1
Festival smo prvi put organizovali u aprilu 2006. i tada smo to zvali Književni susreti. Nismo imali ideju da ćemo dogodine to ponoviti. Međutim, toliko je bilo dobro da smo odmah znali da ćemo nastaviti nešto slično, kaže za Nova.rs idejni tvorac ove regionalne manifestacije Ružica Marjanović, profesorka srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u gradu na Đetinji.
Književni festival „Na pola puta“ u Užicu slavi punoletstvo, a punoletsvo će obeležiti od 23. do 26. aprila. Gosti će biti Zoran Ferić, Ana Petrović, Mirjana Drljević, Zoran Đukanović, Dejan Ilić, Benjamin Bajramović, Nenad Veličković, Damir Ovčina, Zoran Žmirić, Nikolina Todorović, “Reflektor teatar” i Nikola Gelevski.
Od tada do danas u Užičkoj gimnaziji je gostovalo 138 pisaca, održano je 190 časova, 53 večernjih čitanja, organizovano je pet izložbi, dva koncerta i četiri pozorišne predstave.
– A kada u školi možete da sretnete i čujete Dubravku Ugrešić, Sašu Stanišića, Davida Albaharija ili da pratite predavanje profesora Zdenka Lešića, da uživate slušajući Sinana Gudževića i da posle časa prisustvujete predavanju Viktora Ivančića o Hani Arent ili Predraga Lucića o Antigoni, znate da ste imali neverovatnu sreću što ste baš toga dana bili u Užičkoj gimnaziji i baš na tom času. Onda vam više niko ne može prodati priču da je dobro nemoguće, da se ništa nikada neće promeniti, da je sve propalo, da smo mi takvi… Tada možete da na često i ironično postavljeno pitanje čemu danas služi ”ta tvoja književnost i sva ta gomila knjiga”, odgovarate potpuno sigurno da kvalitetna književnost ljude čini boljima i za to imati dokaze i mogo primera, sakupljenih tokom ovih godina godina.
Podsećajući na začetke ove već tradicionalne manifestacije, Ružica Marjanović kaže da je nekoliko meseci pre aprila 2006. u bašti jednog sarajevskog kafića razgovarala sa Nenadom Veličkovićem, piscem i univerzitetskim profesorom iz Sarajeva, o činjenici da učenici sa kojima radim sve teže razumeju jezik kojim se govori u Bosni.
– Nenad je tada predložio da dođe u Užice sa grupom studenata, tada mladih pisaca, pa da napravimo neko drugačije, dinamičnije književno javno čitanje. O tom predlogu sam razgovarala sa koleginicama u školi i njima se ideja dopala. Otišli smo kod tadašnjeg gradonačelnika Miroslava Martića da pitamo za podršku i sačekala nas je rečenica: “Sarajevo… ja sam tamo studirao, ali nisam ga posetio od rata. Može”. Tako je počelo – priča Ružica Marjanović.
Festival je tako nazvan “Na pola puta”, zato što se Užice nalazi na jednakoj udaljenosti od Beograda i Sarajeva.
– Ali je te 2006. Sarajevo bilo mnogo dalje. Samo dvadesetak godina ranije to nije bilo tako, u ovaj grad se išlo na studije, tamo se trgovalo, odlazilo na izlete… Simbolička dimenzija tog naziva je kretanja u susrete, ali i prepoznavanja problema sa obe strane. Hajde da se nađemo na pola puta je poziv na razgovor i iskaz spremnosti da se o svemu razgovara – objašnjava prof. Marjanović.
Organizacija prvog susreta, ističe, oslanjala se na ogromni entuzijazam učenika Užičke gimnazije, profesorki književnosti, pisaca koji su tada bili gosti, kao i velikog broja sugrađana, koji su rado pomogli i podržali ovu pionirsku akciju:
– Tada sam već imala skoro deset godina iskustva rada u školi i bilo mi je jasno da način na koji se bavimo književnošću nije dobar, ni dovoljan. Ogromna je sreća što je u Užičkoj gimnaziji i gradu tada radilo nekoliko profesorki književnosti koje su delile istu poetiku i znale koliko je važno da naši svetovi ne budu zatvoreni i ograničeni, da književnost ne sme da bude zatvorena isključivo u svoje dvorište. Želeli smo učenicima Užičke gimnazije, ali i svim građanima Užica da omogućimo uvid u kvalitetnu savremenu književnu produkciju na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Da je tada neko pomenuo osamnaestogodišnje trajanje, zvučalo bi kao nemoguća misija. Radost čitanja i razgovora o kniževnosti, zainteresovanost učenika i odlična reakcija okruženja, mnogo smeha, odjeci sa kojima smo se susretali narednih meseci spontano su nas doveli do organizacije sledećeg susreta. Od 2008. godine “Na pola puta” se govori kao o književnom festivalu.
