0
Vučić je poniženje za svakog normalnog. Količina laži koju izgovara već devet godina prevazišla je maštu barona Minhauzena, s tom razlikom što naš baron laže da bi ostvario enormno bogatstvo za sebe i za svoju svitu. Kada oni odu, ostaće samo pustoš kao posle najezde skakavaca, kaže pisac Dragan Velikić.
Mogao je da ostane u svetu svojih knjiga, na tom polju je i priznat i poznat po svim osnovama, ali pisac Dragan Velikić ima potrebu, moglo bi se reći i samonametnutu obavezu za javnom rečju izvan svojih dela. Pre svega, onu političku kojom pokušava da detektuje anomalije našeg društva i radi to bez kalkulacija i misli o tome da će se nekome nešto zameriti. Zamerio bi jedino sebi ako bi ćutao.
Imali ste metaforu o našoj državi kao ledini. Je li možda u međuvremenu bar uzorana i šta na njoj niče?
– Uzorana nije, a nije ni korov. Jer, korov je, ipak, biljka, a ovo u šta se Srbija pretvorila tokom poslednjih devet godina je smetlište iza zgrade, gde se bacaju plastične flaše, konzerve, opušci, i puno đubreta. Srbija je jedna velika deponija, metaforički i stvarno.
Samo što nije desetogodišnji jubilej naprednjačke vlasti. Kad oni podvuku crtu šta imamo (imaju), kad se mi presaberemo šta je nama ostalo?
– O kakvoj crti govorimo? Za početak, da li znamo koliko nas su zapravo oni? I koliko njih će sutra, kada ova pošast prođe, biti mi? Čini mi se da je to ako ne većina, ali svakako kritična mera kvarljivog ljudskog materijala, koji se iz eufemizma pogrešno naziva građanima. Subjekti kontinuirano napuštaju Srbiju. Sve je više objekata. Zapuštenost je postala naše prirodno stanje. I možemo do sutra da analiziramo i konstatujemo koliko smo kao narod zastranili u svakom pogledu.
Tužno je gledati te likove iz drugog i trećeg ešalona naprednjačke vlasti kako u transu agituju protiv zdravog razuma, kao ona mučenica, aktivistkinja SNS-a, koja je nedavno u Novom Sadu prekinula performans i konferenciju omladine Narodne stranke na temu koruptivnih veza novosadskog gradonačelnika sa lokalnim kriminalcem. Predstavila se kao neko ko je završio Akademiju mladih lidera SNS-a. Grohotom da se nasmejete učilištima gde se legu naprednjački kadrovi. Funkcionišu po istom principu kao talibani, ali sa manje fanatizma, a mnogo više hipokrizije.
Kako vi doživljavate sintagmu „zlatno doba“, ovo naše traje duže od onog Periklovog?
– Nema poređenja sa Periklovim dobom. Iz ove perspektive, i sa ovim iskustvom, sintagma o 30 godina mira i prosperiteta može se odnositi na Titovo doba, a ne na haos koji je došao sa raspadom Jugoslavije. Tek sa totalnim urušavanjem svih vrednosti, i gubljenjem orijentacije koja nas je dovela u slepu ulicu, bilo je moguće da na vlast dođe maskota u liku Aleksandra Vučića. On je poniženje za svakog normalnog. Količina laži koju izgovara već devet godina prevazišla je maštu barona Minhauzena, s tom razlikom, što naš baron laže da bi ostvarivao enormno bogaćenje za sebe i svoju svitu. Ono što brine jeste obim korupcije i ubrzano uništavanje prirodnih resursa Srbije. Kada oni odu, ostaće samo pustoš kao posle najezde skakavaca.
Jeste li otkrili tajnu kako se ovde tako uspešno podastrla laž i, čini se, još uspešnije primila?
– Nema misterije. Stanovništvo je neobrazovano, polupismeno, nema tu da se niko ljuti, to su činjenice. Mediji su u njihovim rukama. Dvadeset i četiri časa dnevno traje anesteziranje građana Srbije. U potpunosti je izbrisana granica između rijalitija i stvarnosti koju kreira naprednjačka propaganda. Mi smo neobrazovan svet, sa velikim brojem polupismenih i nepismenih, a pismeni nam svakodnevno odlaze. Nije takvo stanje nastalo preko noći. Naša zapuštenost je projekt, negovala se decenijama. Kontinuirano se podizao prag tolerancije na laž, korupciju i pljačku. Ako smo u nečemu stekli imunitet krda onda je to odsustvo samopoštovanja i empatije, neprihvatanje osnovnih moralnih načela, bez kojih je svako društvo osuđeno na tavorenje i izumiranje. Stigli smo u fazu kada se opskurne radionice za proizvodnju laži nazivaju akademijama, u kojima se mladi ljudi uče kako da podstiču u sebi ono najgore, kako da neguju mržnju prema svemu što ugrožava našu severnokorejsku stvarnost.
