0
Isečci iz dnevnika, fotografija, tinejdžerske poezije i tekstova, koji su objavljeni u knjizi "Ejmi Vajnhaus: Njenim rečima", daje uvid u detinjstvo i rasvetljava karakter i osećajnost pokojne pevačice i, na neki način, objašnjava njenu tragičnu sudbinu.
Ejmi Vajnhaus, koja je preminula pre 12 godina, bila je perfekcionista i nije volela da se vraća u prošlost, tvrdi novinar britanskog lista „Gardijan“.
Takođe, navodi i da je bila vrlo zatvorena, da je volela da stvara u intimi, bez prisustva drugih ljudi. Otkrivala je pesme samo kada je osećala da su završene, da nema više šta da doda ili oduzme.
Ovo su u predgovoru knjige „Ejmi Vajnhaus: Njenim rečima“ zapisali njeni roditelji Miča i Janis Vajnhaus-Kolins, koji su se razveli kada je njihova ćerka imala devet godina. Iza tih slika, beleški, lista, nedovršenih tekstova pesama, školskih izveštaja, fotografija iz detinjstva, koji su nastali na tavanu porodične kuće, sada je izloženo pred svetom u knjizi „Ejmi Vajnhaus: Njenim rečima“.
Prihodi od ove dirljive i duhovite knjige idu u korist organizacija osnovanih u njeno ime – Amy’s Place, centar za rehabilitaciju, ali pitanje kako bi se Ejmi osećala da njen mali svet koji je brižljivo čuvala za sebe bude pred očima javnosti.
Njeni roditelji u predgovoru otkrivaju da je njihova ćerka slučajno ubila svog hrčka, štampali su sliku njenih školskih drugova, i podelili njenu bolnu tinejdžersku ljubavnu poeziju, kao i tekst pesme posvećene superheroju – mačku po imenu Buff. Neka imena su ipak cenzurisana, kao što je deo iz školske sveske pod nazivom „ocene momaka“.
Ovo je delo koje obiluje dečjim radovima i razumljivo je oskudno u pogledu vremena nakon što je debitovala sa prvim albumom „Frank“, koji je objavljen 2003. Tada je već neko vreme bila samostalna umetnica.
Slike igraju veliku ulogu, jer je Ejmi često dodavala opise uz fotografije svoje porodice ili crtala autoportrete sa dugačkom, bujnom kosom, zamišljajući sebe kao „konobaricu koja pravi sendviče“.
Dok su, recimo, „Dnevnici“ Kurta Kobejna objavljeni kao kompilacija ogromne količine pisanih materijala tokom celokupne karijere umetnika, ova knjiga je skup kratkih sličica umesto korespondencije ili manifesta. Ejmi ipak navodi svoje „zaštitne znakove“ oko vremena izlaska albuma „Frank“: „1. hodajući bas 2. slatki džez akordi 3. hip-hop ritmovi 4. vožnja činela.“
Njene dnevničke beleške nisu ispovedne, već su fragmentarni i opisuju trenutke vožnje biciklom ili kada je potpisivala ugovor sa menadžmentom.
Ali, nakon njenog moćnog drugog albuma, „Back to Black“ (2006), i kasnije, kada joj je život postao sve složeniji, manje je i zapisivala takve momente. Zabeležila je stihove pesama „Tears Dry on Their Own“ i „Love Is a Losing Game“ sa ovog albuma, koji ju je vinuo u jednu od najvećih svetskih zvezda, osvojio Ivor Novello nagradu 2008, a zatim se trag papira gubi.
Rođena je u Londonu 14. septembra 1983. u jevrejskoj porodici, a kao dete je već pokazivala svoju buntovničku stranu, te je sa 13 godina izbačena iz škole. Zbog načina života i čestih skandala njena karijera je počela da ide silaznom putanjom i to u trenutku kada je bila na vrhuncu slave.
Usled neodgovornosti i nestabilnosti imala je sve manje nastupa, a poslednji je održala 18. juna 2011. godine u Beogradu. Na ovom koncertu je jedva stajala na nogama, pokušala je da otpeva tek nekoliko pesama, nemoćno je plakala na sceni, zabeležio je naš portal. Nakon toga je otkazana njena evropska turneja.
Samo mesec dana kasnije, pronađena je mrtva u stanu u Londonu i tako ušla u „Klub 27“, koji se vezivao za mlade umetnike čiji su životi na vrhuncu karijere okončani preranom smrću a među njima su Dženis Džoplin, Kurt Kobejn, Džimi Hendriks, Džim Morison.
Ejmi je sahranjena na groblju Edžverberi u prestonici Velike Britanije u krugu porodice i prijatelja. Svoje tajne i strahove je ponela sa sobom, a svetu ostavila najbolji deo sebe, svoje pesme za večnost.
Bonus video: Koncert Bili Ajliš
