10
Trudim se da uživam u svakom trenutku, da budem ovde i sada, da ne očekujem od Boga, Predsednika, Metroa, Telekoma, SBB-a, ili bilo kog autoriteta da mi nešto obezbedi, kaže Dragan Ilić u intervju za našu rubriku "Gde je sad tvoj Beograd?".
Dragan Ilić (Priština, 1969) je večito nasmejan, ali istovremeno jako pametan i lucidan čovek. Ujutru nam preko radija donosi dobro raspoloženje, ali kao psiholog po struci precizno skenira našu društvenu patologiju. I pored svega deluje i zvuči kao optimista. Od 1994. do 2010. godine radio je na B92, gde je bio najpoznatiji po “TV manijaku”, ali i po jutarnjem programu sa Goricom Nešović, koji je vremenom postao brend za sebe, bez obzira na promene radio stanica. Dugogodišnji je kolumnista nedeljnika „Vreme“ i deo je tima “4 i po muškarca sa Ivanom Ivanovićem”. Ovog puta sa Draganom pričamo samo o Beogradu.
– Verujem da postoji onoliko Beograda koliko ima Beograđana, to je zbir naših subjektivnih doživljaja, koji su po nečemu slični a po mnogo čemu različiti. Takođe, pretpostavlja se da postoji Beograd izvan naše percepcije, a to su u fizičkom svetu, građevine, saobraćajnice, infrastruktura, a oni su objektivno dotrajali i nisu adekvatni za ovaj broj stanovnika. Možda se može reći da je grad u lošem stanju, zbog divlje gradnje, samovolje investitora, diktata kapitala i rentijera, ali je onaj duhovni Beograd dinamičan šaren kao i uvek – kaže Dragan Ilić na početku intervjua za Nova.rs.
Dugo već živiš na Novom Beogradu. Koliko se promenio od kada si tamo? I zašto uopšte voliš Novi Beograd?
– Novi Beograd je “tera inkognita“, san u betonu, san o novom čoveku, o socijalnoj pravdi i kosmopolitizmu. Volim tu mešavinu kultura i odsustvo balasta istorije koji kod nas znači podelu na starosedeoce i došljake. Na Novi Beograd su svi odnekud došli, u tome smo jednaki, a ovaj kraj Beograda je jedan od retkih gde ste mogli da vidite liniju horizonta, slododno nebo, nezaklonjeno zgradom preko puta. Ovaj kraj je dospeo u muzeje, poput „MoME“ u Njujorku, sada je zaštićena arhitektonska celina, a dugo je bio predmet podsmeha. On je na rekama od svog nastanka, a sada je pod užasnim pritiskom investitora koji iz meni nepoznatih razloga žele da se udenu unutar postojeće infrastukture, poput kancera u pažljivo planiranom tkivu grada. Gospodo, ostvarite svoje tranzicione vizije na nekoj ledini, ne kvarite ono što su vrhunske arhitekte projektovale i što se u svetu zove Beogradska škola stanovanja, art brutalizam blokova.
Mnogima smeta Beograd na vodi, i uopšte način na koji se grad arhitektonski menja poslednjih godina.
– Ako je arhitektura ogledalo sistema vrednosti i vizija vladajuće klase, može se reći da dominira primitivni egzibicionizam, fascinacija idejom veličine, populizam ogromnih zgrada, želja da se fizički pokaže moć. Tu nema prostora za promišljanje o kvalitetu života, pa sam siguran da stanovnici ovog dela grada neće biti presrećni svojom sredinom. Ipak, jedina dobra stvar u celom projektu jeste kej kojim se možete prošetati ili voziti biciklom, od Gazele do 25. Maja. Na sreću tu još nema splavova koji guše pogled na reke. Ponekad mi se čini da je taj deo Beograda banka u betonu, oblik štednje u nekretninama, “parkirana lova“ poput delova Londona ili Bejruta. Takvi kvartovi nisu predviđeni za život, oni služe za pokazivanje moći, finansijske, političke i svake druge.
Koji su tvoji omiljeni krajevi Beograda?
