0
Uvodna sekvenca: disko muzika u noćnom baru, preteže mlađi svet koji igra, poneko sa čašom u ruci, na šanku se toče pića različite žestine... A u uglu, na jednom kanabeu, mlada plavuša zavaljena, kao da je omamljena ili zadremala.
Sa susednog stola, nekoliko momaka, prilično razdrmanih alkoholom, komentarišu njenu nevolju u uobičajenom mačo stilu: dobra riba, valja joj pomoći, sve u svemu pogodna prilika da joj neko pomogne, podrazumeva se sa kojim namerama. Jedan od njih joj prilazi, prodrma je, ona progleda i kaže mu, nestao mi je mobilni, daj mi svoj da pozovem taksi. Momak kaže, ja ću da te otpratim, krenu oni, i onda joj on ponudi da svrate kod njega, na neko piće. To se dogodi, i kad momak pomisli da je sve spremno za novu zabavu, gošća odjednom preuzima inicijativu, pokaže se da je stanje omamljenosti bila prevara, raskrinkava njegove namere, bori se sa nasrtajima.
Odmah zatim, vidimo je kako kroz noć odmiče ulicom, sa crvenom mrljom na haljini (da li od krvi ili nekog pića, ostaje tajna). Njena ruka otvara malu beležnicu i udara jednu recku (kao u tabliću), a ukupno ih ima barem pedesetak! Neobičan hobi, nabijen osvetničkom energijom, pod pritiskom neke mentalne traume. I onda se ponavlja još nekoliko ovakvih dramoleta sa novim žrtvama.
Potom film, označen poglavljima od jedan do tri, menja žanrovske matrice, kao iz Pandorine kutije pomaljaju se razlozi njenog neobičnog ponašanja, da bi se u završnici sve razrešilo u doslovnom psiho-hororu.
„Devojka koja obećava“ (Promising Young Woman, 113 min. iz ponude OnDemand, Amazon) jedno je od najprijatnijih iznenađenja protekle filmske sezone. Posle velikog uspeha na američkom filmskom festivalu Sandens, debitantski rediteljski rad Emeralde Fenel obišao je mnoge ugledne festivale, pobrao stotinak vrhunskih nagrada, uz 172 nominacija. Engleskinji Emeraldi Fenel, rediteljki i piscu scenarija, već je pripao Zlatni globus za originalni scenario, na nedavnoj dodeli nagrada Britanske akademije za film i televizijske umetnosti BAFTA njen film je dobio dva priznanja, za originalni filmski scenario i kao najbolji britanski film godine (zapravo, film je obeležen kao američka produkcija, ali rediteljka živi i radi u Londonu, pa je to odlučilo).
Niz udruženja američkih filmskih kritičara (okupljeni su u glavnim gradovima pedesetak saveznih država) proglasio je „Devojku“ najboljim filmom godine, a uoči dodele Oskara, film ima nominacije u pet glavnih disciplina.
Emerald Fenel (1985) nije novo ime. Igrala je na filmu i u tv-serijama, najpoznatija je njena uloga Kamile Parker Bouls u hvaljenoj tv-seriji „Kruna“, a pisala je scenario za izuzetnu šestodelnu seriju „Killing Eve“ (upravo je dostupna u našim programima). Glavnu mušku ulogu u njenom filmu igra Bo Bernem, koji je za režiju svog filma „Osmi razred“ (Eight Grade) dobio nagradu Zlatni globus (2018). Ne bih pominjao ovaj film da u njemu nemamo sličnu priču o neobičnoj devojci, tamo u nešto mlađem uzrastu. Kao da je Fenelova nastavila Bernemov rad u novom ključu.
„Devojka koja obećava“ se kreće u mračnoj zoni gde se dodiruju eros i nasilje, podseća na filmove Džonatana Demija „Nešto divlje“ (Something Wild) i Pola Ferhufena „Niske strasti“ (Basic Instinct), okrznuo je kontroverzni film „Američki psiho“ u poslednjih dvadesetak minuta, kad film dobija dramatične obrise borbe za život i smrt. Ipak, u njemu se odslikava nevolja svake devojke (one su najviše na udaru) na ulasku u „muški svet“ u kojem vladaju patrijarhalne predrasude i stereotipi. Ne zavaravajmo se, pokret „MeToo“ je samo otkrio mokru vodu, sve se to ranije znalo i krilo (u svetu, pa i kod nas, možda i tu prednjačimo), sada je isplivalo na svetlost dana i to je proces bez bliskog ishoda.
Tokom razvoja filmske priče doznajemo da je junakinja filma Kasandra (u fascinantnom tumačenju Keri Maligen), tridesetogodišnja devojka koja je iz najpre neznanih razloga napustila studije medicine u gradu Forest Hils, radi kao šankerica u jednom fensi kafiću, još živi sa roditeljima koji nemaju pravu predstavu šta se sa ćerkom zbiva. Važna je scena kad se jednog jutra Kesi (svi je tako zovu) pojavi na porodičnom doručku, roditelji joj čestitaju rođendan, ona je zbunjena (nema pojma da je tog jutra zaključila tridesetu). Od njih dobija luksuzno upakovan rođendanski poklon – lepu putnu torbu, verovatni znak da je vreme da ode od kuće. Ali kako, kad ona mora da sredi neke traume iz prošlosti.
Polako nam se ukaže da je studije napustila posle mučnog događaja, kolektivnog seksualnog nasilja kojem je podlegla njena najbolja životna prijateljica Nina Fišer (tragično napustila ova svet). Kesi je vrlo lično doživela ovo nasilje i njena opasna igra sa muškarcima (nikad se ne zna kakvi se manijaci kriju iza uglađenih sugrađana) j deo je istrage za momcima iz „Ninine priče“, koji i dalje žive u njenoj blizini, bez osećaja krivice i stida (to će se postepeno pomaljati iz izbrisanog sećanja).
Svojim muškim „žrtvama“ (neće svi ostati u ovoj kategoriji!) Kesi se ponekad simbolično predstavlja kao Nina Fišer, uspeva da dopre do nekih osoba koje su učestvovale u nasilju ili su makar bili nevini svedoci (okretanje glave u stranu, kad se događa zlodelo, ipak je ravno sudelovanju!). Svi se prave ludi, sve su zaboravili, ne zanima ih pitanje odgovornosti. Prete joj, ako im se ponovo približi.
Malo pomeranje u Kesinom životu je iznenadno poznanstvo sa zgodnim madićem Rajanom (Bo Bernem), on pokušava da joj se približi, ali jedno od prvih pitanja koje postavlja ovom hirurgu-pedijatru jeste da li je ubijao decu. On, zbunjen, mora da objasni da neka deca podlegnu posle hirurške intervencije, lekari nisu bogovi.
I kad se gledaocu učini da će Kesi da preboli „rane jade“, da veza sa Rajanom ima neku normalnu budućnost, ona nekako od njega uspe da napabirči imena učesnika u seksualnom piru nad nesrećnom Ninom.
I sada sledi dramatična završnica. Pošto je doznala da se jedan od ovih veselnika ženi, da je zakazao momačko veče u usamljenoj kući na ivici grada, Kasandra rešava da sama izvede simboličnu osvetu: te večeri se pojavljuje na vratima iznajmljene vile kao plaćena striptizeta u odori medicinske sestre, kao predsvadbeni poklon neznanog darodavca. Ne sumnjam da će svaki gledalac preostalih dvadesetak minuta, sve do završnog kadra, odgledati bez daha,kako se i dogodilo ovde potpisanom.
Zbog toga, više ni reči o tome kako je i da li je naplačena zemaljska pravda (ima li je, večno je pitanje,ne samo za Hamleta i Ofeliju).
Izvrsno napisan, dostojnom energijom, inteligencijom i inuticijom pretopljen u filmsku naraciju, scenario je u rediteljki Emeraldi Fenel imao pouzdanog tumača, pogotovu što iz jedne njene izjave doznajemo kako je kao filmski debitant dobila skroman budžet i samo 23 snimajuća dana (toliko je imao i naš Šijan kad je radio kultni „Ko to tamo peva“). Kad bismo hteli da isterujemo mak na konac, u filmu ima barem jedna epizoda koja samo ponavlja prethodno, ali kako u savremenom filmu ima dela i sa tridesetak minuta viška (ne računam ovde naše domaće filmove, to je u nas gotovo standardna boljka, genija koliko hoćeš), sada to u slučaju „Devojke“ nije važno. Film je mnogo zabavniji nego što sada mogu da saopštim, jer tonovi mračne komedije neprekidno boje naraciju,ne
narušavajući ozbiljnost fenomena o kojem je reč.
Kao što i ironičan naslov filma kaže, teret „ženskih obećanja“ nosi Keri Maligen (1985) ona u liku Kasandre ume da gotovo u istom kadru iz napadne „uloge“ seksi-vampa pređe u ranjivost krhkog ženskog bića, koje se brzopleto hvata u koštac sa alama i aždajama nedozrelih muških fantazija.
Imala je Keri i dosad uloge vrhunskog reda, ali posle ovog filma ona staje u prvi red koji su nekad ispunjavale Žana Moro, Katrin Denev, Meril Strip ili Tilda Svinton. Sada će bogate holivudske kuće navaliti na nju sa bogatim ponudama, ali bih bio tužan da je vidim u nekom Diznijevom filmu, kako igra Grdane i stripovske „svemirske anazonke“. Znam, ponekad se i to mora, ne rađaju se rediteljke poput Emeralde Fenel svaki dan.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
