5
Uma Turman je bila u Kanu više puta nego što se seća, bilo da je zbog filmova "The Golden Bowl" (2000), "Kill Bill: Volume 2" (2004) ili nezaboravnog klasika "Petparačke priče" koji je i osvojio Zlatnu palmu. Ove godine, vratila se sa novim ostvarenjem Pola Šredera "Oh, Canada", koje glumica opisuje kao "sanjarenje čoveka u poslednjim trenucima života".
Tačno 48 godina nakon što je film, za koji je pisao scenario – „Taksista“ ovenčan Zlatnom palmom, Pol Šreder predstavio je juče u Kanu novi rediteljski poduhvat – „Oh Canada“ sa Umom Turman i Ričardom Girom u glavnim ulogama.
– Ovo je priča o sanjarenju čoveka u poslednjim trenucima njegovog života, rekonstruisanje narativa o tome šta mu je bilo važno, preispitivanje ko je on, ko je bio i šta je suština života. Ali, to je takođe vrlo lirska, nekako tanano pletena poetska vrsta iluzije stanja sna. Dok sam čitala scenario bilo mi je veoma zbunjujuće, ali na platnu to totalno drugačije izgleda. Filmska ruka Pola je, naravno, od jedne vrste iluzije i sna stvorila nešto posle čega izađete iz sale sa snažnim utiskom – kazala je Uma Turman u intervjuu za „Deadline“.
Glumica je objasnila da igra ženu koja je svoj život posvetila snimanju dokumentarnih filmova, a kasnije se udala se za svog profesora, kojeg glumi Ričard Gir:
– Otišla je da radi sa njim i imala je mnogo uspeha. Dakle, udata je za starijeg čoveka kojeg strasno obožava, ali koji umire od raka. On je neka vrsta njenog mentora, partnera i muža spojenog u jedno. Ona je pored njega dok on obrađuje i prihvata kraj svog života.
Upitana o tome kako je proteklo snimanje, Turmanova ističe da je prisustvo majstora Pola Šredera na setu samo po sebi posebno iskustvo.
– On je kao vetar koji te udari kada izađeš iz aviona. Pol je majstor. Možete da radite šta god hoćete, ali saradnju s njim ne propuštate. Gledajući ga kako radi na ovome, imala sam veoma snažan osećaj da je to za njega veoma lično, znajući da je bio veoma dobar prijatelj sa Raselom Benksom, autorom knjige na kojoj je zasnovan naš film. Zaboravljam kako je tačno ispalo, ali znam da je knjiga trebalo da se zove „Oh, Kanada“, ali je objavljena, barem u Severnoj Americi, kao „Foregone“, verujem. Možete da me proverite (smeh). Mislim da sam u pravu, ali nisam tvrdoglava oko ispravnosti – kaže i dodaje:
– Svejedno, bilo je nečeg veoma slatkog, i tužnog, i lepog u njihovom prijateljstvu; Rasel i Pol su bili veoma povezani, isprepleteni, bliski prijatelji. Verujem da je ovo bila poslednja knjiga koju je Rasel Benks napisao, pošto je i on sam na neki način prolazio kroz sličan period svog života, odnosno kraja života. Ne bih mogla da kažem da li bi ga Pol nazvao najboljim prijateljem, ili jednim od njegovih najboljih prijatelja, ili jednim od njegovih najbližih prijatelja, ali meni se činilo kao da dragi prijatelj izražava poslednje delo veoma dragog prijatelja koji razmišlja o životu. To je dugo objašnjenje, ali mislim da je to, za mene, ono što je u tome bilo veoma lepo.
0
1
0
Sa Ričardom Girom prvi put je, kao vrlo mala, igrala u filmu „Konačna analiza“ iz 1991. godine, ali od tada se više nisu susretali.
– Pol Štreder ima jako dobar ukus da izabere glumce. Oko njega se uvek skuplja probrana, nadahnuta, inspirativna ekipa. Kada pogledate sve njegove filmove shvatićete da je to nasleđe u osnovi jedan od glavnih kičmenih stubova američke kinematografije.
Prošlo je 30 godina od kada su „Pretparačke priče“ dobile „Zlatnu palmu“, a Uma priznaje da joj je i dan-danas žao što nije bila u Kanu kada je film nagrađen jer je snimala nešto drugo u tom trenutku.
– Sve je bilo tako izvenredno, i taj film i taj dan. Osećam tugu i žal što nisam mogla da budem tamo kada je pobedio. Kanski festival je nešto posebno. Imala sam toliko filmova ovde da ne mogu ni da ih nabrojim. Izgubila sam trag koliko je bilo premijera, ali mislim da je to jedno od najposebnijih filmskih okupljanja preostalih na svetu, ako ne i najposebnije.
Bonus video: Filmski festival u Kanu 2024
