0
Da imamo više hrabrijih pojedinaca i ovo društvo bi bilo slobodnije, neću da kažem hrabrije, ali svojom hrabrošću bi se možda izborili za slobodu i za neku normalu. Ovako svaki pojedinac čeka da neko drugi reši problem, a ne može tako. Kada Mekmarfi pokuša da podigne onu česmu koja je teška 300 kilograma, njegovi drugovi mu kažu: "To je nemoguće", a on odgovora: "Bar sam pokušao". No, mislim da se od toga ovde odustalo, ističe Dragan Bjelogrlić koji će se 4. aprila vratiti na scenu Beogradskog dramskog pozorišta u glavnoj ulozi u kultnoj predstavi "Let iznad kukavičjeg gnezda".
Publika će ovaj komad prvi put gledati bez prerano preminulog glumca Marka Živića, a u „njegovim cipelama“ naći će se mladi Marko Sovilj.
– Marko je dao izuzetan doprinos ovoj predstavi. Od originalne postave koja je igrala premijeru sada smo ostali samo Vladan Milić, Daniel Sič i ja. Savo Radović i Srđan Dedić su isto igrali na premijeri, ali oni sada imaju i svoje alternacije. Kada je Marko otišao, delovalo mi je da je stvarno kraj. Pričao sam Sovilju kako je zanimljivo to da je Živić od jedne male uloge, napravio jednu značajnu i genijalnu rolu. To bi čak mogla da bude jedna studija za mlade glumce. Znate onu staru floskulu koju smo čuli kada smo upisivali Akademiju: „Nema malih i velikih uloga. Ima malih i velikih glumaca“, E, pa mislim da je ova situacija sa Markom i ulogom Martinija upravo to – kako od jedne male uloge, veliki glumac može da napravi ogromnu kreaciju – priča setno i sa tugom u glasu Bjelogrlić.
Ističe da ne bi želeo da staje na muku mladom kolegi koji će morati da sada uskoči, jer je siguran da je Marko napravio takvu bazu „da to svaki talentovan i dobar glumac može da nastavi.“
– Verujem u to i mislim da svaki put kada se desilo da nas je neko napustio (Milorad Mandić Manda, Feđe Stojanović, Boris Komnenić), i kada su ulazile kolege da ih zamene, nekako je uvek išlo dalje. Ova predstava ima neku magiju da je veća od nas i ona sama nas poziva da se njoj uvek vratimo. Već nekoliko puta smo mislili da smo završili, ali evo vraćali smo se i išli dalje i možda je zato to čini tako kultnom kao što jeste – kaže glumac.
Govoreći o svojoj legendarnoj ulozi Rednija P. Mekmarfija kaže da se uvek osećao kao svoj i da je taj tekst osećao lično.
– Imao sam jedno predavanje na kojem su me pitali koliko glumca određuju uloge u životu. Da li je mene to što sam stalno igrao buntovnike odredilo da budem buntovnik u životu ili sam zato što sam buntovnik po prirodi dobijao takve uloge? To je teško različuti, šta je starije. Ali, svakako da obožavam ulogu Mekmarfija i igram je sa velikom radošću i igrao sam je preko 200 puta. Mislim da nikada nisam pogledao u suflera za ovih 17 godina jer sam taj tekst uvek osećao kao svoj i rekao sam više puta – posebno u poslednjih nekoliko godina kada živimo u društvu u kojem se kontinuirano ali sigurno gubila sloboda – taj tekst i taj Mekmarfijev bunt i rečenice koje on izgovara su i nama na sceni značile, a očigledno i publici. Upravo tog trenutka, u vremenu gubitka slobode, predstava koja je inače uvek bila popularna, postala je kultna! Zato mi je, između ostalog, drago što ćemo je još igrati, jer, očigledno će se proces gubljenja i nedostatka slobode nastaviti – zato je važno da postoji ova predstava.
Priznaje da će teško doći na probu gde prvi put neće biti Marko Živić.
– Očekujem tešku situaciju ali mislim da će radost teatra prevazići sve. Nisam ni sam siguran kako će mi biti i šta ću osećati kada na sceni prvi put budem video drugog glumca u kostimu Marka Živića. Sa njim sam se zbližio preko ove predstave. Nekako, kako su se Martini i Mekmarfi zbližavali, tako smo se i nas dvojica zavoleli. Marko je inače sahranjen u tom kostimu, a ja sam držao govor. To je čudno u našem poslu – kada se pomešaju fikcija, iluzija i realnost, ali nekako taj proces je bio paralelan. Kako smo se zavoleli na sceni, tako smo se zavoleli i u životu – setno govori Bjelogrlić.
Upitan o temi komada – slobodi, kaže da je ta reč u prve tri najvažnije u njegovom životu.
– Ako pričamo o vrednostima koje čovek sebi postavi u životu kao što su porodica, ljubav, prijatelji, čast… sloboda je sigurno među prvih pet kategorija, ako ne i među prve tri. Čovek bez slobode nije čovek. Živimo u materijalnom svetu i to je postalo važnije od same slobode. To samo govori da trenutak i svet u kojem živimo nije baš najbolji. Ne može to biti važnije. Pesme, filmovi, knjige, predstave su govorile o čovekovoj potrazi za slobodom oduvek. Ljudi su danas spremni da je zamene za neki lični komoditet. Nažalost je tako, ali zato postoji umetnost koja mora da se bori protiv toga – ističe glumac i reditelj i dodaje:
– Sve počinje od pojedinca. Ako čovek sam sa sobom rasčisti neke stvari i ako sam sebi kaže: „To su moji stavovi i ja idem tim putem“, on ne mora da čeka čopor da ga prati. Da imamo više pojedinaca u svetu, a posebno kod nas u Srbiji, koji su spremni da budu beskompromisni, možda bi i ovo društvo bilo bolje. Da imamo više hrabrijih pojedinaca, i ovo društvo bi bilo slobodnije, neću da kažem hrabrije, ali svojom hrabrošću bi se možda izborili za slobodu i za neku normalu. Ovako, svaki pojedinac čeka da neko drugi reši problem, a ne može tako. Kada Mekmarfi pokuša da podigne onu česmu koja je teška 300 kilograma, njegovi drugovi mu kažu: „To je nemoguće“, a on im odgovara: „Bar sam pokušao“. E, ja bih voleo da ljudi u Srbiji kažu „Bar sam pokušao“, ali čini mi se da su odustali od toga – zaključuje Bjelogrlić.
Bonus video: Veče sa Ivanom Ivanovićem – Dragan Bjelogrlić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare