13
"Rat i mir" zasigurno nije bila najbolja predstava u kojoj sam igrala u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali mi je uloga Nataše Rostove darovala dragocena iskustva i pozorišnu glumačku budućnost. Zato ta predstava ima posebno mesto u mojim sećanjima, kaže za Nova.rs Dragana Varagić, prisećajući se za naš portal ovog komada i role koja joj je odredila profesionalnu sudbinu.
Tolstojev „Rat i mir“ nedavno je na scenu nacionalnog teatra postavio reditelj Boris Liješević u dramatizaciji Fedora Šilija, i upravo ovom predstavom večeras se svečano otvara 36. Festival „Grad teatar“ Budva u amfiteatru manastira Stanjevići.
– Iznenadio me i obradovao poziv Narodnog pozorišta da prisustvujem premijeri nove postavke „Rata i mira“. Nas nekoliko učesnika one prve podele, sedeli smo zajedno, uzbuđeni verovatno isto kao i glumci pred premijeru. Gledajući komad i sjajnu Teodoru Dragićević kao Natašu Rostovu, iznenadila sam se koliko teksta i danas pamtim – priča cenjena glumica.
Čuveni kritičar Jovan Vava Hristić u tom „Ratu i miru“ , pre tačno 42 godine, sećao se pre svega tada mlade glumice Dragane Varagić kao Nataše Rostove, koji je za njenu kreaciju, između ostalog, zabeležio da je „sa zadivljujućom sigurnošću umela da odigra čitav raspon sudbine Tolstojeve junakinje: od razdragane devojčice pred kojom se otvaraju sve mogućnosti života, do pred smrću sazrele devojke, i, najzad, pomalo razočarane opuštene i umorne žene“.
– Bila sam student četvrte godine glume i debitovala sam u čuvenoj „Korešpodenciji“ u Ateljeu 212, u režiji mog profesora Arse Jovanovića. To je bila mala uloga koju smo on i ja proširivali na više komičnih pojava i pomalo tuge. Na prijemu posle premijere, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta Velimir Lukić ponudio mi je da igram Natašu Rostovu. Nikome nisam govorila o tome jer sam mislila da će se možda predomisliti. Na dan kad je zvanično objavljena glumačka podela, u Ateljeu je na programu bila „Korešpodencija“. Zoran Radmilović je ušao u zeleni salon pred predstavu i viknuo: „A što ti ne kažeš nama da ćeš biti Nataša Rostova, nego ja moram da objavljujem“. Na to je Mihiz u prolazu dobacio: „Nemojte ništa da se brinete, Natašu još niko nije odigrao, pa nećete ni vi“. Duhovitost, brzina, pronicljivost, a istovremeno velika podrška i ljubav za mlade glumce, tako pamtim Atelje 212.
Ukazuje da je „Rat i mir“ u nacionalnom teatru bio njen prvi susret na sceni sa velikom literaturom i, kako ističe, ulogom mnogo većom od njenog iskustva:
– Zadatak je bio da moja radost što igram uvek bude bar za malo veća od straha da neću umeti. Znam koliko mi je značila podrška starijih kolega u tom procesu, štitili su me od sopstvene ranjivosti, i mislim da zato danas ne zaboravljam da budem podrška mladim generacijama. Pre svega sam naučila nešto o sebi kao glumici. Da je hrabrost važna glumačka osobina, da treba verovati svojim instinktima, da treba verovati da te veliki pisac drži za ruku dok praviš prve važne glumačke korake. Da to što mislim danas o ulozi možda neću misliti sutra i da uvek treba da ostavim prostora za novu misao, jer to je pisao veliki književnik koji te stalno iznenađuje drugačijim uvidima. Mnogo toga saznam o ulozi po tome kako se krećem po sceni, da ponekad moje telo zna više od mene i da treba da ga slušam.
Kao da je juče bilo pamti trenutak kada je na probi prvi put stala na veliku scenu.