Ova manifestacija jedinstvena je po mnogo čemu, između ostalog, i po tome što ukršta javni književni program, odnosno književne večeri, i intenzivne aktivnosti u školi, petnaestak predavanja koja u gimnaziji, u okviru redovne nastave drže gosti festivala.
Među piscima na ovom prestižnom festivalu gosti su bili David Albahari, Ljubica Arsić, Vule Žurić, Predrag Lucić, Viktor Ivančić, Boris Dežulović, Vida Ognjenović, Saša Ilić, Jasminka Petrović, Dejan Ilić, Srđan V. Tešin, Vladimir Arsenijević, Radmila Lazić, Zdenko Lešić, Svetislav Basara, Filip David, Lana Bastašić, Jasminka Petrović, Enes Kurtović, Sreten Ugričić, Vladislav Bajac, Radmila Petrović, Marko Tomaš, Božo Koprivica, Emir Imamović, Bekim Sejranović, Mileta Prodanović, Rumena Bužarovska, Maja Pelević, Uglješa Šajtiinac, Darko Cvijetić, Draško Sikimić, Damir Karakaš, Ante Tomić, Dino Pešut…
– Kako najveći deo organizacije nose učenici, od saradnje sa medijima, do razgovora sa piscima, uključujući svu tehničku realizaciju i aktivnosti sa gostima iz drugih škola, pripreme traju mesecima. Pokušavamo da mladim ljudima, ali i starijim sugrađanima približimo književnost autora koji ne mistifikuju poziciju pisca, dobro komuniciraju sa publikom, a u čijem delu su jasni i estetski i etički kriterijumi. Mi zapravo mislimo da estetsko ne znači mnogo, ukoliko i etički prinicipi nisu visoko i jasno postavljeni. I verujemo u kumulativno dejstvo ovoga što radimo. Mnogim našim đacima tek kad odu iz Užica na fakultet postane jasno da su imali priliku kakvu učenici u većini škola nema. I nije cilj da svi koju u festivalskim aktivnostima učestvuju budu potpuni posvećenici čitanju i knjizi. Zapravo su nam jednako važni, ako ne i važniji, oni što ih sve ovo što radimo sada samo okrzne, ali počne da radi kasnije – priča Ružica Marjanović.
Ovaj festival predstavlja svojevrsnu pobedu volje i elana. Jer, novac koji su imali na raspolaganju bio je minimalan, da je danas nezamislivo da se sa takvim budžetom uopšte može pomisliti na bilo kakvu organizaciju.
– No, svima je bilo stalo i zahvaljujući velikoj podršci ljudi iz grada i ludom entuzijazmu napravili smo prvi književni susret. I tako to traje skoro dve decenije. Autori koji dođu u Užice susretnu se sa neverovatnom energijom mladih ljudi koji su čitali njihove knjige i o tome bi da razgovaraju. Ovde srednjoškolci nisu dekor, oni zaista sve organizuju, naravno iz veliku podršku škole i odraslih. Pored činjenice da nekoliko nastavnica u školi u svemu ovome učestvuje sa strašču, podrška i angažovanost Nenada Veličkovića, profesora književnosti na Sarajevskom Univerzitetu, više je nego važna. Njega su svojevremeno đaci predstavljali kao najpoznatijeg Užičanina iz Sarajeva.
Svih 18 godina oni zajedno planiraju i pripremaju festival. Ali, srećna okolnost je, dodaje Marjanović, što su ljudi iz Narodnog pozorišta Užice uvek bili saradnici na koje se možete osloniti.
– Naši učenici u pozorištu osećali kao u prostoru koji je njihov i otvoren za sve što rade. A zar to nije nije najvažnije što neka institucija kulture može da ponudi građanima? Gradska biblioteka je druga važna tačka u kojoj se osećamo kao kod kuće. Zaista su dragoceni i ljudi koji tamo rade i prostor koji nam je uvek na raspolaganju. Takav odnos sa dve važne gradske institucije kulture zaista je privilegija. A naročito je važno što mladi ljudi te prostore doživljavaju kao svoje, baš kao i gimnazuju u kojoj uče.
Svaka nova manfiestacija je prilika da se nauči nešto novo. Zato, kako kaže, kada su pozvali u goste Kralja Čačka, većina učenika nije slušala tu vrstu muzike, ali je bilo zanimljivo kasnije ih viđati na njegovim koncertima, kao i drugih muzičara koji su gostovali, u gradovima, poput Arilja ili Beograda.
