2
Treći album teksaškog instrumentalnog sastava koji izvodi egzotičan rokenrol, njihov je uspešan proboj ka mainstream tržištu.
O Khruangbin se dugo pričalo kao velikoj tajni globalnog undergrounda – instrumentalni trio iz Hjustona, Teksas, napravio je brend od izučavanje egzotične prošlosti rokenrola, za koju nismo ni znali da postoji dok nam youtube nije otvorio oči. Naime, kao i mnogi istraživači i tragači za retkim albumima, i oni su naišli na tajlandske funk ploče iz 1960-ih i 1970-ih – i oduševili se njihovom naivnošću i neposrednošću sa kojom su „skidali“ originalni afroamerički zvuk. Specijalizovani izdavači, kao što je kuća Sublime Frequencies iz Sijetla, u proteklih dvadesetak godina ispitali su svaki kutak planete i reizdali gomile opskurnih bendova sa udaljenih lokacija, počevši od singapurske i malezijske psihodelične rock scene, preko južnovijetnamskog soula, sve do turskih i bliskoistočnih beat hitova, zaključno sa raznim južnoameričkim pokušajima na temu garažnog zvuka, mapirajući istoriju rok muzike na sasvim drugačiji, do sad nepoznat način.
Ispostavilo se da se rok kultura od 1960-ih događala svuda, širom sveta. Odjednom smo postali svesni cover bendova koji su vredno skidali The Doors u Burmi, još dok su ovi postojali – da bi zabavili novim hitovima in klijentelu u tamošnjim noćnim barovima. Ako mislite da je kod nas bilo drugačije – odmah ću vas podsetiti da nije: kad sam prvi put u životu ušao u diskoteku, a bilo je to 1976. u Domu omladine Beograda, tamo je svirala u ono vreme veoma poznata klupska atrakcija Mama Co Co, perfektno obrađujući rok, soul i fank singlove sa svetskih lista i interpretirajući ih – kao džuboks uživo. Za nas koji nikad nismo videli strani bend, to je bila neviđena atrakcija, jer ste maltene mogli da ih dotaknete, a pevač, likom nalik na Dadu Topića, davao je sve od sebe. Verujem da je isto tako bilo svuda i da su anonimni lokalni heroji preslikavali rokenrol u tamošnje kulture, oživljavajući ga kao iskustvo svojim nastupima.
Izvodeći svoju muziku inspirisanu ovim egzotičnim čitanjima roka, sledeći isto naivno razmišljanje u potrazi za pravim emocijama, Khruangbin su na svoja prva dva albuma (The Universe Smiles upon You, 2015, te Con Todo El Mundo, 2018) napravili svoje respektabilno malo ostrvo, mimo svih zvaničnih tokova. Muzika koju su ponudili, prizivala je nostalgiju za vremenom kad je rokenrol bio još mlad – ali je njihova estetika u isto vreme bila potpuno u duhu savremenog doba. Ona namerno ne zahteva nikakvo posebno udubljavanje, napravljena je kao sentimentalni audio-pattern koji se kreće sa vama i uz vas, gde god bili, stvarajući ugođaj i ostavljajući misli na miru. Perfektno za slušanje u prostoru prepunom kompjutera, kao što je kancelarija. Sjajno za kulersko opuštanje na plaži. Još bolje za slušanje u kolima. Uopšte, lepa usputna muzika, i ovo ne mislim posprdno – kako su naši životi postali niz usputnosti, te se njim bavimo kao da ga ne živimo, nego kroz njega putujemo, Khruangbin su zapravo stvorili idealan gitarski soundtrack ovog novog lifestylea… Uostalom, njihovo ime (izgovara se Krangbin) i znači „avion“ na Tai jeziku.
Preopterećeni svime, teško da bismo mogli da izdržimo više sadržaja nego što ga oni nude, dok ih en passant slušamo, prateći vesti, pišući neki mail ili putujući gradskim prevozom. Khruangbin su kao konstantni chill out, sumračna soba sa ukrasnim svećama, koja čuva mir, zvučno mesto na koje možemo da se povučemo kad nam zatreba restartovanje. Njihov laidback suštinski je bitan savremeni izraz – to je kosmopolitska relaksacija, sačinjena od muzičkih narodnih vezova iz raznih krajeva, prišivenih zajedno, da nam stvore ugođaj življenja na celoj planeti u istom trenutku. Ovaj divni sentiment kog su oni izrazili, obeležje je mobilne generacije odrasle na internetu, koja stvarno može da dopre do svake osobe što postoji – sa dva klika.
