnja / po praznom parku“, signalizira nam kako se život kruni i osipa, prazni od značenja: sve to je izostavljeno, mirno sklonjeno u stranu da bi mir, praznina i stagnacija progovorili. Krilijeve pesme poseduju osetljiv, pažljivo građen tematski i semantički balans: „Ima tog nečeg u ljubavi / kao po pravilima sintakse / muškarci nalaze žene i spajaju / tela sa umovima“.
Bonus video: Podcast Snaga uma – gošća pesnikinja Radmila Petrović