0
Američki alternativni rokeri nove generacije na putu ka mainstream slavi.
Kad se pre sedam godina pojavio treći po redu album benda iz Filadelfije, The War on Drugs, pod imenom Lost in the Dream, oni su zazvučali kao nešto apsolutno i iznenađujuće novo. Njihovom pojavom žanr „americane“ dobio je svež uzlet, kao da ga je pohodila neka nepoznata stvaralačka sila. I zbilja, to raspevano sentimentalno izdanje može da nam bude obrazac za to šta sve savremeni rok bend može da ponudi publici, a da ne podilazi najnižem ukusu. Magija i unutrašnja tenzija ovog dela, vratila je u rokenrol osećaj da su čuda još uvek moguća, a da originalnost i dalje čuči u džepovima usamljenih uličnih trubadura (makar i kad je u pitanju sekstet, kao u ovom slučaju).
Njihov glavni autor, Adam Granduciel (rođen kao Adam Granofsky), odgovarao je ovom opisu – izgledom nalik na visokog drvoseču, ovaj perfekcionista u duši, jurio je brilijantne gitarske melodije i atmosferu usamljeničke čežnjivosti, dok nije izgradio svoj svet sadržan u zvuku koji je sad prepoznatljiv kao The War on Drugs zvuk. U njemu se mešaju jasni uticaji epskog rokenrola u verziji Brucea Springsteena i lepršave melodioznosti Toma Pettyja, sa jakim i vrlo aktuelnim osećajem kraja sveta, odnosno zatvaranja civilizacijskog kruga, kome upravo prisustvujemo. Činilo se da od The War on Drugs može krenuti novi rodoslov ozbiljnog alternativnog roka prilagođenog za sredinu XXI veka.
Međutim, umesto da krenu dalje putevima iskrene umetnosti punokrvnih rokera, pokušavajući da sebi i nama objasne globalnu močvaru u kojoj smo se zaglavili, već na sledećem albumu A Deeper Understanding zatičemo ih razvodnjene, više u formi pop grupe sa električnim gitarama. Ne treba sumnjati da se ovaj skok u predvidljivost desio u režiji velike izdavačke kuće Atlantic za koju su tom prilikom debitovali – uostalom, biznis plan im se pokazao uspešnim, bar u tom smislu što su nagrađeni Grammy nagradom za najbolji rok album 2017. Pa, ko bi odoleo prvom priznanju u karijeri, do tad najboljem tiražu (mesto broj 10 na Billboardovoj listi), te činjenici da su potom ekspresno dogurali sa mesta otvarača programa do mesta headlinera velikih festivala? Nedavno objavljena nova ploča The War on Drugs – I Don’t Live Here Anymore (Atlantic), zato nastavlja istim putem, produbljujući njihovu liniju manjeg otpora, evocirajući emocije iz daljine, umesto da ih proživljava sa nama, i bespoštedno nudeći artificijelni dizajnirani rokenrol koji nikog više ne uznemirava.
Ukoliko ste voleli osamdesete i elektro pop, zaista će vam se dopasti kako ovde stoje stvari, čim shvatite da su na I Don’t Live Here Anymore plesni beatovi često dominantni, te da električna gitara više služi kao ukras, odnosno ukusan preliv. Svakako, mnogi to danas obožavaju, jer su ovakva ukrštanja ostataka rokerskog izraza sa elektronskom ritmičkom matricom postala sveprisutna, pa ih se laćaju čak i stari bendovi. The War on Drugs se pokazuju kao šampioni ove najnovije komercijale, te su kompozicije „Harmonia’s Dream“ i „I Don’t Live Here Anymore“ (featuring Lucius), zaista kvalitetni moderni hitovi, koji mogu da izdrže guranje na plejlistama sa trapom i EDM-om. Na njima je bilo šta autentično – kao što je rokenrol – i tako moguće samo u tragovima, jer ništa ne sme da remeti dobro raspoloženje koje generičke liste diktiraju.
Naravno, The War on Drugs se povremeno i dalje sećaju šta je to dobra muzika, pa pesme „Living Proof“, „I Don’t Wanna Wait“, „Wasted“ i „Victim“, imaju svoju nežnost i povišenu osećajnost, kao reminiscencije na neke odlične nezavisne grupe iz osamdesetih, kakve su bile škotsko-irski The Waterboys ili australijski The Triffids, obe poznate po strasnim pevačima.
Posebno je značajna „Living Proof“, što otvara album direktnom referencom na Mike Scotta, lidera pomenutih The Waterboys – jer predstavlja poziv da se krene na put ka drugom gradu, za šta će se ispostaviti da je put samootkrivanja. I to nije jedini slučaj da se put i putovanje pojavljuju kao lajtmotivi – zapravo, na glavnim mestima na I Don’t Live Here Anymore, oni su metafore za otkrivanje i upoznavanje sebe (česta poetska slika u istoriji bluza i rokenrola, vidi: Joni Mitchell). No, zaključak pesnika jeste da se ova vrsta samotnjačke izmeštenosti u savremenom dobu ne može nikad okončati, te da nam je sudbina takva da nikad nećemo naći mir, niti svoj dom. Finalna „Occasional Rain“ samo pojačava taj utisak, svojom porukom vernosti jednoj davno izgubljenoj ljubavi.
Tako polako počinjemo da razumemo da je u vezi sa ovim albumom benda The War on Drugs mnogo toga od mitologije rokenrola isprepletano na jednom mestu – u formi gitarskog pop albuma koji citira rok uzore, kao fusnote (od Boba Dylana do Fleetwood Mac). Možda je to ipak način da nešto od te mitologije koja je nekad spasavala živote, u formi putokaza ostane sačuvano za neizvesnu budućnost.
Bonus video:
Glas, dirka, bas