– Donji Dorćol, ulice Zvezdare iza Đeram pijace, Beogradska i Krunska ulica, Savski kej i Luna park kod hotela Jugoslavija, profesorska kolonija prema Pioniru, Fontana Paviljoni na Novom Beogradu. Ovo su potpuno različiti ambijenti u kojima sam živeo i osetio njihovu mikroklimu. Žao mi je što su mnogi biseri od zgrada u Zemunu propali, ali su propali i biseri posleratne arhitekture. Beogradu je potreban Remont, kako je to lepo primetila Darka Radosavljević legendarna urednica kulture na Radiju B92, danas direktorka umetničke asocijacije Remont.
Sava ili Dunav? Koristiš reke?
– Pitanje takođe implicira još jednu od imaginarnih srpskih podela. Obe reke volim, nameravam da nabavim gumeni čamac da bih dodatno uživao. Za one koji žele, tokom toplijeg dela godine imate ture kajakom tokom kojih ćete videti Beograd iz nove i fenomenalne perspektive. Posle snimaka iz vazduha, zahvaljujući dronovima, ovo je potpuno neotkrivena slika. Svaki pogled na reke olakšava dušu, zato mi je strašna i neprihvatljiva uzurpacija priobalja. Savski kej je najstrašniji primer privatizacije pogleda i pristupa reci. Tu je neophodna nacionalizacija i veliko rašćišćavanje. Zamislite, umesto da gledate Savu ili Dunav vi gledate razmetanje tranzicionih novobogataša i njihovih splavova, koji sebe dovode u istu ravan sa prirodnim lepotama, u koje, usput ispuštaju fekalije. Užas.
Vračar i Dorćol su na neki način simboli centra grada, i za život i za provod. Gde je tebi lepše i zašto?
– Vračar historical je platio cenu tranzicije, strašnu cenu, a Dorćolska sirotinja još uvek pruža otpor. Zato imam simpatije za Dorćolce i želim im da istraju. Užasan je pritisak novca, a za Dorćol me vežu duboke uspomene i decenije rada u klubu REX, danas Jevrejskom kulturnom centru, mestu koje je oživelo, iako su stanovnici ovog dela grada nastradali u dušegupkama tokom fašističke okupacije.
Tvoja dugogodišnja koleginica i prijateljica Gorica nas je napustila nedavno, mnogima je ona bila pravi Beograd. A opet, ona je bila jedan od simbola Radija B92, koji je takođe mnogima bio pravi Beograd. Koliko ovom gradu fali jedna takva stanica? Ili je B92 deo jednog vremena u kojem treba i da ostane?
– Od prošlosti pametni uče, da ne ponavljaju greške. Bilo je to divno vreme, objektivno možda najteže, ali je B92 imao svoju svrhu i svoj smisao. Nije se snašao u tranziciji i tu je stavljena tačka. Ono što nije uspeo da završi, što je ostalo njegov nezavršeni geštalt, jeste projekat “Istina, Odgovornost, Pomirenje“. Pošto taj posao kao društvo nismo završili, možda se i danas vrtimo u krug sa istim podelama i istim pitanjima. To, nažalost, nije bio prioritet ni političarima, ni sponzorima ni akterima. Umesto pomirenja ostale su podele. Nije napravljen ni taj prvi korak lečenja društva nakon Miloševića.
Ti si psiholog po struci, sigurno primećuješ promene u raspoloženju Beograđana tokom decenija. Da li smo bolji nego tokom ratova 90-ih? Kakav ti je utisak kad posmatraš ljude oko sebe?
– Nelečeno društvo sa višedecenijskim tegobama. Nismo se bavili ni individualnom ni socijalnom patologijom. Zato se borimo sa apatijom, depresijom, kriminalom, uvek novim kriminalnim klanovima i populizmom na svim delovima političkog spektra. Naša okupiranost sobom ne dozvoljava nam da sebe vidimo u široj slici globalnih geopolitičkih procesa, sebe uvek vidimo kao jedinstven slučaj, najvažniju tačku na planeti, mesto gde su uprte oči sveta. Nažalost nije tako, naš egocentrizam mišljenja uvek nam daje iskrivljenu sliku sebe. Tako postajemo ili nebeski narod, izabran da spase savest čovečanstva, ili autošovinistički pogled prema kojem smo najgori na svetu dostojni svake kazne i prezira. Teško je živeti između te dve poremećene realnosti, u tome postoji sličnost sa Miloševićevim vremenom.
Omiljena beogradska knjiga i omiljeni beogradski bend?