Druga stvar sa kojom se susrećemo jeste nasilje, ono latentno ali i direktno, najviše ono verbalno. Kako se ono tako lako ušetalo u javni govor i u naše živote, ili se na tome baš radilo?
– Kada je Vida Ognjenović pre tridesetak godina napisala „Je li bilo kneževe večere“, mislim da smo svi na to gledali kao na smešnu, ali po nas benignu prošlost. Sukob svekolike srpske elite od pre vek i po sa začetnikom kritičkog pravca u istoriografiji u nas, Ilarionom Ruvarcem, nije na žalost nikakva prevaziđena prošlost, već je u potpunosti naša stvarnost. Hoću reći da se naše društvo i onda i sada ‚‘obrazuje‘‘ na guslarskim mitovima i kafanskim lažima i izmišljotinama. Naravno, lakše je slušati romantičarska veličanja naciona nego stvarno učiti, istraživati i tražiti istinu.
Većina sveta ovde, i starog i mladog, ne samo da veruje u te opsene, već veruje da je i sama sposobna za herojska dela. Vera u sopstvenu moć i hrabrost se, ipak, lakše budi u navijačkim skupinama, uz mlako pivo iz plastične boce, nego u samoći, u stvarnoj životnoj situaciji. Koliko je u ratu bilo Srđana Aleksića i generala Trifunovića? Na prste možemo da izbrojimo te stvarne junake. Tako se kukavičluk pojedinaca udružio u agresivne grupe beslovesnih likova, u „branioce“ Kosova na internetu, koje u životu može da najmi ko god poželi. Nešto malo staklenih perlica vođama u vidu dilovanja narkotika, a ostalima je dovoljno i ono mlako, besplatno pivo. Suštinski je nasilje reakcija slabića.
Kada biste u jednoj rečenici definisali aktuelnu vlast, a u drugoj opoziciju, šta biste rekli?
– Nema te jedne rečenice koja bi definisala aktuelnu vlast, napravila distinkciju između nje i opozicije. Ali, ono što ih nepobitno razlikuje je činjenica da opozicija nije pozivala na rat, nije naručivala ubistva političkih protivnika, nije bacala u kreč, a bogme nije pravila ni ćevape od ljudetine. Znate, ne možete godinama koristiti usluge ološa, a odbijati očinstvo. Čim krenemo da poredimo ovu vlast i opoziciju mi na neki način aboliramo Vučićev režim, jer oni su neuporedivi sa bilo kime ko je još od vremena turskih dahija drmao Srbijom.
Srbija je imala deceniju i kusur priliku da demokratski stabilizuje politički život ali, očigledno, to nismo uradili. Da li nismo umeli, nismo hteli ili nam, jednostavno, to nije dato?
– Ne verujem u datost samu po sebi. Nema tu genetike, već isključivo uporan rad na edukovanju i prosvetljavanju jednog zapuštenog sveta. Otpadnici demokrata, plus onaj gitarista, koji danas čine deo naprednjačke vlasti, samo su sekundarna sirovina u procesu reciklaže koja je, ipak, ograničena. I zato verujem da je ekologija teren na kojem se ova pošast može uzdrmati i pobediti.
Pade mi na pamet naslov vašeg najnagrađivanijeg romana „Islednik“. Za kakve islednike bi ovde imalo posla i do čega bi sve mogli doći?
– Za poštene i nepotkupljive. Pa da krenu od velikih državnih ugovora i projekata. Pa da političku vrhušku koja stoji iza ove rasprodaje i devastacije države i budućnosti ove zemlje, da je preda takođe poštenom i nepotkupljenom sudstvu. Pa da mafija završi u zatvoru, a da im se nezakonito oduzme. Pa da… mogli bismo ovako do poslednjeg kapilara ovoga društva. Ali – s glave riba smrdi. Bilo bi dovoljno za početak osloboditi se te smrdljive glave.
Nemam iluzija da su i svetski političari mnogo bolja sorta od naših, ali da li ih pod kontrolom drže samo jake institucije ili ima još nešto (zrelost određenog društva/naroda/pojedinca)?
– Čvrstina sistema drži okvir. Ali, pitanje je koliko i razvijeni sistemi mogu da izdrže duži i jači pritisak, za šta nam je primer jedna Nemačka od pre 90 godina, što nije nikakva daleka prošlost. Ni ona nije odolela. Zlo se pokreće kada se mediokritetima pruži prilika da bez kazne ugrožavaju druge i drugačije. Ljudi se najlakše i najčvršće ujedine u mržnji prema neprijatelju, stvarnom ili izmišljenom.
Na obodu EU mora da postoji deponija, mokri čvor, a mi smo se sami preporučili za tu ulogu. Način na koji se u Srbiji već skoro čitavu deceniju vlada je princip totalne rasprodaje. I zašto bi bilo ko od svetskih centara moći bio protiv takve vlasti kakva se samo poželeti može. Zarad vlastitog opstanka Vučićev režim je spreman da prodaje i koštanu srž građana.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