– Organizovali smo veliku izložbu radova ilustratora Boba Živkovića, instalaciju knjiga kao objekta Enesa Krtovića, Zografovih stripova, kao angažovanih fotografija slovenčkog autora Mateja Peljhana. Kada smo u goste pozvali sarajevsko omladinsko pozoriše “Juventa”, koje ja tada igralo komad po knizi “Seks za početnike” Jasminke Petrović, cilj je bio da mladi ljudi vide kvalitetnu i važnu predstavu, ali i da se pokaže da se u Sarajevu igra po tekstu beogradske književnice. Takve informacije su tada teško dolazile do šire publike u Srbiji, a čini se da su važne. Prinicip po kome organizujemo ovakve prateće programe zapravo je i osnovni princip festivala – ističe prof. Marjanović.
U organizaciji festivala učestvuje svake godine više od trideset, ponekad i pedesetak gimnazijalaca. Ne bave se svi pripremom razgovora sa piscima, neki su zaduženi za medijsku podršku, neki su deo tehničkog tima, ali se ipak sve vrti oko knjiga i čitanja. Postoji i mala festivalska knjižara koju vode đaci.
– Prethodno od izdavača nabavimo knjige, što je naročito važno u onim slučajevima kada pisac koji je naš gost nema izdanja dostupna u Srbiji – objašnjava naša sagovornica, koja od brojnih anegdota, izdvaja ove:
– Davnih godina je došao dečak i rekao da on baš i ne čita mnogo, ali bi rado pomogao u tehničkom smislu. “Mogu li da nosim stolice?”, pitao je. Naravno, odgovorila sam, a onda sam ga videla kako prilazi na kraju večeri Predragu Luciću, našem divnom prijatelju i jednom od stubova na koji smo se oslanjali. Pamtim ozareno lice tog dečaka koji sebe vidi kao nekog ko ne voli i ne razume kniževnost, ali i rečenicu koju izgovara: “Ovo je neverovatno dobro. Mislio sam da je poezija za devojčice, a sada vidim da nije”. To su dragoceni trenuci zbog kojih vredi raditi i biti profesorka književnosti, čak i u ovom vremenu i u ovakvoj zemlji.
Draga joj je i situacija kada su Nenad Veličković i čuveni Splićanin Predrag Lucić zamenili glasove:
– Nenad je bio promukao i nije mogao da čita, ali je izašao pred publiku i uz neki zanimljivi i duhoviti nagovešaj počeo da otvara usta i “čita”, a onda se začuo divni Predragov glas. On je sedeo među publikom i imao bežični mikrofon, pa je čitao iz Nenadove knjige. U trenutku kada su ljudi shvatili o čemu se radi nastala je takva provala smeha da se čula u nekoliko okolnih ulica. Upravo taj smeh, radost susreta, posvećenost onome što radimo, to sve mi odzvanja u divnoj rečenici: “Dobro veće, ja sam glas Nenada Veličkovića”… Onda zaboravite da je ta promuklost Veličkovića posledica stresa zbog, ne baš simpatičnog pitanja osobe iz publike, koje je nacionalnosti naš gost i zašto je došao u Užice. Odgovor je stigao ne od pisca, nego od učenice iz publike, koji spada u ono što zovemo zvezdani časovi čovečanstva. Ta devojčica Sanja, koja nam je tada svima održala lekciju iz ljudskosti i samosvesti, danas je vrhunski stručnjak, doktorka, i što je još važnije, slobodnomisleće i odgovorno biće. To me uverava da je vrhunska književnost uvek povezana sa ljudskošću i slobodom.
A na pitanje kuda dalje, profesorka Ružica Marjanović odgovara:
– Festival se tokom godina u produkcijskom smislu razvijao, ali se od osnovne ideje ne odustaje. Mladi ljudi ga pripremaju, a u goste dolaze pisci koji se bave temama o kojima se u školi uglavnom ne govori. Od 2015. u goste nam dolaze srenjoškolci iz Rijeke i Zagreba, a još od 2008. su tu i sarajevski gimnazijalci, kao i đaci iz raznih gradova i škola u Srbiji. Ove godine stižu učenici iz Zrenjanina. Ono što je važno u pripremi i organizaciji festivala je da se osnovnih principa držimo, a sve ostalo se može menjati i razvijati. Zato ćemo ove godine imati kviz koji će, nadamo se, biti zanimljiv, dinamičan i doneti puno zabave. Jer čitanje je radost, nikako prinuda, u šta se često pretvara u našim školama… Književnost je ta koja nas oplemenjuje.
Bonus video: Jasminka Petrović – kada pišem obraćam se jednom detetu