– “Stripoterapija”, Ane Petrović, remek delo samouvida, knjiga o lečenju duše u surovim vremenima u kojima živimo.
“Sitzpinker“, “Prototip“ i “Ubili su Batlera“, bendovi mojih sinova, ja sam oficijeni roudi, nova generacija kida i muzika ne prestaje. Postoji na sreću još mnogo dobrih bendova, talas je pokrenuo Repetitor, a sada se priča razvija u mnogo pravaca. Beograd je mnogo izgubio kada su bendovi najureni iz zgrade BIGZ-a. Tehnika je jeftina, nepravda je oko nas, biće još dobre muzike!
Aca Seltik je nedavno rekao da mu smetaju “Beogradžani”, verovatno je mislio na snobove koji se diče time što su rođeni ovde. Koliko te je to nerviralo svih ovih godina koliko si ovde?
– Nemoć identiteta je mržnja prema drugima. Beograd je veliki i Beograd je jedina metropola u ovom delu Evrope zato što ima kapacitet da prihvati različitosti. Upravo zato je veliki, dok provincija to nije u stanju. Beograd su duhom izgradili dođoši. Andrić , Crnjanski , Ujević , Selimović , Bukovac, Meštrović i svi drugi koji su došli u ovaj grad. Ovde dolaze ljudi sa nadom da će pronaći saborce, istomišljenike, da će pronaći taj otvoreni horizont koji ne sputava pogled u daljinu i nameće jednu vizuru. Zato ne smemo dozvoliti ksenofobiju bilo da je njen izvor šovinizam i primitivni nacionalizam, ili povampirena mržnja prema izbeglicama iz Krajine, Bosne ili sa Kosova i Metohije. Prestajemo da ljude posmatramo kao jedinke sa vrlinama i manama, već ih delimo na vojvođane i dođoše, Beograđane po rođenju ili po adresi. Jedini zajednički imenitelj za vlast i opoziciju i sve druge podele je mržnja, koja je poput zagađenja vazduha- jednako toksična i smrtonosna za sve! Zato sam kao jednu od najvažnijih roditeljskih zadaća sebi odredio nameru da na svoje potomke ne prenosim mržnju prethodnih generacija. Svesni su prošlosti, ali želim da čista srca i duha pronađu svoju budućnost.
Kako bi voleo da izgleda Beograd za deset godina? Šta mu najviše fali?
– Tolerancija, solidarnost i higijena. Sreća nije nužno određena novcem, već odnosima u društvu, sramota je biti bogat u zemlji siromašnih i sit u zemlji gladnih. Konačno moramo da se prisetimo socijalne pravde i principa jednakosti, bratstva i slobode. Ništa novo, samo smo zaboravili na druge opsesivno misleći samo o sebi.
Da li bi metro rešio polovinu svih naših problema i da li misliš da ćemo biti živi kada ga dobijemo?
– Generalno, zabole me. Metro je divan tehnološki napredak, ali i distrakcija. U Beogradu je to simbol čekanja neke obećane ili oktroisane bolje budućnosti koja nikako da dođe. Nikada nisam voleo savete tipa: sačekaj da se zaljubiš, pa da se oženiš, pa da postaneš roditelj, pa da deca odrastu, pa da završiš školu i tako u nedogled. Celog života odlažeš život za neko buduće vreme, kada će neko drugi da ti pruži savršene uslove za život. Odavno nemam tu iluziju, još od kada je umro Tito, a mi bili pioniri. Trudim se da uživam u svakom trenutku, da budem ovde i sada, da ne očekujem od Boga, Predsednika , Metroa, Telekoma, SBB-a, ili bilo kog autoriteta da mi nešto obezbedi. Verujem u bratstvo među ljudima, to je ono što je u meni ostalo od anarhizma i panka. Anarhija nije bezvlašće, čime nas svaki sistem plaši , već odsustvo autoriteta, koje prepušta ljudima da se organizuju na ravnopravnoj osnovi međusobnog poštovanja i solidarnosti. To je komuna ili ranohrćanska zajednica , ljudi okupljenih na osnovi jednakosti i pravila da drugima ne činiš ono što ne želiš da drugi čine tebi. To životu daje smisao , a ne metro.
Bonus video: Najvažniji Beograđani za Vladimira Arsenijevića
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