– Niko nije mogao da me čuje kako treba, pa sam se narednih dana jako trudila da budem glasna što nije dalo bolji rezultat, a onda se nešto nečemu prilagodilo i mogla sam da budem glasna bez napora. I sećam se da sam pred premijeru počela da „trčim“ preko teksta, da skraćujem reakcije a da toga nisam bila svesna. Neko mi je rekao da je to zato što se bojim da „zapremim“ prostor koji mi je dat, a već mi je dat ulogom koju igram. Razumela sam taj savet, vratio mi je lakoću jer mi je vratio slobodu.
Premijera je bila 24. juna 1980. Predstvu je režirao Petar Šarčević, dramatizovao Mirko Miloradović. Lila Dragović je bila kostimograf, a Dušan Trninić koreograf.
– Bolkonskog je tumačio Miki Manojlović, Bezuhova Bogdan Diklić, Kutuzov je bio Ciga Jerinić, Ksenija Jovanović je igrala groficu Rostovu, Mika Viktorović je bio knez Nikolaj… Bila je to velika podela. Na prvoj probi sam prvi put videla te glumce iz blizine, nikoga nisam poznavala lično. U predstavi je učestvovao i Balet Narodnog pozorišta u sceni Natašinog prvog bala. Igrali smo valcer i krakovjak. Uloga Nataše Rostove je od mene napravila glumicu. Ne samo zato što su me posle toga primili u angažman u Narodno pozorište nego što sam nastavila da igram zahtevne uloge, a sledeća je bila Šekspirova Julija, i što sam se suočila sa tim da već tad moram da saznam šta je gluma za mene. Razumela sam i da ako podelim zaista nešto sa nekim na sceni ne moram da umem da o tome govorim. Zato sam dugo izbegavala novinare i intervjue.
To je, napominje poznata dramska umetnica, bilo i njeno prvo suočavanje sa brojnom publikom:
– U starom Narodnom pozorištu bilo je 1.000 mesta u sali, to se ne može uvežbati na probama. Možda zbog tog prvog susreta s gledaocima i danas volim publiku, ne bojim se. Verujem da imamo istu želju a to je da što bolje odigram ulogu, i da pokušam, što mi ponekad i uspe, da ih smestim na dlan i da tako razgovaramo. Tad su one tišine u teatru, kad nam se ujednače otkucaji srca, kad se ujedinimo u zajedničkom intenzivnom prisustvu. Ovom predstvom zavolela sam ansambl, epohu, naučila da nosim kostime sa radošću. Bilo je mnogo kostima i brzih presvlačenja, tri garderoberke su vodile računa o meni. Tada sam naučila da imam poverenja i veoma cenim njihov rad, jer bez toga nema ni moje glume…
Dragana Varagić je posle Nataše Rostove odigrala brojne velike uloge u Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je član bila od te premijerne predstave „Rat i mir“ 1980. pa sve do 1993. godine kada se odselila za Kanadu. Za tih 13 godina postala je prvakinja Drame i dobitnica dve Godišnje nagrade za najbolje uloge u sezoni – za Šekspirovu Juliju i Elizabetu Proktor u „Vešticama iz Salema“.
Po povratku u Srbiju, posvetila se profesuri na Akademiji umetnosti, gde drži svoju klasu. Ali, sve češće je gledamo u teatru. Ove sezone igrala u predstavama „Fleke“ Tijane Grumić u režiji Juga Đorđevića, koja je bila deo ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, u „Zaljubljenom Šekspiru“ smo je gledali kao kraljicu Elizabetu, a u autorskom projektu Patrika Lazića „Naš sin“ kao Majku. Na jesen ćemo je gledati na Bitef festivalu u „Dr Auslender“ (Made for Germany) Bojana Đorđeva, a počela je i rad na predstavi „Deca“ Milene Marković koji je autorski projekat Irene Popović Dragović.
Bonus video: Premijera predstave „Zaljubljeni Šekspir“ u Beogradskom dramskom pozorištu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