Novi album Khruangbin – „Mordechai“ (Dead Oceans / Night Time Stories) – usavršava ovu formulu i predstavlja je najširoj publici. Po prvi put sa vokalom, oni nam i dalje nude kompozicije koje vrludaju sa kontinenta na kontinent, iz žanra u žanr, kao surfovanje po nekoj izmišljenoj playlisti, na kojoj ne znate šta vas sledeće čeka. Dramaturgija albuma je perfektna – počinjemo sa uzletanjem u „First Class“, prizivajući eleganciju legendarnog funk vibrafoniste Roya Ayersa i obećavajući dobar provod. Njega naravno nema bez ljubavnih dogodovština što nam ih donose dve sledeće, istinski dražesne pesme: „Time (You and I)“, te „Connaissais de Face“, prva u disco, druga u istočnjačkom stilu, naravno – u verziji rok benda. Njihove romantične, duge vožnje, uspostavljaju okosnicu atmosfere, i ključne su za ovaj album, u svojoj nežnoj intimnosti.
„Father Bird, Mother Bird“ dokazuje da bez gitarističkog umeća Marka Speera ova muzika jednostavno ne bi imala sadržaj, te bi se brzo pretvorila u dizajniranu background potku koja protiče i ne ostavlja trag – sanjalački melodičan solo kog izvlači u ovoj stvari, svakako je vrhunac celog projekta, i najviše u duhu njihovog dosadašnjeg stvaralaštva. Zagonetna „If There is No Question“ očarava polako, koliko treba da se duga tema na gitari doveze do vas na dance ritmu srednjeg tempa, ovaj put podsećajući na čežnjivo raspoloženje sa neke izgubljene ploče electro-pop sastava St. Etienne, a u sličnom raspoloženju prolazi i slatko melanholična „Dearest Alfred“ – u obe se ističe delikatan glas basistkinje Laure Lee Ochoa.
„Pelota“ je slatka latino kompozicija, možda pomalo nalik na neke druge, slične – ali svakako sa željenim hit potencijalom, u doba kad je ovaj zvuk ponovo postao hiper-moderan. Dub efektima impregnirana „One to Remember“, kao i Afrikom inspirisana „So We Won’t Forget“, demonstriraju erudiciju svojih kreatora, a posebno bubnjara Donalda Raya „DJ“ Johnsona Jr, i namenski menjaju raspoloženje albuma, baš kad zatreba. Sve se završava numerom „Shida“, verovatno jedinom slabom tačkom ovde, pošto su se očijukanja sa orijentalnim sazvučjem već toliko puta čula, bar u našim krajevima, da nam ovo deluje sasvim neinspirativno. Ipak, nešto nam kazuje i činjenica da su se u potrazi za snažnim emotivnim finalom – uputili u naš region.
Moram da pomenem da Khruangbin nisu pioniri u oblasti ovakvih inspiracija, već više nastavljači – one su se zapravo pojavile još 1980-ih, u okrilju alternativne rok kulture, kad je utemeljen postmoderni pogled na rokersko muzičko nasleđe: nikako ne mogu da zaboravim da su povremeno brilijantni, kalifornijski Camper Van Beethoven imali slične instrumentalne inspiracije iz dalekih kutaka globusa, te da su Boiled in Lead iz Mineapolisa svirali irske poskočice, paralelno sa balkanskim čočecima i kolima, na svojim odličnim prvim albumima. Tad je inkorporiranje etničkih zvukova iz sveta bilo hrabro i sveže, i davalo je rok muzici novu oštricu globalnog jezika. Četvrt veka kasnije, i rokenrol je postao opšte mesto i „narodna muzika sveta“, kao što je jedan teoretičar davno predskazao, pa je postalo neophodno da freakovi sa crnim perikama kakvi su Khruangbin, spašavaju rokenrol autentičnost inspirišući se zvucima dalekih zemalja. Konačno, sve to zajedno mnogo govori i o tome gde je ova muzika danas – da bi bio ponovo cool, mora da prestane da bude dobri, stari, dosadni rokenrol, i sakrije se iza hiljadu zabavnih maski.
Khruangbin su novi model u rok istoriji: nešto što možemo nazvati rokenrolom raspoloženja ili neobaveznim rokenrolom, stilizovanim i prilagođenim slušalačkom iskustvu generacije koja je odrasla uz elektronsku plesnu muziku (ključno iskustvo sviranja kao predgrupa sastavu Bonobo svakako im je dalo uvid u potrebe ove, sada dominantne publike). Bolji nego Nouvelle Vague, ali ipak deo iste karaoke civilizacije, ideološki alternativni, dovoljno da imaju hardcore fanove svuda dokle dopire intenet, i uz to prihvaćeni kao neka vrsta otkačenih malih celebrities od strane medija, u ovom već dovoljno ludom svetu – oni su znak vremena.
Khruangbin su pun muzički pogodak za generaciju mladih digitalnih nomada, setom obojena rok muzika što priziva bolja vremena, koja nikad neće doći – ali to već svi znamo… pa šta?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare